Baveći se godinama padom Srebrenice, stvarnim i navodnim zločinima bosanskih Srba pod vođstvom generala Ratka Mladića i ulogom holandskih plavih šlemova, Holandski institut za dokumentaciju rata (NIOD) je dugo branio tezu, da zapadne tajne službe niko ne može da optuži da su znale šta srpska strana smera, ako ni sama nije, navodno, znala šta hoće. Holandskoj tezi protivreči izveštaj dopisnika berlinskog lista „Tagescajtung“ Andreasa Cumaha, objavljen u jesen 1995, gde je Cumah pisao o protokolima, nastalim kao rezultat prisluškivanja razgovora Ratka Mladića i rukovodstva predsednika Srbije Slobodana Miloševića u Beogradu. Razgovore su snimale zapadne tajne službe, koje su, dakle, znale šta srpska strana sprema.
Ni Cumah, ni Holanđani otvoreno ne kažu, ali proizlazi da su strane zapadne službe angažovane na Balkanu (prvenstveno američka CIA, nemačka BND, britanska MI-6 i francuska obaveštajna služba), ne samo znale šta se oko Srebrenice priprema, nego su, posredno, srpsku stranu i „podsticale“ na oslobađanje ovog mesta. I to, s jasnom namerom da im srpsko „oslobađanje“ Srebrenice, kao zaštićene zone UN, kasnije posluži kao pokriće za „oslobađanje“ Krajine pod palicom hrvatskog predsednika Franje Tuđmana, oblasti koja je takođe bila „zaštićena zona UN“. Zapadne sile, na čelu sa SAD, bile su „dužne“ da, kako piše Dejvid Bajnder, dopisnik najtiražnijeg američkog dnevnika „NJujork tajmsa“ (ali u časopisu „Mediteranien kvoterli“ pošto u matičnom listu njegov članak nisu hteli da objave) „vrate Tuđmanu uslugu“ koju im je ovaj učinio kada je u Vašingtonskom sporazumu pristao na prekid vatre sa muslimanima Alije Izetbegovića, i ušao u federaciju sa muslimanskom državom.
Mnoštvo tumačenja
Za srebrenički scenario su postojale još dva moguća objašnjenja, utvrdio je nemački obaveštajni stručnjak Erih Šmit Enbom. Jedno je, da su u slučaju bivše zaštićene zone UN Srebrenice postojali veliki obaveštajni promašaji u elektronskom osmatranju terena. Drugo je, da su postojale dramatične greške u menadžmentu za informisanje tajnih službi.
Srebrenica je, u stvari, bila neka vrsta sarajevskih Markala, jer je trebalo da posluži kao izgovor i pokriće za zajedničko zapadno-hrvatsko-muslimansko kažnjavanje Srba i zauzimanje teritorija koje su oni držali i u BiH, i u Hrvatskoj. O tome govori i podatak, da Izetbegović ne samo da nije uputio snage radi podrške borbi muslimana za odbranu Srebrenice već je naložio da se odbrambene snage povuku! U naredbi za napad na Srebrenicu, od 2. jula 1995, na čiji se audio-snimak američke obaveštajne službe poziva nemački novinar Cumah, Karadžić jasno daje direktivu Mladiću da „osvoji“ Srebrenicu. I, ne samo to. Kako se iz snimljenog dokumenta vidi, Karadžić traži da se navodno ide na potpunu „eliminaciju“ neprijatelja.
Holandski Institut za ratnu dokumentaciju sve vreme tvrdi da je Cumah snimke dobio od tadašnjeg ministra inostranih poslova BiH Muhameda Šaćirbeja, a ne, kako Cumah navodi, od američke tajne službe. Tek kasnije je Ces Vibes, holandski saradnik NIOD i autor studije o Srebrenici, priznao da nema dokaza za svoje tvrđenje. Otvorena je nova rasprava o tome, jesu li zapadne tajne službe znale šta se sprema oko Srebrenice ili nisu.
Raskrinkavao i ministre
Erih Šmit Enbom, stručnjak nemačkog Instituta za istraživanje mira, poznat je kao vrhunski poznavalac geostrateških i geopolitičkih pitanja u svetu. Prvi je raskrinkao ulogu nemačkih ministara Hansa Fridriha Genšera i Klausa Kinkela u rasturanju Jugoslavije i saradnji hrvatskih, secesionistički nastrojenih političara na najvišem republičkom nivou sa nemačkom obaveštajnom službom BND još od 1945. Enbom je i autor čuvene knjige „NJuškalo bez nosa“, o Kinkelu kao šefu BND.
Nemački obaveštajni stručnjak Erih Šmit Enbom iz Instituta za istraživanje mira u NJailhajmu, smatra da za srebrenički scenarij postoji više varijanti, od kojih je najverovatnija ta, da su neke tajne službe sa Zapada jednostavno prećutale informacije o predstojećem napadu na Srebrenicu, kako bi, s jedne strane, masakr u Srebrenici poslužio kao pokriće za zajedničku ofanzivu Tuđmana i NATO na Krajinu, a zatim sa muslimanima i na BiH, i s druge, kao adut za ucenu srpske strane na pregovorima u Dejtonu, koji su usledili 1995, s ciljem da se izvuče politička i svaka druga korist za poslušnu stranu u sukobu.
Ovu treću varijantu Enbom smatra realnom i najverovatnijom, jer je podupiru i svi potonji događaji. Holandski institut za dokumentaciju rata NIOD, međutim, takvu mogućnost isključuje i konstatuje da je reč o čistom cinizmu, iako se u međunarodnoj javnosti, posebno među akterima na tadašnjoj bosansko-hercegovačkoj sceni, čuju glasovi ne samo da su zapadne službe znale za pripremu srpskog napada, čak i samog zločina, već su ga, više ili manje, direktno režirale, podstičući ga i raspirujući do neverovatnih razmera.
