Nedavno sam imao pet minuta slave. Baš onako kao što kaže Endi Vorhol. Izašla mi knjiga u Španiji; ozbiljan, veliki izdavač, može od svega i svakoga da napravi događaj. Pet radnih dana sam morao da budem u službi izdavača. Nije bilo velikih novina u kojima se nisam pojavio, ni televizije na kojoj bar nešto nisam rekao. Bio sam na pravoj pokretnoj traci, od ranog jutra do kasno u noć. Prvo sam merio svaku reč, onda za to više nisam imao vremena pa sam se samo trudio da budem selektivan, da kažem nešto zgodno, nešto što se može upamtiti.
Na kraju, ni za šta više nisam imao vremena, samo sam govorio i govorio, i ono što mislim i ono što ne mislim. Postao sam i egocentričan.
Dođe fotograf iz La Vangvardije, fotografiše me, vidim ima najmoderniji digitalni fotoaparat, a kada ono u novinama prepoznam sebe kao Dr Streindžlava. Dođe on i sledećeg dana, opet treba da me fotografiše, ali ja kažem:E, da znaš, možeš da me slikaš ali pod uslovom da ispadnem kao če Gevara. On me pogleda s osmehom, i ja brzo ublažim stvar:Dobro,˜ajde, može kao Šon Koneri. Poslednjeg dana, pozovu mene i još jednu našu spisateljicu, čija se knjiga takođe pojavila tih dana u Španiji, u emisiju španskog nacionalnog Radija. Uzgred, verovatno ne treba da pominjem da je ona s pravom tražila da izgleda kao Merilin Monro.
I tako mi sedimo u Barseloni, a voditelj postavlja pitanja iz Madrida. Najslušanija emisija, svi smo koncentrisani i napeti. Imamo dva prevodioca, zato što jedan odlično govori srpski a slabo španski, a drugi izvrsno govori španski i nešto lošije engleski.
Tako jedan simpatični mladi momak, nekada izbeglica iz Knina u Beogradu, sada izbeglica u Barseloni, prevodi sa španskog na srpski; onda mi odgovaramo na engleskom, pa sve to jedna Španjolka prevodi na španski. Posle niza ozbiljnih pitanja dolaze na red, hvala Bogu, i ona lakša, kao nekakva zabavna i lična pitanja. Pita voditelj koju muziku mi Srbi slušamo. Slušamo sve što se sluša i u svetu. Da, da, ali vas dvoje, šta vi kod kuće slušate? Iz nekog razloga postajemo nervozni, ili možda po svaku cenu hoćemo da budemo duhoviti i zanimljivi, pa kažemo:Dobro, šta vi u stvari hoćete, hoćete li da vam nešto otpevamo?
Naravno, samo napred, kaže voditelj. Mi se pogledamo, baš onako kao što bi se pogledali ljudi sa pokretne trake, i kao da smo se dogovorili, a zaista nismo, otpevamoTamo daleko. Fino, usklađeno, ja pomalo u terci. U studiju oduševljenje, tonac mi maše razdragano, i sve mi već postaje vrlo sumnjivo. Voditelj iz Madrida pita kakva je to pesma. Ja zaustim da nešto kažem, ali dečko iz Knina zgrabi mikrofon, ispriča sve o pesmi, a onda pređe na srpsko nacionalno pitanje i sve to zaokruži kao jasan nacionalistički govor. Tek tada nastane oduševljenje i potpuni kulturološki nesporazum. Izlazimo iz studija, a tonac, i dalje sa širokim osmehom, prilazi mi i kaže:
“Da li vi znate koliko ima ljudi koji bi dali velike pare samo da dobiju priliku da nešto otpevaju na nacionalnom Radiju. Ne mogu da verujem da mi se sve ovo događa, i već počinjem da se osećam kao ludi Srbin u staklarskoj radnji. A bio sam tako ozbiljan kada sam krenuo iz Beograda. Osećam da je krajnje vreme da se vratim kući. Ali kada se globalni svet zahukta ne možeš tek tako da se vratiš u svoj život.
Taman krećem na ćrodrom kada mi pokazuju primerakEl nacionala iz Karakasa. Jedan kritičar u dve rečenice pohvali moju knjigu, i onda kada očekuješ da to obrazloži, on ide dalje i preporučuje Hugu čavezu da knjigu pročita, i onda odmah nastavi da do kraja teksta raspaljuje po tom istom čavezu. Pomislim, možda smo i mi tako radili sa Miloševićem. Pitaju me, naravno, šta mislim o Hugu čavezu, a ja već izvežban da govorim i o onome o čemu ništa ne znam, objašnjavam nešto uvijeno o globalnoj informisanosti i neinformisanosti, i žurim u avion da opet postanem morž.
Ima jedno fino mesto u jednoj knjizi Maksa Friša u kojoj on opisuje konferenciju za štampu na kojoj je u centru pažnje, gotovo da pomisli o sebi da je lep, visok i pametan, a posle toga izađe na ulicu i ponovo postaje onaj isti morž kakav je bio i pre tog trenutka slave. Doduše, kasnije mu prilazi jedna mlada američka novinarka i on sa njom doživljava romansu. Meni niko ne prilazi, ni u avionu, a ni kasnije u Beogradu, i to je upravo ono što mi daje pravu dimenziju moje lokalne sudbine u globalnom svetu.
Vrlo sam zadovoljan i ne pada mi na pamet da se čudim ili durim što na mojuslavu u Beogradu niko ne obraća pažnju. Naprotiv, to mi izgleda tako prirodno i poželjno. I tako je lekovita ta lokalna ravnodušnost, taj lokalni kriterujum koji te vraća na zemlju. I svuda je taj provincijalizam isti, i u Beogradu, i u Parizu i u Barseloni.
