SRCE I BRAK

„Šta ti, Joko, znaš o nama i o ovoj zemlji? Nije zlato sve što sija,“ dobroćudno se kikoće Ljubica. Njene zamašne grudi, sapete u plavu svilu, talasaju se kao Pacifik kraj Santa Monike. Tako izgleda prava žena, misli Joka. Tamna, gusta kosa graciozno joj zavijena u krupnu, sarmastu punđu; naočare vise na teškom, zlatnom lancu, kao odlikovanje na grudima. Mora da je bogata. Vidi se odmah. Eh, Amerika. Obećana zemlja iz koje su mnogi Crnogorci novac porodicama slali. čežnjivo gleda žene da vidi u čemu su drugačije od nje. Ljubica je udata za Amerikanca. Imaju decu, unuke. To da je meni, nečujno uzdiše Joka. Srećne žene, ove ovde.

Joka ne zna, Ljubica se nikada ne žali. A šta bi i vredelo? Odavno je naučila, ovako je bolje. Ima ona malu socijanu pomoć, visok holesterol, reumu u kolenima, a na levo uvo više i ne čuje. Sve to ona okreće na pozitivno: drugima je još gore. To što slabije čuje dobro joj dođe kad ne želi da zna šta joj njen ostareli Bill frflja kad ne drema kraj televizora koji nikada ne gasi. Ne odlikuje se vrednoćom kao naši ljudi. Ne ume da zaradi, nije naučio da štedi, a zna da potroši. Rasipno je sve u ovoj zemlji. Ona ume da štedi, ume ni iz čega nešto da stvori: njen „zlatni“ lanac za naočare kupila je u radnji gde je sve samo jedan dolar. Daleko je to od zlata. Ali bar zna gde su joj naočare. Ključeve i dalje gubi, a teški su da ih obesi oko vrata. Bluza je od ovog vražjeg američkog poliestera, liči na svilu, ali đavolski se u njoj preznojava. Doduše, lako se pere i ne treba je peglati.

„Vidim ja obilje i lepotu oko sebe,“ raspreda polako Joka. „Radnje pune, a ni vama ništa ne fali. Niste ni gladni, ni žedni. Ne znate šta je rat,“ kaže potišteno i žurno sklanja nejednako ofarbane pramenove koji se opiru da ih uoblioči u bilo kakvu frizuru. Vidi kakve su im kose, ovim ženama. Ovde su bolji preparati. Naša farba ne valja, uništi mi i ovo malo kose. Sve ima Amerika. Ovde žene ne stare brzo. Dobro je što sam se obukla u najlepše. Nismo mi bez ukusa, ako smo bez novca. Povlači rukom na dole otešnjalu suknju. Otac kaže, pod starost si počela da se raskrupnjavaš i ličiš na ženu. Sad ti je kasno. Pokušava da skloni krupne, radom izgruvane, šake. Možda je trebalo da i ja nalakiram nokte kao ove žene.

A žene je gledaju i smeše se. Misle, naša žena. Prava, skromna, dobra. Još je držeća, iako se u životu dosta naradila. Dobru poeziju piše: iskrenu, čistu, kao planinski potoci, kao i ona sama. Kod nje je sve „What you see is what you get,“ – „Ja sam to što vidiš, ni manje, ni više.“

„Joko, samo nemoj da ulazimo u razgovor o Americi,“ kažu joj. „Ovde je kao i kod vas:radnje pune ali ne za svakoga. Rat? Pa i mi smo u ratu. Niko nas ništa i ne pita. Sav novac na to odlazi i naše male ušteđevine, socijalna pomoć. A sve skupo i još raste. Da ti ne da bog emigrantskog života. Život nam je prošao penjući se uz tudju liticu, padajući i krvavih kolena, opet se penjući. I za koga? Nemoj o tome. To je otvorena rana. Nemamo ni mi ničim da se podičimo.“

„Znači, tako. Vi ste bar udate, imate decu, unučiće. A ja? Meni se čini, ovde bih makar mogla da nađem neki poslić. Bilo kakav, za goli život. Kod nas nema posla ni za mlade, velika je besparica.“

Na to sad sve ozbiljno ćute i prebiraju misli, zagledajući se u svoje ruke, vrškove cipela, šaru na ćilimu. Poneka i tiho uzdahne. Starica Ljuba, rukom briše smežurane kapke. U crnini je već godinama, zgrbljena, sasušena.

„Pa da razgovaramo otvoreno. Jel’ ti ozbiljno želiš da ostaneš?“ Ljubičino čelo se nabira, već je počela da prevrće po zalihama iskustva, kao po fijoci prepunoj stare odeće.

„Bogami, ozbiljno. Sramota me reći, želje su mi krupne. Sve ono što do sada nisam uspela. Eto, želim da se udam.“ Izjavi, i sama zapanjena svojom smelošću, silno pocrvene i drhtavo prelete po licima žena. Sve su ozbiljne.

„To je normalno,“ smirujuće ubacuje Baba Ljuba. U nje se još sačuvao vojvođanski naglasak.“Nekoliko žena smo lepo udomili poslednje dve godine. Dobre žene. Nema taki’ na odmet. ‘Oću reći nema ovde.“ Odmahuje koštunjavom, čvornovatom rukom. „Za starije muškarce, koji ne mogu sami da brinu o sebi. Novca imaju, ali nema ko da skuva, opere…Neke se nisu udale ali kao i da jesu. Zbrinute su. Po zakonu, ovde se sve deli, a nije više sramota živeti nevenčano, kao u naše vreme.“

„Mom komšiji je umrla žena i traži domaćicu. Ima ćerku koja je još dete…“ ubacuje spremno gospa Vera, srećna što može da pomogne. I ona ima ćerku koju je teško, sama podigla. Primerna devojka ali nikako da se uda. Vidi Vera i umreće a unučiće ljuljati neće.

„Ja moram…i zbog te đavolske zelene karte, ali, još više, htjela bih da budem… kao druge.“ Trudi se da ne zaplače. Da se ne sramoti.

Nastaje poduža pauza. Sve žene premišljaju.

Kad ponovo progovori, Baba Ljuba pogledom miluje Joku;“ćeri moja, svi bi mi ‘teli ono što nemamo. Udate žene se žale, neudate se žale. Svaka zna svoje. Sve su u pravu. Pravo je da imaš šta želiš u životu. Ništa nije nemoguće, jer ćeš, kao i mi, platiti cenu.“ Nasmeja se setno i zaćuta. Svi znaju, udovica je odavno, pa je i decu pogubila. Život je nije štedio. Siromašna, ali poklanja ono što ima, svoje vreme, crkvi, kuvajući za veliki broj parohijana nedeljom i praznikom, bez ikakve naknade.

Namah, žene sve skočiše i počeše govoriti uglas. Svaka ima ideju, zna neko ime, mogućnost, svaka želi da pomogne.

Pre no što su se razišle, napravile su plan i znalo se koja će gde i s kim porazgovarati da se Joki nađe rešenje. I njoj je kamen pao sa srca. Jeste odala svoju tajnu, ali sada ima nade. Vredelo je.
Sutradan, osvanuo dan. Rano jutarnje sunce svojim bljeskom probudilo Draga. Ptice, kao i obično, pjevaju na sav glas. Svrake kriče glasno i on se pita da li se one to na nešto žale, ili se svađaju. Da li partnera dozivlju? Jeli to bes ili očajanje? Uvek ovako isto, svako jutro. Da li su i ptice usamljene? Prvo jedna dugo kriči, onda se i druge sakupe. To mu dodje k’o partijski sastanak. Miting.

Izlazi napolje u baštu da proveri kakvo je vrijeme. Ujutro svježe, a posle žega. Kiše retko padaju. Kako li je sada u Crnoj Gori? Da li je selo čisto i svježe kao nekada? Drvored u ulici baca sjenku po putu i pravi kao neki čarobni tunnel. Lijepo je, lijepo, ne može se porjeći. Priroda je pitoma, ako nijesu ljudi. Dugo gleda u planine: nijesu ni blizu nalik na crnogorske. Uvjek u nekoj izmaglici.

Svrake i dalje krešte. Kao da se njemu obraćaju. Kakva je strast u tim kricima? Uvek se to isto pita, svako jutro. Drago je još uvjek uspravan, visok gorštak. Posle smrti njegove Zorke, prerane smrti, žene su ubrzo počele da ga salijeću, ali kad je prošlo deset godina, a on još uvjek sam samuje i ničiju pomoć niti traži, niti prima, shvatile su. Sam sebi kuva, pere i hranu nabavlja. I bašta nije ni malo lošija nego kad ju je Zorka plijevila i zalijevala. U sobi, kraj ikone, visi kalendar i na njemu objeležava dane kako promiču od njene smrti. Zna tačno da kaže koliko je dana, čak i sati prošlo. Godine ne računa, to je lako, za koji dan biće dvadeset. Nije nikada mislio da će tako dugo živjeti posle nje. Oteglo se. Sad je najstariji Srbin u celoj oblasti, poslijednji u svojoj generaciji pilota. Sve češće je sanja, s njome glasno razgovara, priča joj šta se preko dana zbilo. Sprema se da joj se pridruži. Žene mu po unucima povremeno pošalju po neku poslasticu, zovu telefonom da vide kako je. Svi ga pozivlju na slave i rođendane, bez njega ništa ne može da prođe. Poštuju ga kao da je patrijarh.

Uvek on ovako porani, zalijeva svoje krupne crvene muškatle: geranium, zovu ih ovdje i smatraju evropskom biljkom zato što raste u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, po balkonima i baštama. Jeste lijep cvet, slaže se Drago, i kod nas ga ima. Narod ga zove smrdljevak. A bogami, smeška se, naše su ga djevojke sadile da im pod prozorom miriše. Gaji ga i Drago s istom nežnošću i seća se kako ga je Zorka rasađivala. Njoj se sve primalo, sve bujalo i cvetalo, kao da bi njoj da ugodi. A kakva je žena bila, ni jedna druga joj nije ravna bila. Pa i proveli su ceo vijek zajedno. Kad su počeli prijateljstvo, njoj je bilo četrnćst a njemu sedamnćst. Prijateljstvo, ne ljubav. Reč ljubav nikada nije upotrebljavao. Prijateljstvo je najviše što živ čovjek može jedno drugome ponuditi. Oni su imali prijateljstvo: nikada se nisu mogli jedno na drugo naljutiti. On bi još i umeo da se ljutne, kad je bio mlađi, ali ona ne. Nisu dece imali pa ga je čuvala kao sopstveno dijete.

Umorio se sagnut po bašti čeprkajuć, pa otiša malo da priljegne. Prošlu noć je sedeo i zajedničke slike gledao do u sitne sate, iako ga srce nešto tištalo. I sada lježi, hteo bi da se prevrne ma ne može. Kao da mu je neka velika zvijer na grudi zasjela pa mu ne da disati. Malo se zaneo, kao da će zaspati, a vidi Zorku. Smeši se na njega onako kako je u mladosti znala, mami ga, dozivlje. Smeška se, ništa ne govori. A on trči za njom po nekakvoj šumi, sve dublje ulazi, nikako Zorku da stigne. A ona, đavolica, kikoće se i zove. uboko u šumi neka se vlažna magla spustila, grudi mu pritiska, ne da disati.

Iz daleka kao da nešto zvoni. Jedva čujno, iz velike daljine. Kakva su to zvona? Uskršnja? Da ne oglašavaju koga? Sve su tiša i slabija…i utrnuše. Pred Dragom bljesnu ogromno svetlo i namah mu sve bi jasno. Sve tegobe prestadoše i ogroman osmeh olakšanja i blaženstva razli se po celom biću. Sve drugo potonu i nestade. Zauvek.