Kada Srbija jednom bude na samim vratima Evropske unije, šefovi tamošnjih diplomatija imaće za Borisa ili koga već poslednji veoma ličan uslov. Da im na nekoliko sati u neki zatvoren i ne previše osvetljen prostor da Vuka Jeremića. Motke i ostale rekvizite doneće sami. Nisu oni zečevi, ali važno je da Vuk bude vezan. Preko usta, razume se.
Tako je Vuk Jeremić postao Ptica trkačica naših evropskih integracija: niko mu otvoreno ne priznaje da je važan, ali svi trče za njim. Kada, dakle, Boža đelić pošalje Briselu poruku kako Srbiju vidi u EU 2014. godine, tamošnji birokrate zevnu i kažu: Evo ga opet ovaj. Kad to isto kaže Vuk, skoče na stolice i viču da im preti. I u pravu su, zaista preti. Hoće li za integraciju Srbije garantovati Putin svojim gasom; hoće li je podržati Kinezi povećavajući ulaganja u posrnulu evropsku privredu; hoće li svi zajedno 2014. zahtevati da se, pored spomenika Robertu Šumanu, po Vukovoj ideji, podigne kip Gavrila Principa sa livorom i zamoliti Angelu Merkel da ga otkrije? Preterujem, naravno, ali ne ja, već ovi u Briselu.
Možda Vuk Jeremić i nije sam smislio priču o četiri stuba, možda nije njegovo ni to da je svako njegovo rukovanje sa Rusima evrobirokratama stavljalo prst na čelo i požurivalo ih u integracijama zapadnog Balkana. Ali on je te ideje nosio na sopstvenim leđima, ismevan u ciničnim diplomatskim kuloarima, uverenim da je njegovo vreme prošlo, sve dok svi ti konzuli i prokuratori u Srbiji nisu poverovali da je sam napisao kontratužbu protiv Hrvata, i to u trenutku kada su u svojim agendama za 2010. imali zapisano intenziviranje regionalne saradnje.
Naravno, Vukovo ludilo u kojem je zapisano da je suverenost srpske diplomatije adut za EU, iako su svi celu deceniju tvrdili upravo suprotno, krajem prošle godine počelo je da daje rezultat. Ok, prošlo mu je, priznali su mu i neprijatelji ulažući svoje nade kako ga čekaju još dve zamke koje se ne preživljavaju. Prva je region, gde su se protiv njega vakcinisali i oni koje nije uplašio svinjski grip. Druga je činjenica da će Boris u 2010. tom idejom o četiri stuba morati da nahrani Srbiju ili da je zauvek zaboravi. I Srbiju i ideju.
Diplomatsko težište Srbije u ovoj godini biće jednim delom prebačeno na region, poslednje mesto na svetu, uz ne više od nekoliko izuzetaka, gde se pad Slobodana Miloševića obeležava kao dan kada im je Zapad ukinuo besplatan ručak i dan žaljenja za tim što, ako je već morao da padne, nije za sobom povukao i Srbiju. Boris ima dva načina da uđe u tu priču: ili insistirajući na nečemu što svi osim Vuka tako stidljivo zovu nacionalnim interesom, ili bez Vuka i bilo kakve politike.
Naravno, škola mišljenja koja veruje da je višak politike prepreka za Srbiju i te kako je živa, i među strancima, i među Vukovom partijskom sabraćom. Naravno, ta škola nije ga puštala blizu sebe, ali ga nije ni previše napadala verujući da će se na međunarodnoj sceni sam toliko ugruvati da će na kraju biti potrebno da samo pokupe leš. Nije se ugruvao, i tu stvar postaje veoma opasna. Toliko opasna da je i DS rešio da stranačku skupštinu na kojoj je trebalo da bude kandidovan za potpredsednika odloži za bolja vremena. Makar čekali do onog dana kad će mu Boris staviti selotejp preko usta i poslati ga na još jedan sastanak sa evropskim šefovima diplomatije.
