Kosovska bitka 1389. godine jeste bila tragedija srpske državne, ali nije bila i njen kraj. Konačna propast došla je sa padom grada Smedereva 1459. godine.
Još nekih sedam decenije Srbija je uspevala da opstane kao jedinstvena državna celina. Pritisnuta sa dve strane, stešnjena između Ugarske i otomanskog carstva, Srbija nije mogla dugo da izdrži. Pa ipak, poslednje godine bile su obeležene još jednim duhovnim uzletom Srbije. Despot Stefan Lazarević, sin kneza Lazara Hrebeljanovića, iako priznavajući vrhovnu vlast Turska, uspeo je da ponovo oživi srpsku državu u prvim decenijama XV veka.
Kosovo je odvelo u smrt gotovo svu srpsku gospodu. Os svih onih velikih porodica srpskih vladara i velmoža preživeli su samo Vuk Branković i kneginja Milica, žena kneza Lazara.
Neposredno posle Kosovske bitke, Milica je bila primorana da sama preuzme državnu upravu, štiteći tako interese svoja dva maloletna sina Stefana i Vuka. Ona se nagodila sa turskim sultanom Bajazitom, pristala je na plaćanje visokog poreza i dala svoju kćer Oliveru i Bajazitov harem. Cena je bila ogromna, ali je srpska kneginja ipak obezbedila, koliko je to bilo moguće, očevo nasledstvo svojim sinovima.
Na drugoj strani Vuk Branković bio je uveren da treba nastaviti rat sa Turcima. Zato se i stavio na stranu ugarskog kralja Žigmunda i udaljio od Lazarevih naslednika. U ostalim srpskim zemljama, naročito u Makedoniji, lokalni velikaši su neprestano između sebe ratovali tako još više oslobodili nekadašnju srpsku snagu. česti turski upadi i pustošenja doveli su Srbiju na ivicu rasula.
Već 1402. i Brankovići i Lazarevići su morali da pokažu svoju privrženost sultanu. Te godine je tatarski vladalac Timur-Lenk napao Bajazita i pobedio ga u bici kod Angore. A Stefan Lazarević i đuraš Branković, međusobno veoma zaviđeni, iskoristili su rastrojstvo otomanske džave da odu u Carigrad i preko vizantijskog vladara izdejstvuju pomoć, svaki za sebe. Sukob između dve srpske porodice odigrao se na ukletom Kosovu, nedaleko od Graničnice u novembru 1402. Na jednoj strani su se nalazili Stefan i njegov brat Vuk, a na drugoj đurađ Branković i jedan turski komandant. Zbog neuspeha mlađeg Lazarevića došlo je do sukoba između braće i Vuk je pobegao kod turskog sultana Sulejmana. Jedva ih je majka Milica izmirila. A dve srpske dinastrije ostale su u zavadi.
Doba posle bitke kod Angore bilo je dobra relativnog mira. Despot Stefan Lazarević iskoristio je povoljne prilike da učvrsti svoju državu i izvede niz značajnih reformi koje su vodile ka tom cilju. U političkom pogledu Stefan je težio saradnji sa Ugarskom, Vizantijom i Mletačkom Republikom smatrajući da u njima može imati saveznike u borbi protiv osmanskih nekrsta. U privredi srpski vladar je radio na osnaženju trgovine i razvoju rudarstva. Uveo je reforme i u vojsci, utvrdio mnoge gradove, među kojima i Beograd koji je, zajedno s Mačvom, dobio od Ugarske 1403. godine. Ali, najznačajniji uspesi njegove vladavine ostvareni su u kulturi i književnosti. Njegova monumentalna zadužbina u Resavi, manastir Manasija, stoji i danas kao biser srednjovekovnog srpskog graditeljstva.
Ni Stefanov mir nije dugo trajao. Već 1409. njegov brat Vuk je uz pomoć Turaka zatražio da mu brat ustupi pola svojih zemalja. Poražen u ovom sukobu, Stefan je bio primoran na ustupak mlađem bratu. Već sledeće godine 1410. zbog unutrašnjih borbi u Turskoj, Stefan je uspoo da povrati izgubljeno, dok je novi sulatn Musa pogubio Vuka Lazarevića.
Novi građanski rat između pretendenata na sultanski položaj još jednom je pomogao Stefanu 1413. godine. Pošto je stao na stranu Mehmeda u ratu sa Musom, srpski despot je do kraja svog života obezbedio mir sa Turcima.
Stefan je, istovremeno, nastavio da učestvuje u svim planovima Ugarske, Vizantije i Mletačke Republike za akciju protiv Otomanskog carstva. Ali, do koalicije nikada nije došlo usled nemogućnosti pravog sporazuma među eventualnim saveznicima.
Teškoće Stefanove dolazile su i od Mletaka. Njihovo zanimanje za Dalmaciju završilo se ratom i Stefanovim porazom kod Skadra. Mir sklopljen 1423. dao je Mlecima Skadar, Kotor i Ulcinj, dok je srpski despot zadržao Drivast, Bar i Budvu.
Pokušavajući da spase od svoje zemlje ono što se spasti moglo, Stefan se pred kraj života pomirio sa đurađom Brankovićem i na sab oru u Srebrenici 1426. proglasio ga za svog naslednika. Despot Stefan Lazrević umro je iduće, 1427. godine.
Odmah posle smrti despotove, za Srbiju su ponovo naišli rđavi dani. Ugarski vladar Žigmund je zauzeo Beograd i Mačvu. Turci, s druge strane, uzimaju Golubac, Kruševac i Niš. Tako despotu đurađu Brankoviću nije ostao nijedan veći grad, ni utvrđenje. Kao odbranu od turskih napada on je 1430. godine sazidao grad Smederevo na mestu gde se Morava ulica u Dunav.
Na žalost, ni Smederevo nije dugo izdržalo. Već 1439. najjača srpska utvrda je prvi put pala u turske ruke, asrpski despot je pre toga pobegao u Ugarsku. Zatim se prebacio na jug da sačuva preostale delove svoje zemlje. Ali, bez mnog uspeha. Godine 1441. palo je Novo Brdo posle junačke borbe. I svi drugi gradovi Srbije predali su se pred osmanskom silom.
Na drugoj strani, među Ugarima, bilo je prilično dobro raspoloženje za rat protiv Turaka. Najistaknutiji od njih bio je Janko Hunjadi, Sibinjanin i Janko iz narodnih pesama, koji je zajedno sa despotom đurađom uspeo da pripremi jednu veliku vojsku za bitku protiv Osmanlija. Godine 1444. ta vojska se probila sve do Sofije i nekoliko puta pobedila Turke. Na osnovu vrlo povoljnog mira u Segedinu despot đurađ je povratio svu svoju državu.
Ali, mir nije dugo trajao. Sukob između Ugarske i Turske nastavio se iste godine. Pokušavajući da sačuva svoju državu đurađ je ovoga puta stao na stranu Otomanskog carstva koje je, ubici kod Varne krajem 1444, ubedljivo potuklo ugarsku vojsku.
Ponovo je Janko Hunjadi krenuo na Turke 1448. godine i ponovo je despot đurađ odbio da u tome učestvuje. Treća bitka na Kosovu, između Ugarske i Turske, završila se novim porazom ugarske vojske. Bežeći sa Kosova, Janko Hunjadi je pao u ruke srpskog vladara, a on, umesto da ga preda sultanu, pustio ga je na slobodu i time obezbedio, bar za kratko vreme, naklonost Ugara. Sa Osmanskim Carstvom, međutim, nije bilo mira. Turci su iznova napali đurđevu državu 1454. godine. Mada je ugarsko-srpska vojska razbila Osmanlije kod Kruševca, sledeće godine Turci su napali ponovo. Ugrožen i od bosanskog kralja Tomaša i od Mletaka u Zeti, srpski despot je bio prisiljen da se pomiri sa Turcima. Uslovi su bili više nego teški: đurađ je morao da se odrekne svih svojih poseda južno od Morave, da pristane na plaćanje visokog poreza i da dozvoli slobodan prelaz turskoj vojsci u slučaju rata sa Ugarskom. Ali, uspeo je, na kratko, da psase deo svojih poseda. Godine 1456. umro je i despot đurađ Branković. Ni njegov naslednik, despot Lazar, nije ga zadugo nadživeo. Umro je već posle dve godine, 1458.
Bio je to početak kraja srpske srednjovekovne države. Unutrašnja nesloga između onih koji su smatrali da se Turcima treba suprotstaviti po svaku cenu i onih koji su bili za savez sa Osmanlijama dovela je do otvorenog sukoba. Pod uticajem Ugarske bosanski prestolonaslednik Stefan Tomašević se oženio kćerkom pokojnog despota Lazara i ustolipo za deposta u Smederevu. Konačan kraj došao je u junu 1459. Pred opasnim naletom sultana Muhameda, Smederevo se predalo Turcima.
Posle pada pod Turke, nastale su vrlo teške prilike za srpski narod. Novi muhamedanski gospodari pljačkali su, otimali i uzimali ogromne poreze. Srpsko selo, u dobroj meri osiromašeno dugim godinama ratovanja i nesigurnosti, pustošenja, i nesreće nije više imalo snage da se odupre. Nailazili su tmurni i tužni dani u kojima nikonije video izlaz.
Severno od Dunava, u Ugarskoj, potomci đurađa Brankovića dobili su zasebnu teritoriju na samoj granici da čuvaju tuđu državu od turskih najezda i napada. A kada im se za to ukazivala prilika, upadali su u turske posede prodirući do Sarajeva (1476) i Kruševca (1484). Nesigurno granično područje nateralo je srpski živalj da se, u velikim talasima, raseljava u druge mirnije krjeve. Krajem XV i početkom XVI veka Srbi su počeli da se sele u Dalmaciju, Hrvtsku, Slav oniju, u Srem, Bačku, Erdelj i Vlašku. Kud god su Srbi odlazili i gde god su se nastanjivali, po svojoj volji ili po pozivu drugih, činili su to da bi obrađivali, po svojoj volji ili po pozivu drugih, činili su to da bi obrađivali zemlju i da bi ratovali s Turcima.
Na samom početku vladavine najvećeg od svih otomanskih sultana, Sulejmana Veličanstvenog, 1521. godine, pao je i Beograd. Prelazeći iz ugarskih u turske ruke, Beograd je otvorio put osmanskim osvajanjima preko severa, ka samom gradu Budimu.
čitav XV u srpskoj srenjovekovnoj istoriji bio je obeležn grčevitom borbom da se sačuva srpska država. Posle strahovitog poraza na Kosovu, bilo je potrebno i snage i pameti da ta, nekada najstabilnija država na Balkanu, opstane na političkoj pozornici. Sama činjenica da je više od stoleća i po Srbija odolevala naletima naroda i njegove države. Ponekad je, istina, taj otpor bio slab, bilo je i trenutaka potpunog poraz, ali i uspeha i blagostanja. Naročito za vladavine despota Stefana Lazarevića. A onda, sve jače i sve učestalije dolazili su udari i padovi. Najzad je neumitni zakon istorije zbrisao i poslednje uporište srpske srednjovekovne države. I Srbi su, na svoju vliku nesreću, utonuli u mrak muslimanskog osionog gospodara. Počele su zlehude seobe i razdvajanja naroda koji je nekad bio jedan i celovit i koji se nikada više neće pnovo ujediniti u svojoj jedinstvenoj državi.
Završilo se, tako, jedno veliko doba istorije srpskog naroda. I oliko su njegov početak i trajanje bili veličanstveni u svojoj snazi, toliko je kraj značio neumitnu propast. Srbima je ostala jedino njihova v4era u Boga i zavet Svetog Save da bar sačuvaju svest o samima sebi.
Prva četvrtina XV veka u srpskoj istoriji bila je onaj perido srednjovekovne srpske države koji je ostao zapamćen kao period srpske despotovine ili doba despota Stefana Lazarevića.
I pored formalnog priznavanja turske vrhovne vlasti, srpska država ne samo da je nastavila da postoji nego je, pod mudrim žezlom svog despota, još jednom izrasla iz pepela i uzdigla se u svakom vidu svoga postojanja.
Despot Stefan je vodio svoju zemlju kroz nesigurne i nezahvalne lavirinte međunarodnih odnosa, neprestano ugrožen od nadirućih Turaka i pritisaka sa zapada. Njegova umešnost da u svom otporu Osmanskom carstvu pronađe pravu meru i pravi put obezbedila je jedno unutrašnje blagostanje koliko god je to pod teškim uslovima bilo mogućno. Otud je i vreme njegove vladavine zabeležno zlatnim slovima u srpskoj istoriji.
Despot Stefan je bio jedan od onih srednjovekovnih vladara koji je u svojoj ličnosti sjedinio dve različite, u stvari suprotne, karakterne odluke. S jedne stran, bio je vešt diplomata i još bolji ratnik. Njegova junačka borba u bici kdo Angore, kada je na čelu svoje konjice zadao presudni udaraca vojci Timur-Lenka najrečitije dokazuje njegove ratničke sposobnosti i ličnu odvažnost. Na sasvim drugom kraju njegove prirode, kao kakav skriveni dragulj, nalazio se njegov spisateljski dar i oduševljenje za umetnost. Nekako čitav život despotov bio je podenjen na godine ratovanja i politike i na doba posvećenja onome što je ležalo negde duboko u njemu. Kao retko koji vladalac njegovog doba, Stefan Lazarević je bio pisac duboke misli, sav satkan od tananih osećanja ljubavi prema životu. On i njegovo delo stoje kao čvrsto svedočanstvo da je, u onim danima godinama koje nama danas izgledaju surove i teške, bilo ljudi sa dubokim duhovnim doživljajima i spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta.
Ne treba nikako smetnuti s uma da je Stefan Lazarević bio turski vazal. Odnose sa sultanom Mehmedom I uredio je tako da prisustvo tuđeg gospodara bude što manje. Ali, i pored toga, zahtevi svakodnevnog života nametali su prilagođavnje turskom zavojevaču. Srbija više nije bila ona potpuno samostalna i nazavisna država iz doba Nemanjića. Srpski despot je, naročito u poslednjim godinama svog života, morao da učestvuje i u sukobima i ratovima koje su između seobe vodili razni pretendenti na mesto sultana. Tako uvučen u turske unutrašnje stvari, Stefan je pokušavao da pronađe najbolja i najdelotvornija rešnja. Posle mnogih obrta u samoj osmanskoj državi, Stefan je zaključio sporazum o vazalnim odnosima sa novim sultanom Muratom II, 1423. godine. Pregovori su vođeni u Beogradu, despotovoj prestonici.
Na severu Stefan Lazarević je veoma pazio da očuva prijateljske veze sa Ugarskom.Znajući da jedino tu može naći pouzdanog saveznika u otporu prema Turcima, srpski vladar je održavao otvorenu granicu ka Ugarskoj. Ugarski trgovci dobili su olakšice za trgovinu po Srbiji. Srpski vladalac je posedovao luksuzan dvor u udimu u kome je često boravio. I ugarski kralj Žigmund je posećivao Beograd. Zajednički neprijatelj stvorio je od Srbije i Ugarske istinske saveznike.
-Kraj prvog dela –
“ Litera “ i “ Matica Srba i iseljenika Srbije „, Beograd
