Porodica Vujinovic živi u brizbejnskom naselju Sanibenk Hils, gde, u poslednje vreme sve veci broj Srba kupuje ili pokušava da kupi kucu. Nikola (52) i Stanojka (49) sa cerkom Danijelom (27) i sinom Nenadom (28) su nepunih šest godina u Australiji, a vec su ostvarili mnogo toga što priželjkuje svaka prosecna useljenicka porodica.
Nikola i Nenad rade u fabrici nameštaja „PEGAR“ mada je sin Nenad prvi startovao i nakon samo godinu dana ucenja jezika i privikavanja na novu sredinu poceo da radi. Nikola, bivši trgovac, komercijalista i trgovacki putnik „Varteksa“ se skoro dve godine okušavao kao moler, a zatim je krenuo sinovljevim stopama i sada se bavi tapetarskim umecem.
Stanojka je imala više srece i ostala je u okvirima svoje struke. U Travniku, odakle su Vujinovici krenuli u svet nakon izbijanja rata u Bosni i Hercegovini, Stanojka je radila kao viša medicinska sestra.
Cerka uskoro magistar
Cerka Danijela je porodicna uzdanica. U izbeglištvu, u Subotici, završila je dve godine ekonomskog fakulteta, ali su joj u Brizbejnu priznali nepuni semestar, pa je studije biznisa morala da pocne od samog pocetka. Nakon cetiri godine, Danijela je sa izvanrednim uspehom završila fakultet, a zatim upisala postdiplomske studije na medunarodnoj trgovini. Vec je na pola puta i do zvanja magistra je deli nešto više od godinu dana.
U Brizbejnu je nakon samo pola godine uspela da se zaposli u vladinoj organizaciji koja brine o starijim licima pristiglim sa prostora bivše Jugoslavije. Kaže da se oseca kao da prakticno i nije prekidala sa vlastitim poslom.
Vujinovicima nije išlo sve tako glatko u poslednjoj deceniji. Proveli su skoro cetiri godine u izbeglištvu, u Vojvodini, kod Stanojkinih, a Nikola govori kako su se na put u Australiju odlucili upravo zbog buducnosti svoje dece. Izbor Australije je pao i zbog cinjenice da su Nikolina braca, Grujo i Momir, od 1981. odnosno 1992. godine vec živeli u Sidneju. No, cudnim spletom okolnosti, stvari su se odigrale tako da Vujinovici kao odrednicu nisu mogli da dobiju Sidnej nego Brizbejn.
– Nakon nekoliko meseci upoznali smo i grad i ljude. Stanojka je pocela da radi, tako da više i nismo razmišljali da se ponovo selimo i idemo za Sidnej – prica Nikola.
Pomaže bracu u SRJ i RS
Nikola se s bracom u Australiji vida svake godine. S vremena na vreme pomaže finansijski još trojicu brace koji žive u izbeglištvu u Jugoslaviji i Republici Srpskoj.
– Poceli smo da radimo, Nenad i ja, Danijela je krenula sa studijem. Onda smo 1999. kupili kucu i odlucili da ostanemo ovde. Naravno, kuca je kupljena uz pomoc kredita, kao što vecina Srba i kupuje kuce kad pocinju novi život, daleko od domovine.
Pošto troje clanova porodice radi, kredit je otplacivan u vecem iznosu od utvrdenih mesecnih rata, pa Stanojka kaže da se nadaju da bi otplata mogla da bude okoncana do maja sledece godine kada ce ona i Nikola proslaviti 30 godina braka.
Porodicna harmonija cini srecnim Vujinovice, a uglas govore da im je glavni cilj da deca zasnuju vlastite porodice.
– Nakon toga, negde posle penzije, voleli bismo da kupimo sebi neku kucicu u Jugoslaviji i da Stanojka i ja ipak tamo provedemo poslednje dane – prica Nikola.
Nostalgija je prisutna i pored svega. Danijela se upravo vratila iz Jugoslavije, Stanojka i Nenad su bili u poseti svojima lane, a Nikola strpljivo ceka svoj red, sledece godine.
Vujinovici ne ostvaruju ni jedan plan pre nego što se svi dogovore, a sebe smatraju samo prosecnom imigrantskom porodicom. I srecnom, svakako.
