Istoričar umetnosti, Aleksandar Lambros, Srbin koji već godinama živi u Francuskoj ne prestaje da intrigira javnost svojim patriotskim stavovima. Ovoga puta on se oglasio povodom situacije oko KiM, ali je Fejsbuk uklonio njegovu objavu. Pročitajte zbog čega u sledećem tekstu preuzetom sa njegovog blog sajta.
“Ja u Izraelu pre nekoliko godina, prvi put u životu, na međunarodnom seminaru o holokaustu u Jad Vašemu. Slobodan dan, organizovali nam posetu Zida plača, ali onog podzemnog dela, koji se ne vidi spolja. Krenem, naravno, ja koji bi se vazda svuda iz radoznalosti zavukao. I pomislim kako sam se zeznuo, ko onomad kad sam zapeo da se uspenjem u kupolu firentinske katedrale, u redu sa još dva i po miliona Kineza, da zaboga bolje osmotrim Vazarijeve freske. Bila su to dva moja najjača napada klaustrofobije. Idemo mi tako, između dva preuzana reda višetonskih kamenih blokčuga, vodič nešto trtlja, solomonov, irodov, rimski, srednjevekovni period, iskopano ovde, iskopano onde, ja koji obično s lakoćom pamtim to što normalan svet zove beskorisnim podacima, između dva naleta preznojavanja celom površinom kože, merkam samo jel mi bliže da se vratim nazad ili je put do izlaza ipak kraći. Izguram do kraja.
Namestilo se tako da se svet razišao i ja ostadoh nasamo s našim vodičem. Iskoristim priliku da postavim pitanje dva, pošto sam za vreme obilaska bio opsednut samo jednim, a to je kako da se što pre odatle izvučem, dakle ništa nisam čuo. Zanimalo me da saznam na osnovu čega rekonstruišu izgled Hrama, onog Solomonovog iz 10. v.p.n.e kao i onog iz šestog, posle vavilonskog ropstva, i konačno onog nakon Irodovih obnova pri kraju stare ere. I krene on tu da mi objašnjava da bi u jednom trenutku izjavio nešto tipa „novi će biti podignut po tom najmlađem, Irodovom modelu“.
„Ko će šta da podigne?“ , upitah zbunjeno pitajući se da l’ sam čoveka uopšte dobro razumeo.
„Mi, Izraelci, naš hram kakav je nekad bio.“
„Where, bre?”, izlete mi onako zblanutom.
„Pa tamo gde je i bio, na Brdu hrama.“
„Na kom Brdu hrama? Tu su sada Kupola na steni (treće najsvetije mesto islama) i Al Aksa džamija (jedna od najstarijih u islamu, inače ideološkom svetskom centru terorizma)“.
„Tu su TRENUTNO Kupola na steni i Al Aksa džamija“, reče mi najladnije što to možete da zamislite, ni trunčicu neporemećen mojim neskrivenim zaprepašćenjem.
Da biste počeli da poimate o čemu pričam, treba da znate da to „trenutno“ traje 1.300 godina a da se govori o obnovi hrama prvi put podignutom pre 3.000 godina.
Treba da znate još i to da vodič nije naišao na gluve uši. Ja sam i pre te svoje prve posete Izraelu sazreo u ubeđenog cionistu. Do “rešenja jedne države” čak. (Oh da, krenuo sam i ja na put iz „jadni Palestinci“ luke). Naime, mislim da Palestina uopšte ne treba ni da postoji. Ili, ako me niste shvatili, mislim da Izrael treba da aneksira Cisjordaniju.
Ipak, bio sam zaprepašćen. „Da li je ovaj jebeno pri sebi?! Misli li stvarno da deložira one manijake?“ (a oni gore su najmanijačniji od inače manijakalnih sledbenika religije mira), prolazilo mi je glavom dok sam u grudima osećao da mi se otključava neka davno zabravljena i zarđala brava. Otključavala mi se drskost. I ubeđenost.
Ono što mi je on, zapravo, upravo bio saopštio je ono što je kineski mudrac Sun Cu napisao još u šestom veku pre nove ere – „Svaka bitka dobijena je PRE nego što je i vođena“.
I dok sam Vazarijeve freske stvarno mogao da proučavam i u nekoj monografiji i tako izbegnem jeziv napad klaustrofobije, ovu Sun Cunovu mudrost, iako sam je teoretski držao za tačnu, nisam mogao da usvojim bez ovog razgovora. Da vam kažem, nisam je skupo platio onim napadom klaustrofobije u podzemlju Jerusalima. Malo je susreta u životu, a ovaj je trajao desetak minuta, koji vas do te mere promene. Promena je bila toliko vidljiva golim okom da su ljudi počeli da mi pišu i pitaju me „šta mi se to u Izraelu desilo?“
a uopšte ni sa kim ne raspravljam o tome čije je Kosovo. Štaviše, kad bi neko na tu temu sa mnom da se raspravlja, ja ga odmah diskvalifikujem kao sagovornika za svaku dalju raspravu. Ne raspravljam o očiglednim stvarima. Atina je grčka, Jerusalim jevrejski, Il d Frans francuski (mada bih kod ovog poslednjeg bio spreman da naoružavam borce za francuski kalifat jer, vidite, naučio sam i još ponešto iz Sun Cuove knjige „Umetnost rata“, naime o usvajanju strategije neprijatelja).
Naučnici su izračunali da će za oko 600 miliona godina nivo CO2 u atmosferi opasti toliko da biljke neće moći da obavljaju fotosintezu. Počeće da izumiru a sa njima zajedno i životinje koje od njih zavise. Za oko milijardu godina intenzitet sunčeve svetlosti biće za oko 10% veći nego što je danas. Od čega će okeani početi da isparavaju. Za oko četiri milijarde godina površina Zemlje biće toliko vrela da će planeta početi da se topi. Nestaće za oko sedam i po milijarde godina kada Sunce uđe u „crveni džin“ fazu i jednostavno usisa Zemlju zalazeći u njenu orbitu.
Srba će možda nestati već za dvesta godina, ne znam. Lično sam postao vrlo otporan na tu vrstu defetizma emitovanog 24/7 na sve strane. Ali će Kosovo biti srpsko u narednih sedam i po milijardi godina.
Ono što sam u trenutku shvatio u tih par minuta razgovora je ovo – ja sam od 1999. do tog trenutka u podzemlju Jerusalima rečenicu „Kosovo je Srbija“ izgovorio barem jedno hiljadu puta na jednom od tri jezika koje govorim. Ali to nikada nije zazvučalo tako kao što su zazvučale reči ovog vodiča s kojim sam ostao da porazgovaram. Moja usta su izgovarala, ali srce je bilo malodušno. „Nije vibriralo“ rekli bi ti lajfkoučevi koje pratite po internetu. I nije stvarno. Izgovarao sam bez da i sam u to verujem. A ovaj je obnovu hrama pomenuo s takvim ubeđenjem da se meni učinilo da je blok pored nas, od jedno desetak tona i tri puta moje visine, upravo bio naprso od početka izvođenja radova gore na površini.
ako smo se oslobodili od Turaka, tako smo izrasli od zaostale provincije Otomanskog carstva u modernu evropsku kraljevinu za manje od sto godina (čudo kome, ne prestajem to da ponavljam, upravo samo nastanak Izraela može da parira). Tako smo pobedili višestruko nadmoćnu Austrougarsku. Mimo svakih realnih šansi. Mimo svakog realnog stanja na terenu, kako vidim da ovih dana mnogo voli da se trtlja. Svaku smo bitku dobili jer smo je prethodno rešili i pre nego što smo se u nju upustili. Kosovo smo vratili nakon pet vekova guslanja. I to je isključivi razlog ovog neprestanog i besomučnog bombardovanja drugosrbijanskim defetizmom. Valja nam izgubiti bitku, valja nam predati Kosovo. A to najpre moramo učiniti u svom srcu.
Ja, dakle, ne raspravljam o tome čije je Kosovo, jer je savršeno bespredmetno takvu raspravu voditi. Nešto drugo bih da kažem. Tkz. državu Kosovo, rak na tkivu zapadne civilizacije koja će se rastočiti pod teretom sopstvenog cinizma, priznalo je stotinak država. Tu su i SAD, Nemačka, Francuska i Britanija, tačno je, ali i Maršalova ostrva, Nauru, Burkina Faso, San Marino, Samoa, Crna Gora i kako god da se trenutno zove BJRM, zatim Palau, Komori, Malavi, Svazi, Vanuatu, Džibuti, Kiribati, Tuvalu, Andora, Sveta Lucija, Istočni Timor, Sveti Kristofor i Nevis, Grenada, Tonga (i ja sam takođe mislio da se radi o nekom modnom ukrstu tangi i podvezice), Lesoto, Togo, Salomonska ostrva, Antigva i Baruda, Cookovo ostrvlje (ne znam ni ja u koj okean da se uperi lupa), Niue itd, itd …
Nisu ga priznale Rusija, Kina, Indija, Brazil, Argentina, Španija, Rumunija, Grčka, Slovačka, Kipar (koji jeste ostrvo al makar možemo da ga ubodemo na mapi), Meksiko, Ukrajina, Kazahstan … sve u svemu nekih 5 milijardi i 300 miliona ljudi na planeti. A Srbi treba da ga priznaju.
Na svetu postoji nekih dvestotinak država (i barem stotinak teritorijalnih sporova). Da svih dvesta prizna Kosovo, Srbija ne sme da ga prizna. A naša Vlada želi da ga prizna sada, kad i Antigva i Baruda. I da pripremi teren za nezamislivo pušta svoje džukce da bljuju defetizam i malodušnost a i Soraji sevnula sisa, a nekom bizgovu ispod jorgana u „Parovima“ se digo … više na linku ispod.
Zbog čega? Da bismo bolje živeli i da bi nas ostavili na miru. Izgubićemo neke silne milijarde, vidim izračunali Vučićevi stručnjaci, uzgred isti oni koji vazda beleže neki najveći privredni rast u Evropi, propustićemo priliku da budemo mini Skandinavija itd. Ne, ozbiljno sada. Jeste li pri sebi?
Evo u ponedeljak da uđemo u EU. I? Hoćete da vam kažem šta? Ništa. N-I-Š-T-A. Nastaviće da nas tretiraju kao koloniju, al onakvu četrdesetprvašku, ko što nas tretiraju već nekih tridesetak godina u kontinuitetu. Naravno, za naše dobro. I koliko će to da traje zavisi isključivo od nas. Ne od njih. Dok mi ne kažemo “e, sad dosta”.
Mi ne napredujemo ne zbog problema Kosova, već zbog partokratskog sistema i korupcije i negativne selekcije koju ne bi izdržale ni SAD, Kanada i Skandinavija zajedno, a kamoli mi. Zbog toga ne napredujemo. Pogledajte ko vam je premijer, ministar odbrane …
Šta vam Vučić zapravo poručuje time da će bez Kosova uspeti da negde iskamči neko milionče od kog ćemo se navodno oporaviti i stati na noge. Da je nesposoban. I da ćete i dalje biti siromašni samo sada bez Kosova. Da vam slikovito to objasnim … daće vam da oglođete jednu ribu, svi vas nekoliko miliona jednu, evo nek bude i kit, da ne kažem kita, i to masna. A nama treba da naučimo da pecamo. To jest, da budemo SAMOODRŽIVI. Jer, jebeš ga, ipak nismo na saharskom pesku. A i prosto nemamo drugi izbor.
To je pošlo za rukom Izraelu, koji je praktično pustinja bez vodnih resursa, nema razloga da ne pođe ni nama. Znam, imaju dijasporu, al evo vesti, imamo je i mi, aman onoliko koliko i oni.
Sve je, apsolutno SVE, upravo suprotno od onoga što vam pričaju i čime vas plaše. Ako ne ostavimo našoj deci problem Kosova, i oni svojoj i ona posle svojoj, mi im ne ostavljamo apsolutno ništa. Nikakvu nadu, nikakav svetionik, nikakvu budućnost, ništa … Osuđujemo ih na tihu kolonijalnu smrt, telo bez duše, amputirano bivstvo. Jer Kosovo treba da je pokretač svega, kao što je to vekovima do sad i bilo …. Ono JESTE pokretač svega. Naše poljoprivredne samoodrživosti, ulaganja u obrazovanje, tehnologiju, umetnost, privrednog rasta, svake moguće inventivnosti i nezamislive drskosti koja će stvarati čuda. Bez njega staje sve. Bez njega je kraj. Sve što za sad treba da se uradi je da ga ne priznamo.
Rata će biti, da se razumemo. Ne samo sa Šiptarima, s Krvatima takođe. Kad tačno, ne znam, ali nije potrebno biti genije predvideti ga. Zato je neophodno dobiti ga pre nego što bitka počne. Jedino je pitanje kako ćemo ga voditi. Ginuti besmisleno i bezidejno ko devedesetih, ne znajući tačno ni gde su nam granice ni gde nam je država ili dronovima i precizno vođenim raketama, i šta ti ja znam kakvim satelitskim skalamerijama. Mrtav sam ozbiljan. Na to mislim kad kažem da nam je problem Kosova potreban kao generator svakog razvoja.
Razlika će biti u broju prognanih i pobijenih Srba. Nekoliko stotina hiljada ili nekoliko stotina. Nekoliko stotina hiljada i izgubljeni rat ili nekoliko stotina i dobijeni rat.
Jer ja ne znam ni za jedan slučaj u svetu i istoriji, a ne znate ga ni vi, gde je povlačenje i dobrovoljno ustupanje teritorije dovelo do mira. A to naročito važi za narode koji od istorije i ratovanja imaju tradiciju čišćenja, paljenja i klanja iza nečije moćne vojne logistike, ko gore pomenuti Šiptari i Krvati. Oni razumeju samo jezik sile, i ne samo ustupanje teritorije već i najbezazleniji gest dobre volje tumače kao signal za dalji napad.
Ne samo da predajom Kosova ne rešavamo nikakav problem, već ga tim činom umnožavamo puta sto.
Da citiram jednog drugog Izraelca, za koga ste sigurno čuli, Benjamina Netanjahua – „Mir se postiže snagom, ne kupuje se slabošću ili unilateralnim povlačenjem“. Ako bi neko to trebalo da zna, onda su to, složićemo se, Izraelci.
„Ja to, naravno, neću doživeti“, nastavio je moj vodič po jerusalimskim lagumima, misleći na obnovu Hrama. „Ali, neke naredne generacije hoće. A put koji smo prešli od 48-me do sada (tada 2015. dakle ni sedam punih decenija) daju razloga za optimizam.“
Povratak Kosova neću doživeti ni ja, nećete ni vi. Verovatno ni naša deca. Ali neka buduća generacija hoće. Naš je zadatak da im ostavimo „problem“ u nasleđe. Jer jedino im time zaveštavamo budućnost, svetlu budućnost. Naš je zadatak da dobijemo bitku pre nego što ona u budućnosti počne.
A doslovno čitava naša istorija daje razloga za optimizam. Uzgred, sve smo u istoriji ostvarili uprkos realnom stanju stvari i situaciji na terenu. Baš sve.
ŽIVELA SRBIJA! DO UJEDINjENjA!”
