Pobuna protiv nasleđa
Smatra se da su Srbi u takvom moralnom i političkom sunovratu da nagrađivnje drugih na njihovu štetu, ne povlači nikakav rizik
Nalaze li ovakve opcije uporište u samoj Srbiji?
– Domaća ekspozitura ovih nastojanja su autentični globalisti, jer nemaju otadžbine, nemaju lojalnosti. To nije samo kod nas slučaj. Ako pogledate ogranke Soroševe fondacije u drugim komunističkim zemljama videćete da bez izuzetka uzimaju isključivo decu poniklu iz komunističke nomenklature, jer jedino u njih mogu da imaju poverenja da su ponikli u porodičnoj sredini pelcovanoj od hrišćanske tradicije, nacionalnog osećaja i neke pristojne lične moralnosti. Oni podržavaju radikalnu pobunu protiv nasleđa, prepoznajući neke oblike ponašanja koja su im srcu draga, jer su ih u detinjstvu apsorbovali u svojim roditeljskim domovima.
Pokazuje se da kako-tako drugi završavaju posao na našu štetu?
– Neokonzervativnoj desnici u SAD je savršeno odgovoralo da preko srpskih leđa pokušaju da kupe neke poene koji bi im dao izvesno opravdanje za činjenicu da bezrezervno podržavaju Izrćl i da vode politiku koja je sračunata da izazove gnev muslimana širom sveta. Tako se upiralo prstom na američke intervenciji u Bosni i na Kosovu u korist muslimana kao dokaz da SAD nisu a priori antimuslimanske. To je tajna nalaženja zajedničkog jezika EU i republikanske administracije Džordža Buša na Balkanu, jer svako iz svojih razloga želi da veruje da je ono što radi Ešdaun ili Jesen Petersen podsticanje demokratije i koračanje u pravcu evro-atlantskih integracija.
A konačni rezultat takve politike je…
– U Bosni se ta dva fona, evropsko-liberalni i američko-konzervativni, dodatno susreću. Oni smatraju da su Srbi u takvom sunovratu, u takvoj moralnoj i političkoj slabosti da nagrađivati sve druge aktere, koji su vrlo žilavi i znaju da budu nezgodni, po cenu srpskih interesa, ne vuče sa sobom nikakav rizik. Albanci su nemirni, hoće nezavisnost i oni će praviti nove sedamnćste martove dok tu nezavisnost ne dobiju. Umesto da takve njihove postupke tumače kao argumenat nezrelosti za nezavisnost, videli smo da Holbruk, Abramovic i Međunarodna krizna grupa čine baš suprotno od toga. Oni njihovo divljanje tumače kao izraz frustriranosti zbog nedobijanja nezavisnosti.
Šta ste u takvoj situaciji savetovali da čini Srbija u nedavnom susretu sa premijerom Koštunicom?
– Prvi pravac je ukazivanje na nelogičnost američke politike koja odbacuje Međunarodni krivični sud, a favorizuje Hag. Drugo, kada bi premijer Srbije agresivnije ukazao da ovo što se događa u BiH otvara dveri militantnom džihadu i ide na ruku onim snagama u BiH koji su dali pasoš Osami bin Ladenu i baze mudžahedinima u srcu Evrope, takav pristup privukao bi pažnju svih koji smatraju da je rat protiv džihada zadatak broj jedan. To je defanzivna strategija u kojoj vi nemate moć, ali morate da imate mudrost i lukavstvo, proračunatost trenutka da na pravi način parirate onome što sledi da vas ne samelje.
Slučaj Alandskih ostrva
Za rešavanje autonomije Kosmeta pozivate se na etničke modele primenjene u EU?
– Kada je reč o suštinskom delu autonomije Kosmeta, ne znam da li iko od srpskih političara zna za slučaj Alandskih ostrva u Finskom zalivu. Alandi su sto odsto švedski po etnicitetu, ali pripadaju Finskoj. Naravno da su stanovnici Alandskih ostrva hteli da budu deo Švedske, ali im je rečeno da će ostati u Finskoj. Dobili su punu autonomiju i sva prava – školska, jezička, kulturna, čak i sopstveni poreski sistem, a jedino je za spoljnu politiku nadležan Helsinki – njihov status je zagarantovan kako bilateralnim sporazumom Švedske i Finske, tako i multilateralnim sporazumom, koji je prva zaključila Liga naroda, a sada preuzeli EU i UN.
