Svaki grad ima neku „facu“ po kojoj je prepoznatljiv, i čoveka čije ime gotovo svi znaju. U Kragujevcu to je svakako bivši agronom i taksista Saša Nakić. Za sebe kaže da je bio ambasador mira, biciklom je obišao tri puta Evropu, uzduž i popreko, a bivšu Jugoslaviju ko zna koliko puta. Svuda je nosio i pronosio grb rodnog Kragujevca, a devedesetih se zdušno borio protiv Miloševića i na svojoj taksi „ladi“ ispisivao antirežimske parole i vozio po gradu.
A danas prosi?! Već dva i po meseca, svakog jutra sa tablom od lesonita, okačenom o vrat, na kojoj piše zašto se odlučio na takav korak, dolazi ispred Skupštine grada, stavlja svoj šešir pored medalja i pehara sa putovanja i – čeka.
Muke oko penzije
Saša je, dok je taksirao, zaradio 18 godina radnog staža, ali kako kaže, oko penzije se „nešto zapetljalo i nikako da se otpetlja“. Kada je 17. avgusta ove godine stao ispred opštine i počeo da prosi imao je u džepu 140 dinara.
– Počeo sam da prosim, pre svega, iz protesta. Ne tražim ništa drugo nego samo da me zaposle, da imam od čega da živim. Kažu da sam prestar. Zašto običan čovek od 72 godine ne može da radi? Agronom sam po struci, a dugo sam i taksirao, mogu i dalje da vozim… Svaki posao je bolji od ovog poniženja – veli čovek koji je nekad verovao da može mnogo toga da postigne i za sebe i za druge, ali život ga je, očito, grubo demantovao.
– A nekada sam putovao, po čitavoj Evropi pronosio ime svog rodnog grada. Strana i domaća štampa tada me je promovisala u ambasadora mira. Na moja pisma odgovarali su i DŽon Kenedi, Ulof Palme, Vili Brant, Naser… A Veroljub Stevanović, gradonačelnik Kragujevca, dolazio je u moj kućni muzej i napisao: „Rekao sam sebi da prema Saši moramo mnogo toga ispraviti, što pre, to bolje, zaslužio je on višestruko, a praktično ništa nije dobio u ovom gradu.“
Nekad bilo
– Sad neko kaže – bio si taksista, kako si ostao bez para. Nekad ti je trebalo pet godina da postaneš taksista, a sada za jedan dan i ima ih koliko hoćeš… Nekad sam imao tri automobila i solidno zarađivao, ali uvek sam bio skroman. Ostala mi samo stara „lada“, krš je to sada, ne može ni da se vozi – objašnjava Saša.
– Rekao, pa porekao – tvrdi Nakić. – Sad Verko neće ni da me primi, a zajedno smo ratovali protiv Slobe. Držao sam govore na mitinzima kod Krsta, pred 250.000 ljudi, pa u Valjevu i kod zna gde još… Sve to ni za šta. Dao mi jednokratnu pomoć, ali meni to ne treba. Svaki moj dan je tuga i sramota, a opozicionar sam još od 1968. godine, iz Titovog režima. Uvek sam se borio protiv nepravde i bio u prvim redovima, a vidi gde sam sad dospeo.
– Dođe sirotinja, kao i ja, pa ostavi neki dinar. Kolege taksisti navrate. Jednom i dve devojčice koje su se igrale na travnjaku, Ana i Maša pomogle mi, tad sam plakao kao dete, i Cigančići što skupljaju pare na svadbama stave mi koji dinar u šešir. Neko mi kupi hamburger ili sendvič. Jednom mi direktor „Vodovoda“ dao 500 dinara, a naš poznati atletičar Miloš Srejović ostavio mi celu hiljadarku – priča Saša za „Vesti „dok gleda u šešir u kome je tek nekoliko sitnih novčanica.
– Ide zima, dokle ću da prosim? Dok mi ne obezbede neki posao i dok sud ne reši parnicu u moju korist. Sudim se sa bratom 24 godine oko očeve kuće i nasledstva. Živim ko pas, u štenari bez vode i struje. Da ovde ima pravne države, presuda bi odavno bila doneta. Ako svega toga ne bude, napisaću oproštajno pismo i spaliću se pred skupštinom svog rodnog grada – ogorčeno kaže Nakić reporteru „Vesti“ na kraju svoje ispovesti.
Neće da krade
Na Sašinoj tabli, koja je uvek uz njega, piše: „Pošto neću da kradem, primoran sam da prosim. Žao mi je što se nisam školovao za političara ili kriminalca, jer oni danas dobro žive“. U potpisu: „Ambasador mira – inženjer agronomije Saša Nakić, Srbin iz Šumadije“.
