Smrt velikog srpskog despota 1427. godine bila je ujedno i kraj vladavine porodice Lazarevića. I pored svih nesporazuma sa drugom srpskom despotskom porodicom Brankovića, Stefan je kao svog naslednika ipak imenovao đurađa Brankovića.
Nestanak još jednog znamenitog i mudrog vladara značio je istovremeno još jedan korak ka konačnom nestanku srpske srednjovekovne države.
Stefan Lazarević i njegov naslednik đurađ Branković bili su približno istih godina. Kada je, posle smrti despota Stefana, đurađ došao na njegovo mesto bio je čovek u punoj zrelosti, na početku šeste decenije života. A doživeo je punih osamdeset godina, neobično duboku starost za doba u ko9me je živeo.Vladao je u Srbiji bezmalo tri decenije (1427-1456).
Mada je đurađ bio dugogodišnji rival i protivnik despota Stefana, ipak ga je poslednji Lazarević imenovao za svog naslednika. Sukobi između njih dvojice u jednom trenutku prerasli su u građanski rat. Ali umešnost i hrabrost đurđeva spasle su ga i carigradske tamnice i turskih pretnji. Tako je on izrastao u drugu ličnost srpske despotovine u prvoj četvrtini petnaestog stoleća.
Kad je đurađ došao na srpski presto, najzad su zemlje, Lazarevića i Brankovića, koje su dotad opstajale odvojeno, ujedinjene. Tako je novi srpski despot postao jedii vladalac svih preostalih teritorija nekadašnjeg velikog carstva. Politička veština đurđeva pokazala se od samog početka njegove vladavine. On je odmah uspostavio prisne veze sa ugarskim kranjem Žigmundom, priznao svoj vazalni položaj, ali istovremeno i obezbedio sv oj vladarski status u Srbiji. Time je đurađ učvrstio i potvrdio osnovni pravac srpske poltike: borbu protiv Osmanskog Carstva u sadejstvu sa severnim susedom. Cena koju je despot đurađ morao da pati Ugarskoj bila je predaja Stefanove prestonice, grada Beograda. Sve se to dogodilo iste godine u kojoj je đurađ preuzeo vrhovnu vlast u Srbiji 1427.
Ali, već iduća godina donela je nepovoljan preokret. Sporazum između Ugarske i Turske primorao je đurađa da, pod teškim uslovima i teritorijalnim i materijalnim, prizna turskog sultana za svog gospodara. Opet je Srbija postala vazal Otomanske Imperije. Ako ništa drugo, bar se u Srbiju uselio mir. Ukupne društvene i političke prilike u despotovini nisu obećavale bolje dane. Pritešnjena sa obe strane, i sa severa i sa juga, srpska država nije predstavljala čvrstu celinu. Njene granice, ispresecane turskim utvrđenjima i vojnim logorima, najavljivale su konačnu propast. Sve veći broj Srba padao je pod neposrednu tursku upravu postajući tako sužanj muhamedanskog zavojevača.
U očajničkom pokušaju da spase što se spasti može, despot đurađ je ovenčan despotskim vencem vizantijskog cara Jovana VIII Paleologa, 1430. godine. Bila je to još jedna zaloga mogućeg otpora ili, još bolje, svečani izraz srpske državne samostalnosti. Ovim potezom despot đurađ nije došao u zavisan položaj prema Grcima, a dobio je titulu „đurađ, po milosti Božjoj Raškog kraljevstva despot i Albanije gospodar“. Na žalost ni ovaj čin, koliko god zvučao uzvišeno nije mnogo doprineo očuvanju srpske države.
Polako ali sigurno i Ugari i Turci su ulazili u đurđevu službu. Tokom tridesetih godina petnaestog stoleća stranci su postajali i upravnici carina, i komandanti utvrđenja i gospodari poseda. S jedne strane, to je pomagalo da Srbija nekako opstane u nepovoljnim uslovima spoljnih pritisaka. S druge strane, prisustvo tuđina u državnoj upravi, iznutra je podrivalo ionako slabe temelje srpske despotovine. Konačan kraj je bio na pomolu, mada će Srbija odolevati još dvadesetak godina.
Despot đurađ Branković morao je da nastavi svoju mudru, ali u isti mah i pomirljivu i lukavu, politiku. On je izbegao da stane na stranu Ugarske u sukobu sa Turcima 1444. godine. Pristajući uz Osmanlije, iz sasvim praktičnih razloga, đurađ je ispravno procenio. Ubici kod Varne, Turci su do nogu potukli ugarsku vojsku. Time je đurađ ponovo dobio svoju državu koju je izgubio 1439. kada su ga Turci pobedili i zauzeli njegovu prestonicu, Smederevo. U međuvremenu on je boravio kao izgnanik u Ugarskoj. Nekako održavajući ravnotežu između dve velike sile, jedne katoličke i druge islamske, despot đurađ je uspeo da povrati Srbiju i produži njen opstanak za neko vreme.
Ponovo je đurađ spasao svoju državu 1448. godine. Tada je odbio da pomogne Janku Hunjadiju u ratu sa Turcima. I mada mu je ugarski vojskovođa pao u ruke, đurađ je umesto da ga izruči Osmanlijama, odlučio da ga oslobodi.
Pad Carigrada, drevne vizantijske prestonice i simbola hrišćanstva, 1453. godine, doveo je srpsko pitanje na prvo mesto u turskim osvajačkim planovima. Sledeće godine turska vojska je napala despotovinu s jedne strane, dok je bosanski kralj Tomaš udario istovremeno na Srebrenicu. Mir na koji je despot đurađ morao da pristane ustupio je Turcima sve zemlje južno od Morave. Srpski vladar je morao još da plaća veliki porez i da dozvoli prelaz osmanskoj vojsci svaki put kad odluči da ratuje protiv Ugarske.
U takvim, izrazito rđavim okolnostima, u kojima je srpska država bila suočena sa konačnom propašću, umro je njen poslednji veliki vladalac, despot đurađ Branković. Bilo je to samo tri godine pre tog nesrećnog događaja, 1456.
Predaja jednog utvrđenog grada označila je krah srpske srednjovekovne države. Mučna borba između Srba i Turaka koja je trajala gotovo čitavo stoleće završila se konačnim porazom srpske despotovine.
Unutrašnja slabost Srbije nije bio jedini uzrok propasti, mada je svakako bio glavni razlog. Ukupne prilike u hrišćanskoj Evropi, razjedinjenost i sukobljenost careva i država, različiti interesi i rascepi i u samom katoličkom svetu, olakšali su prodor muslimanske najezde ka zapadu. Uporno, korak po korak, nezaustavljivo nadirući, turski osvajač je zauzimao hrišćanske zemlje. Sredinom petnaestog veka za sva vremena je nestala vekovna carevina hrišćanska ‡ velika Vizantija. Na red je zatim došla i Srbija, nalazeći se na nesrećnom mestu u zaleđu nekadašnjeg istočnog Rimskog Carstva. Namera da se Evropa složi i ujedini u suprotstavljanju muhamedanskoj sili nikada nije ostvarena.
Gotovo uvek prepuštena sama sebi, srpska država ni pod kojim uslovima nije mogla uspešno da odoli turskim naletima. Samo u nekoliko slučajeva Ugarska je stala na srpsku stranu i u odbranu hrišćanskog sveta. Sve je to, na žalost, bilo isuviše slabo i nedovoljno da se zaustavi osmanska snaga. Da tragedija bude veća interesi dve srpske države, Raške i Bosne, bili su do te mere ukršteni da su međusobno trvenje i nesloga samo doprineli pobedi zajedničkog neprijatelja. U toj borbi u kojoj nije imala prava na uspeh, posrnula je i slomila se Srbija. I dugo se nije podigla. Trebalo je da prođe više od četiri stoleća ropstva pod islamskim gospodarem da Srbija ponovo osvoji svoju slobodu i nezavisnost. A tragovi i ožiljci tog stolećima dugog života u neslobodi ostali su trajno usečeni i na duši i na telo srpskog naroda.
Srpski narod u prvim godinama pod turskom vlašću nije uvek reagovao na isti način. U nekim krajevima otpor je bio i žilav i dugotrajan. U drugim sredinama, relativno mirno je primljen novi gospodar. Osmanska uprava stizala je postepeno i uglavnom nije ometala svakodnevni život. Promene u ukupnom društvenom životu dolazile su i sporo ali i neumitno. Prisustvo jedne druge kulture, navike, običaji i obaveze nemiovno su ostavile duboki pečat i na sam srpski narod. I koliko god se taj narod opirao turskom zavojevaču, njegov socijalni i ekonomski poredak postao je stvarnost od koje nijedan Srbin nije mogao da pobegne. Iako su Turci većinom ostavljali društvene odnose u osvojenim zemljama onakvim kakvi su i ranije bili, Srbi nikada više neće biti kakvi su nekada bili.
Ono što je ostalo kao trajna odlika Srba pod Turcima bilo je očuvanje pravoslavne vere koja je ne samo učvršćivala uverenje da sa muslimanima nema pomirenja, nego je i negovala duh borbenosti i neprijateljstva prema Osmanlijama. Novi naraštaji Srba rođeni u ropstvu odrastali su sa tim uverenjem pod okriljem srpske crkve. Težak život, porezi i nameti, samo su pojačavali tu osobinu. Nepokornost srpskog naroda, verovatno najizraženija crta kod Srba uopšte, nije stvorena pod Turcima. Ta odlika postojala je i ranije. Ali je, pod muslimanskim gospodarem još više osnažena i ojačana.
Sećanje na uzvišenost i svetlost prošlih dana kraljevstva i carstva bilo je i izvor i utoka nepokornosti. Tako su svetosavski zavet i pravoslavna vera s jedne strane i kolektivna nacionalna svest s druge strane, stvorili temelj opstanka i otpora srpskog naroda u turskom ropstvu.
Šta se dogodilo sa naslednicima despota đurđa?
O njima se ne zna mnogo. Već je napomenuto da je despot Lazar vladao vrlo kratko. Umro je već u januaru 1458. godine. Kada je Stefan Tomašević došao na srpski presto, potomci despota đurđa su sasvim izgubili nadu da će povratiti izgubljeno. Slepi Stefan Branković je izgnan iz Srbije dolaskom bosanskog despota Stefana Tomaševića. I njegov brat Grgur, takođe oslepljeni sin đurađev, koji se nadao da će uz pomoć sultana Mahmuda II doći na čelo despotovine, otišao je u Svetu goru, zamonašio se i umro u jesen 1459. Sahranjen je u manastiru Hilandaru. Njihova sestra Mara Branković, preselila se u svoj dvor u Ježevu, u blizini Svete gore. Uglavnom se okrenula zaštiti i pomoći svetogorskim manastirima. Njena sestra Katarina na kraju se pridružila Mari. Obe su sahranjene u manastirima, Mara u Kosinici kod Drame, a Katarina u Konči nedaleko od Strumice. U ugarskoj službi nalazio se srpski despot Vuk Grgurević. On se, ako ne i ranije, a ono početkom 1465. nalazio pod vlašću ugarskog kralja Matije. U poslednjoj četvrtini petnaestog veka srpski despot, po svemu sudeći, upravljao je svim onim oblastima koje su nekada pripadale srpskoj vlasteli. Iako pod stranom vlašću, srpsku vlastelu u Ugarskoj nikako nije napuštala misao o oslobođenju nekadašnje države.
Vuk Grgurević je neprestano upadao na tursku teritoriju nastavljajući na taj način rat sa Osmanlijama. Godine 1476. on je naneo težak poraz vojsci smederevskog sandžakbega i za taj uspeh dobio priznanje ugarskog kralja.
Svi pokušaji Vuka Grgurevića da obnovi Srbiju ratujući na granici dve strane države ipak su se završili neuspešno. Umro je 1485. uskoro posle zaključenja mira na toj istoj granici na kojoj se borio celog života.
Titulu srpskog despota pod Ugarskom vlašću dobio je đorđe Branković, sin slepog Stefana i unuk despota đurađa. Kralj Matija je njemu ustupio neke od poseda Vuka Grgurevića, mada povelja o tom događaju nije sačuvana. Smrt ugarskog vladara 1490. godine ponovo je otežala položaj đorđa Brankovića. I đorđe i njegov brat Jovan su u poslednjoj deceniji petnaestog veka ušli u unutrašnje borbe ugarskih velikaša, stajući na stranu Ivaniša Korvina u sukobu sa novim kraljem Vladislavom II. Tek u proleće 1491. vratili su se pod vlast ugarskog krunisanog vladara. Negde između 1497. i 1499. despot đorđe Branković se zamonašio i ostatak života proveo kao monah Maksim. Despot Jovan, njegov brat, nastavio je da igra ulogu u ugarskom političkom životu početkom šesnaestog veka.
Ratujući na granici, što je postalo tradicija Srba u južnoj Ugarskoj, despot Jovan je i dalje zadavao udarce Osmanskoj carevini. U nekoliko mahova on je učestvovao u pregovorima sa Turcima. I on je umro u punoj zrelosti, 1502. godine bez muških potomaka. Njegove posede nasledio je odlukom ugarskog kralja, hrvatski plemić Ivaniš Berislavić.
Delovanje Maksima i majke Angeline nije poznato u svim pojedinostima. Zna se da su neko vreme oko 1507. proveli u Vlaškoj. Po povratku u Srem podigli su manastir Krušedol u kome su sahranjeni despot Stefan i Jovan Branković. Manastir su izgradili 1512. godine. Maksim je docnije postao beogradski mitropolit. Takođe je sahranjen u Krušedolu. Najduže je živela njegova majka Angelina koja je umrla tek 1520. godine.
Tako se postepeno izgubio trag poslednjoj srpskoj despotskoj porodici Brankovića.
čitavu srpsku istoriju srednjeg veka pratili su velelepni graditeljski poduhvati. Srpski vladari i velikaši prosto su se nadmetali koji će od njih za sobom ostaviti veličanstveniju ili silniju građevinu, crkvu, manastir ili utvrđenje. I početak petnaestog veka bio je u tom znaku, svedok još jednog takvog uzleta srpske arhitekture. Ređaju se Manasija, Rudenica, Ljubostinja, Kalenić, Mitropolijska crkva u Beogradu, Vraćevšnica, itd.
Ono što treba naročito zapaziti jeste činjenica da se središte srpske umetnosti seli ka severu u moravsku Srbiju. U prethodnim vekovima centar srpske države bio je na Kosovu i Metohiji i u Makedoniji. Stoga je i većina građevina toga vremena podignuta na jugu. Kako se srpska država povlačila ka Savi i Dunavu, tako su i građevinski radovi smešteni u srce današnje Srbije, i u potonjim stolećima selili se zajedno sa srpskim velikaškim porodicama sve do Srema i Fruške gore. Uzmicanje Srbije pod pritiskom otomanske sile nije istovremeno značilo i odustajanje od graditeljskih poduhvata. Zidana svedočanstva srpskog postojanja na ovoj zemlji odolevala su svim iskušenjima sve do onih mračnih godina u kojima su iščezli i poslednji nosioci srpske srednjovekovne državnosti.
U vremenima uspeha i blagostanja srpski vladari i velikaši podizali su svete građevine, crkve i manastire iskazujući time svoju odanost veri i brigu za srpsku crkvu. Ali kada su prilike postajale nepovoljne i kada su neprijatelji ugrožavali i sam opstanak države, oni su se okretali zidanju tvrđava i zidina ne bi li tako odbranili svoju zemlju. Odmah posle mnogobrojnih crkava izgrađenih u prve tri decenije petnaestog veka, despot đurađ Branković je bio primoran da zida utvrđenje u Smederevu. Opasnost je bila isuviše velika. Ta veličanstvena arhitektonska celina mogla se meriti jedino sa Dubrovačkim gradom. Ali, ono što je najbitnije jeste to što je Smederevo izgrađeno za odbranu u slučaju oružanog napada, a ne kao vladarski dar pravoslavlju i srpskoj crkvi. Na žalost to srećno dobra je zauvek prošlo.
Najzad, u trenutku kada je konačno nestalo srpske države i kada su Srbi pali u sužanjstvo, bilo tursko ili ugarsko, njihova preživela vlastela vratila se izgradnji manastira. Ali ovoga puta ne da bi pokazala svoju veličinu, nego da sačuva srpsko ime i pravoslavno uverenje, sakrivajući među hladnim zidovima manastira svoje svete knjige i znamenja za neka bolja i slobodna vremena. I tu na Fruškoj gori, koja sa pravom nosi ime nove Svete gore, zaista su i opstali pisani dokumenti o srpskoj prošlosti i održao se žižak državotvornog Srpstva. Prohujaće mnogo godina u mraku, nesreći i patnji dok Srbi ponovo ne podignu glavu …
Hronološka tablica
1402 –
Bitka kod Angore između tatarskog vladara Timur-Lenka i turskog sultana Bajazita. Bitka se završila porazom osmanske vojske na čijoj strani su se borili Stefan Lazarević i đurađ Branković.
1402 –
Druga bitka na Kosovu između zavađenih porodica Lazarevića i Brankovića, nedaleko od Gračanice.
1403 –
Despot Stefan Lazarević dobija Mačvu i Beograd od ugarskog kralja Žigmunda.
1409 –
Despot Stefan ustupa svom bratu Vuku polovinu svoje države prisiljen od Turaka.
1410 –
Pogubljenje Vuka Lazarevića od ruke turskog sultana Muse.
1413 –
Mir između despota Stefana i Turaka trajao je do kraja Stefanovog života zahvaljujući naklonosti novog sultana Mehmeda kome je despot pomogao da dođe na turski presto.
1423 –
Mir između despota Stefana i Mletačke Republike na osnovu koga su Mlečani dobili Kotor, Skadar i Ulcinj, a despot je zadržao Drivast, Bar i Budvu.
1426 –
Sabor u Srebrenici na kome je despot Stefan odredio đurađa Brankovića za svog naslednika.
1427 –
Smrt despota Stefana Lazarevića.
1430 –
Zidanje grada Smedereva kao najjače utvrde srpske despotovine.
1439 –
Prvi pad Smedereva pod Turke posle poraza despota đurađa Brankovića.
1441 –
Pad Novog Brda pod Turke posle junačke borbe despota đurađa Brankovića.
1444 –
Bitka kod Varne između Ugarske i Otomanskog carstva. Pobedi Turaka doprineo je i despot đurađ boreći se na strani Osmanlija.
1448 –
Treća bitka na Kosovu između Ugarske i Turske završila se porazom ugarske vojske i njenog komandanta Janka Hunjadija. Despot đurađ se držao neutralno u ovom sukobu.
1456 –
Smrt despota đurđa Brankovića.
1458 –
Smrt despota Lazara Brankovića, naslednika despota đurđa.
1459 –
Pad Smedereva u junu mesecu kada se grad predao Turcima. To je istovremeno označilo i konačan kraj srpske srednjovekovne države.
1521 –
Pad Beograda. Turska vojska je uspela da porazi Ugarsku, osvoji Beograd i tako otvori put daljem prodoru na severozapad.
-Kraj drugog dela –
“ Litera “ i “ Matica Srba i iseljenika Srbije „, Beograd – 6 –
