DŽordžina ćoso-Vilo iz Klivlenda postala je gradonačelnik Južnog Juklida, gradića sa 22.000 stanovnika, smeštenog istočno od Klivlenda.
Ponosna Srpkinja, kako je sebe predstavila prilikom inaguracije 30. decembra prošle godine, prva je žena gradonačelnik u istoriji ovoga grada. Svečanu zakletvu dala je pred sudijom En T. Menen, uz molitvu jereja Živojina Jakovljevića iz Saborne crkve Svetog Save u Parmi i hora „NJegoš“, pod upravom Milana Damljanovića. Pored nje su stajali muž Karter Vilo, sa kojim je u braku 24 godine, i deca Nikol, Karter junior i Miles, a u prvom redu su bili njeni roditelji Savo i Doroti ćoso, kao i ostala rodbina i prijatelji. Prisutni su bili mnogi gradonačelnici, sudije i predstavnici države Ohajo.
Sa gospođom DŽordžinom razgovaramo u njenom kabinetu. Dočekala nas je na vratima, nasmejana, raspoložena za razgovor. Pitamo je kako je prošao prvi mesec od njenog imenovanja.
– Odmah na početku mandata formirala sam tim građana da intervjuišu članove gradske vlade, kako bih mogla da odlučim koga ću zadržati u svojoj administraciji, a koga otpustiti. Zatim sam raspustila vladu, pa smo morali da primamo nove ljude. Bilo je veoma teško, jer morala sam da imam apsolutno poverenje u ljude ne samo zbog grada, nego i zbog političke partije kojoj pripadam. Ovo je politička pozicija na koju sam izabrana i vrlo je važno da imam ljude kojima ću verovati i koji će me podržavati prilikom odlučivanja. Nakon toga sam morala da uspostavim saradnju sa gradskim sindikatima, policijom, vatrogascima, uslugama i dr. Morali smo sa svima da obnovimo ugovore i da steknemo poverenje jedni u druge – da ću ja raditi sa najboljim namerama, i to je uzelo dosta vremena. Kasnije su došle i one zabavnije strvari – intervjui za novine i televiziju, školske priredbe i sl.
UPOZNAVANJE SUGRAđANA
Prilikom svečane ceremonije Vašeg ustoličenja rekli ste, pored ostalog, da Vaši sugrađani znaju da se razlikujete od njih jedino po tome što ste Srpkinja i što slavite Božić 7. januara.
– Na području našega grada ima najviše Jevreja i katolika. Ima i Iraca, Italijana i pripadnika drugih nacija, a 22 odsto mojih sugrađana su afrički Amerikanci. Osim moje porodice, ovde živi samo još jedna srpska familija. Našla sam još jednu Srpkinju koja živi ovde, a udata je za Hrvata… Bila je tu još jedna starija Srpkinja, koja se u međuvremenu odselila. Jednom prilikom član mog komiteta rekao mi je da ja sve znam o mojim građanima, a da oni o meni ne znaju ništa – ko sam, odakle dolazim… „Mislim da im moraš to reći“, predložio je. Tako smo sve to iskombinovali i uvrstili u ceremoniju. Većina ljudi nije znala ko smo mi i šta je pravoslavna religija. Bili su oduševljeni kada su videli sveštenike iz naše crkve, oca Vaska i oca Živojina sa horom „NJegoš“. Isto tako, bili su impresionirani time koliko je religija značajan deo našeg života. Većina ljudi ima svoju religiju i poreklo, ali kod nas su religija i poreklo vezani. Ne možeš biti samo Srbin ili pravoslavac, nego samo možeš biti Srbin pravoslavne veroispovesti.
Uvek uz svoju crkvu
Dan pre svečane ceremonije ustoličenja novog gradonačelnika Južnog Juklida, u crkvi Svetog Save u Parmi, nakon liturgije, prisutne parohijane je upoznao sa DŽordžinom ćoso protojerej stavrofor Vasilije Sokolović.
– DŽordžina je uvek bila uz crkvu, kao njeno verno čedo. Obavljala je mnoge funkcije, bila je direktor i učiteljica Nedeljne škole „Sveti Sava“. Izdavala je nedeljni bilten i glasnik. Bila je potpredsednica i predsednica hora „NJegoš“ i dva puta predsednik Odbora festivala Srpskog pevačkog saveza za Ameriku i Kanadu. U vreme košarkaških turnira Srpskog narodnog saveza vodila je brigu o smeštaju učesnika i pomagala prilikom crkvenih festivala. član je Srpskog narodnog saveza, društva br. 108, uključujući celu njenu familiju.
Bili ste aktivni u Sabornoj crkvi svetog Save. Hoće li izborom na ovu funkciju prestati Vaša aktivnost?
– Ja pripadam crkvi Sveti Sava i moje troje dece su kršteni u toj crkvi. Moj muž je Norvežanin, katolik, pripada crkvi svetog Georgija Velikog. Ranije sam bila veoma aktivna u crkvi, a kada sam počela da se bavim politikom, malo sam se povukla. Ne predajem više u Nedeljnoj školi, nisam više redovan član hora. Ali, iako sam veoma zauzeta, ipak nađem vremena da se posvetim crkvi. Prošle nedelje sam imala poslovni doručak, ali ipak sam stigla da prisustvujem liturgiji. Isto tako je s horom, umesto svake srede, moja sekretarica zna da svake druge idem na probu hora. Mi slavimo Božić 7. januara, a ne 25. decembra. Slavimo krsnu slavu Sveti arhangel Mihajlo 21. novembra. U kući imamo prelepu ikonu koju mi je poklonio moj kum kada sam se udala. Ikona je rađena i nabavljena u Jugoslaviji. Posle Jovandana naš sveštenik počinje da obilazi kuće i sveti vodicu. Za naše komšije je veoma interesantno kada sveštenik dođe kod nas i oni, iako su Amerikanci, hoće da uzmu svetu vodicu.
POŠTOVANJE TRADICIJE
Rekli ste na ceremoniji da ste odrasli u kući gde ste naučili da volite ljude i da radite za ljude, i da je to srpska tradicija. Da li Vam ta činjenica pomaže u radu?
– Apsolutno, kao da sam rođena i odgojena za ovu funkciju. Svaki dan na mom stolu nalazim pisma ljudi koji traže moju pomoć i pokušavam što više mogu da se odazovem. Kao gradonačelnik moram da brinem o mom gradu i da budem ambasador moga grada. U jednom multikulturnom gradu kao što je ovaj, moraš imati razumevanja i prihvatiti ljude. To ne bi mogao da radi onaj koji nije odgojen kao osoba da se prema drugima ponaša onako kako bi želela da se prema njoj drugi ophode.
Da li ste nekad bili u starom kraju i da li imate želju tamo da idete?
– Nisam nikad bila u Jugoslaviji, ali jako bih želela tamo da odem. Moj suprug i ja smo planirali da idemo, ali su nam planovi propali zbog rata u Jugoslaviji. Moj muž se nekad pravi kao da je Srbin. On je Norvežanin, ali peva u našem horu, peče ovcu i prase na ražnju, pravi ćevape, misli da je „kralj ćevapa“, pravi pogaču, zna da napravi „opasne“ krofne.
Pomoć našim ljudima
Mogu li crkva i srpski narod na ovim prostorima da očekuju Vašu pomoć?
– Apsolutno, kada su dolazile izbeglice, ja sam se sa ocem Vasilijem pobrinula za stanove za izbeglice. Jednom svešteniku sam omogućila da dobije zelenu kartu. Sa kongresmenom Braunom sam se povezala u tom slučaju. Pomažem našim ljudima u pronalaženju poslova itd. Tačno je da ako imate nekog svog u politici, možete očekivati pomoć – kaže DŽordžina ćoso-Vilo.
Vratimo se Vašoj izbornoj kampanji. Je li bilo teško i ko Vam je najviše pomogao?
– Pre izborne kampanje formirali smo izborni tim od 12 ljudi. Zatim smo formirali odbor za finansije, to su ljudi koji su prikupljali novac. Prikupili smo oko 55.000 dolara. Imala sam oko 300 volentera i išli smo od kuće do kuće, u periodu od februara do novembra. Kucali smo na svaka vrata, svakome ko može da ide na izbore. Imali smo listu ljudi koji mogu da glasaju i išli smo od vrata do vrata u više od 10.000 kuća Južnog Juklida. Išli smo po hladnoći, kiši i snegu, tri para cipela sam poderala i četvrti upola. Nekada sam išla sama, nekada su drugi išli sa mnom. Kad bih išla u područje gde žive crnci, povela bih moje prijatelje crnce. Tamo gde su Jevreji – moje prijatelje Jevreje. Jedini u starom italijanskom delu grada nisam imala nikoga. Znali smo da tu neću dobiti mnogo glasova. Kada sam zakucala na prva vrata u tom delu gradu, dobila sam odgovor: „Ti moraš da budeš u kući i brineš se o mužu i deci!“ Da se ljudi u mom komitetu ne bi osećali loše, nisam ih vodila tamo.
S obzirom da ste mladi, razmišljate li da se uskoro kandidujete za više funkcije?
– Prvo sam rekla ne, ali sada mogu da vidim sebe kao kandidata za predsednika sreza, posebno što živim istočno od Klivlenda, a aktivna sam na zapadu zbog crkve. Tamo je velika koncentracija Srba, tako da bih imala veliku podršku.
Dobra majka i organizator
– Kada sam upoznala DŽordžinu, oči su joj se smeškale i videla sam da je to bistra osoba, da će biti dobar organizator koji će unaprediti našu sredinu. Znamo je kao dobru majku, suprugu i komšinicu, koja je uvidela šta njenom gradu treba i zbog toga mi je čast što je preda mnom dala zakletvu – rekla je sudija En T. Menen.
