INTERVJU: MIROSLAV MAJKL đORđEVIć
Niko ne ulaže u zaleđenu zemlju,
srpska dijaspora čeka srpsko proleće
Greška je bila što u vladi nije bilo poslovnih ljudi. Imali ste teoretičare, koji su o poslu govorili iz knjiga. Velika je razlika između čoveka koji zna da danas mora da zaradi novce da bi sutra mogao da plati radnike i onoga koji kaže: Ako nemam novac, centralna banka će da napiše neki ček ili ću da odem u Brisel, pa će nešto da mi daju
Miroslav Majkl đorđević, kalifornijski bankar i osnivač i predsednik Upravnog odbora Kongresa srpskog ujedinjenja, jedne od najznačajnijih organizacija Srba u rasejanju, iselio se iz zemlje u decembru 1955. godine, kada je imao imao 18 godina.
Kako je izgledala zemlja iz koje ste otišli?
– Ta zemlja je bila teško pogođena, u tragičnoj situaciji. Još uvek je bila pod utiskom onog jezivog građanskog rata, u kome se tukao svako sa svakim. Srbija koju sam ostavio bila je vrlo tužna i mračna, i za mene i za mnogo nas koji smo bili iz familija koje su bile na pogrešnoj strani rata, kako su to definisali pobednici. Za nas nije bilo života u tom momentu, mi smo znali da je sistem takav, da smo označeni, žigosani. Recimo, ja sam završio prvu godinu prava i trebalo je da idem u školu rezervnih oficira. Imao sam dobre ocene i odlične uspehe u vojnoj obuci. Sve moje kolege koje su bile manje sposobne otišle su u školu rezervnih oficira, a meni to nije bilo dozvoljeno zato što sam bio iz „nepodobne familije“. Tu sam naučio tu reč „podobnost“, to je počelo još onda. Tako da sam ja morao da odem, iz čisto organskih nagona, pošto volim slobodu. Docnije, to se promenilo, nije bilo tako, ali u revolucionarnoj fazi komunističke vladavine tu su bili stalno gulazi i goli otoci.
Kada ste prvi put posle toga došli u zemlju?
– Došao sam 1991. godine, na čelu delegacije KSU u kojoj su bili Srbi iz celog sveta, prvi put posle 36 godina. Bilo je to u aprilu, posle onih nemira, i mi smo onda proputovali celu Srbiju. Hteli smo da vidimo kako da pomognemo Srbiji u tranziciji. Kad smo imali poslednju večeru ovde, sa tadašnjim američkim ambasadorom Zimermanom, ja sam mu kazao da mi ovde prosto nemamo šta da radimo, ovo je zemlja pred ratom, ljude ne interesuju ni posao ni organizacija, ni u Sarajevu, ni u Banjaluci, ni u Kninu, ni u Prištini. Rekao sam Zimermanu da moramo nešto da po tom pitanju uradimo u Vašingtonu. On mi je rekao: „Mislim da vaša ocena nije baš tačna, da to neće biti baš tako, vi ste suviše pesimistični“. To je bio prvi dolazak, a posle sam skoro svake godine dolazio, iz raznih razloga. Nekada i tri puta godišnje.
Režim pre Miloševića, komunistički, ostavio je ovde jako dubok trag. Da li ste svesni toga? Nisu sva iskustva negativna, daleko od toga.
– Retko su situacije u životu crne ili bele, međutim, ja kao poslovan čovek uzmem pluseve i minuse i saberem, napravim balans. Balans komunističke vladavine i Miloševićevog režima je negativan u Srbiji. I to ne može da se opiše drugačije. Možemo da pričamo koliko hoćemo…
Ali mnogo ljudi ovde je i dalje nepoverljivo prema kapitalizmu, prema dijaspori. Ako govorite o poverenju, to onda uključuje i te ljude.
– Svakako, mi to razumemo. Ja imam školske drugove iz Prve muške gimnazije, ovde na Dorćolu. Mi razgovaramo o, na primer, slobodnom tržištu, ili o ljudskim pravima. Razgovaramo, razgovaramo, i odjednom ja vidim da mi upotrebljavamo iste reči, ali da moje razumevanje i njegovo razumevanje počne da se razilazi. Baš zbog toga što ste me pitali. A to su moji drugovi, koji su bili iz buržoaskih familija, antikomunističkih, ali su ostali ovde. Njih su odgajili antikomunistički majka i otac, ali ipak ima razlike u mišljenju. Ja to nalazim svuda. Ako sam nešto pogrešno, nedovoljno razumeo, to je baš to: dubinu i jačinu toga. To vam je kao korov, pa ga izvučete, pa mislite da ste ga izvukli, ali niste, jer je on još dublje. Ja u stvari i ne znam koliko je to duboko. Da se sve to negativno nasleđe tog sistema izgubi, možda će morati i dve generacije da prođu.
Dakle, vi govorite o pomirenju, ali, s druge strane, kažete da je način na koji razmišlja dobar broj ljudi ovde negativan, loš i mora da prođe. A ti ljudi to ne misle i onda je to odmak od pomirenja.
– Ne, to je moguće, imate odličan primer u Španiji. Oni su imali grozan građanski rat, možda i gori nego naš u neku ruku. Ali ih je Franko pomirio, a šta je Tito uradio? Franko je izgradio u onoj Dolini heroja veliki spomenik i kazao: završili smo rat. Da je to Tito uradio, on bi bio najveći čovek u jugoslovenskoj istoriji, ali on nije bio takav čovek, a ljudi oko njega su bili još kratkovidiji nego on i mi smo danas gde smo. A to pomirenje će ili doći s odumiranjem mog oca i mene, ali ćemo izgubiti mnogo vremena i mnogo ćemo platiti za to. Ja sam svakako za pomirenje. Bilo je mnogo ljudi koji su idealistički i sasvim opravdano verovali u taj sistem. I njima ne može čovek da zameri, oni u to nisu ušli da bi ubijali nekog ili vladali nekim, nego su hteli da imaju bolje društvo, bolji svet. Ali opet moram da kažem da je rezultat takav kakav je i mi moramo da ga prepoznamo. I ne možemo da branimo nešto što nije odbranjivo. Svakako ni ona druga strana nije bila anđeo. U građanskom ratu nema anđela.
Mislite li da postoji mogućnost dogovora stranaka o formiranju Vlade Srbije i, ako ne, kakve bi mogle biti posledice za zemlju?
– Gubi se vreme strašno. Nije neuobičajeno u zapadnom svetu da se vlade sklapaju u pregovorima. Ali je u Srbiji taj proces nekako teži i mukotrpniji i plašim se da ne traje suviše dugo. Ovo su drugi parlamentarni izbori i napravljen je pomak u razmišljanju glasača. Prvi izbori, 2000. godine, bili su protiv jednog sistema, protiv izolacije. Narod je jednostavno hteo promene. Sada su gledali drugačije, ko je šta uradio i ko može da uradi. Ja mislim da je narod u neku ruku i mudro kazao: Ajde vi, demokratska opcija, vi ste imali vlast, nismo zadovoljni kako ste vladali, evo da vam damo još jednu šansu. Ali istovremeno su kazali: Gradimo i alternativu. To je Radikalna stranka. Demokratska opcija, ako ne stvori vladu, ili stvori vladu ali ne uradi posao, neće više dobiti ovaj broj glasova i neće imati ovu istu šansu da se organizuje.
Reklo bi se iz vaših ranijih izjava da vam je DSS bliži nego DS.
– Ja ne bih to tako opisao. Percepcija toga je zato što sam mnogo puta kritikovao Demokratsku stranku. Ali sama ta Demokratska sranka, Miroljub Labus je bio deo toga, i moj najbolji prijatelj koji je umro, ambasador Mile Perišić, a i drugi iz te stranke, sam Boris Tadić, Zoran đinđić, mi smo s njima radili, mi smo pomogli to. Ali DS je izneverio očekivanja. Ja ne znam njihove probleme, znate, teško je 18 konja upregnuti, ali ako nisi mogao, onda je trebalo da tražiš rešenje. Narod je poverovao da će za dve godine izbori. To je i trebalo da se dogodi, onda ne bi bilo ni ubistva đinđića i ne bismo ni išli kroz ovu krizu. Ali vlast se osladila nekome i nisu mogli da održe reč koju su dali. Kritika je bila uperena protiv DS-a, jer je ta stranka držala vlast. Naročito nas je pogodilo što DS nije hteo da otvori vrata dijaspori i što je otvorio vrata kriminalu i korupciji i zadržao stare strukture u Državnoj bezbednosti. DSS je uradio nešto što smo i u dijaspori zapazili, on je dao zakonski predlog pre dve godine da se namire odnosi s dijasporom. Oni su time dobili jedan deo dijaspore, kao ljudi koji hoće da stvaraju mostove, a ne ograde, kao DS.
Gledano iz dijaspore, postoji li način da se ta dva suprotstavljena viđenja budućnosti Srbije pomire?
– Mislim da nije reč o dva viđenja. Stvar je u taktici i u ličnostima. Obe ove partije su za vladavinu zakona, za ulazak u EU, za rešavanje sukoba mirnim putem, za tržišnu ekonomiju. To su ključne stvari, u kojima se oni slažu.
Ali postoji značajna razlika u shvatanju odnosa sa svetom.
– To je jedan od razloga zašto jedan deo ljudi iz dijaspore ima veće naklonosti prema DSS-u. Oni smatraju, jeste, Srbija je poražena nacija, ali mora da ima neki respekt za sebe. Ona je poražena ne zato što je to htela, nego je imala jedan režim koji je, moramo da priznamo, sam Zapad promovisao jedno vreme i branio. Tu nema šta, oni su pomagali Miloševića i oni su zabrljali sa njim. I konačno, mogu da vam kažem, Amerikanci nisu zlopamtila, vidite šta su uradili s Japanom, pa i s Nemačkom. Oni će vas da prime onakvog kakvi ste. Ja nisam nikad imao problem sa diskriminacijom u Americi. čak ni u najgore vreme antisrpske kampanje. Ako vi projektujete da ste čovek koji drži reč, koji ima neke vrednosti, da ste organizovan, da izazivate neki respekt, onda će vas oni respektovati. Pogrešno je da neko kaže nama: E sada skoči, a mi da ga pitamo: A koliko visoko? A to se događalo. Ako on kaže: Meni treba ovoliko prostora, on traži maksimum. Ako mu onaj drugi kaže: Nema problema, daću ti i više nego što si tražio, on će da uzme. Ali ako mu kažete: Ne mogu toliko da ti dam, mogu manje, onda se negde sretnete na sredini, i on vas respektuje i kaže: čekaj, ne mogu ja baš ovoga da zezam. Tu je DSS u pravu. Ali on ima svoj problem s time, ta stranka je suviše kruta i ne razume Zapad i u neku ruku hoće da tera sučku. Ne može. Mi ne znamo da nađemo tu sredinu. Tu je dijaspora mogla da odigra ogromnu ulogu, jer naši ljudi to shvataju. Oni bi to ublažili.
Šta su u ekonomiji bile ključne greške vlade u protekle tri godine?
– Vlada je prihvatila, skoro blanko, uputstva iz međunarodne zajednice, MMF-a, Svetske banke i ovih raznih nevladinih organizacija koje su ovde navalile kao pčele na med. Oni su nama davali modele tranzicije. Većina tih modela se pokazala pogrešnim u zemljama koje su im bile podvrgavane. Mi nismo imali stručnjake koji su to razumeli. Imali smo stručnjake koji su bili u neku ruku deo tih modela, kao ministar đelić, i koji su verovali u te modele. Oni su nešto postigli, ali je najveća greška to što su oni prihvatili sve to u masi. To je morao da bude jedan izbor. Model za češku ili za Bugarsku ne može da bude model za Srbiju. Ako ništa drugo, ja bih rekao: Ne možete vi nama da dajete isti model. Mi smo bili u građanskom ratu, u izolaciji i vi ste nas bombardovali. Trebalo je da kažu: Ovo odelo nama ne pasuje. Druga katastrofalna greška je to što dijaspora nije bila uključena u ovaj proces, jer zemlje u tranziciji su to uradile, i to vrlo uspešno: Poljska, češka, Južna Koreja u svoje vreme, Kina čak. Srpska dijaspora ima i novčani i intelektualni potencijal koji bi mogao da pomogne. Treća greška je bila što u vladi nije uopšte bilo poslovnih ljudi. Imali ste teoretičare, koji su o poslu govorili iz knjiga. A velika je razlika između čoveka koji je bio odgovoran za preduzeće, za platni spisak, koji zna da danas mora da zaradi novce da bi sutra mogao da plati radnike, a ovaj kaže: Ako ja nemam danas novac, centralna banka će da napiše neki ček ili ću da odem u Brisel, pa će da mi daju neki novac.
Koliko ste vi ovde poslovno angažovani?
– U ovom momentu, poslovno uopšte nisam angažovan. Angažovan sam na drugi način. Kroz zadužbinu Studenica mi održavamo 60 dece ovde na studijama, u Americi imamo program za 15 do 20 vrhunskih naših studenata na magistraturi i doktoratu na univerzitetima u Americi. To je investicija od ogromne važnosti za Srbiju. To možemo da radimo, tu nema podmićivanja, nema birokratije, nema potrebe za dozvolama. Što se posla tiče, postojala je moja i želja još nekih mojih prijatelja i saradnika, kao što je Milan Mandarić, koji je poznat poslovan čovek i ovde ga znaju. Mi smo hteli da dođemo, imali smo razgovore sa Dinkićem, naša želja je bila da u Beogradu napravimo finansijski centar, srpski finansijski centar za Balkan. Možemo mi da imamo fabrike, ali ako nama kontroliše finansijski sistem neka druga država… Prvi potez u našem planu je bio da stvorimo banke i osiguravajuća društva. Srbija je mala zemlja, mala ekonomija, njoj su potrebne male banke. Naša ideja je bila da uzmemo pet-šest-sedam malih banaka koje su preživele vreme Miloševića, koje nisu bile režimske, nisu pravile novac na nekim malverzacijama, čiste banke, koje su bile u malim sredinama: Nišu, Pančevu, Valjevu, Mionici. Imali smo američku banku, da ona stavi amrel nad njima i da kaže: „Ovo je sad američka banka“, zbog uticaja u Americi, a i da vratimo poverenje u bankovni sistem. Mi bismo očistili te male banke, dali bismo im kapitala koliko treba i oni bi operisali gde znaju. Tako da čovek, kad iz Rače ode u Kragujevac, on zna tog bankara i ako mu treba pet hiljada maraka za nešto, ovaj neće da mu dâ da popunjava sto nekih formulara, da traži fizibiliti studiju, nego će da kaže: Pa znam ja njega, on je dobar domaćin, on će da vrati to. Ali naš predlog nije prihvaćen. Posle mesec dana meni su stigla pisma sa tri strane koja nisam ni razumeo. Posle toga, kada ja propadnem na jednoj takvoj ideji…
Šta treba da se uradi da bi ovde počele da pristižu investicije?
– Nema tranzicije bez ulaganja. Nama treba kapital, mi smo siromašna zemlja kapitalom. Kapital iz inostranstva treba da dođe. Zašto bi on došao? Zato što bi našao neki profit. Ulaganje je rizik. Postoji poslovni rizik, koji kapital može da oceni. Ali kad imate strukturne probleme, onda tu postoje rizici koje vi ne možete da procenite. A to je da vama treba tri-četiri-pet meseci da dobijete dozvolu. Pa onda rizik da će neko da vas reketira. Pa onda imate sindikat, koji će, ako vi imate 200 radnika a treba vam samo 100, reći: Ne može. Koliko je ljudi koji su došli iz dijaspore otišlo odavde jer ne mogu da upravljaju preduzećem… Još uvek je samoupravljanje. A postoji u zakonu sve, ali kada dođete u praksu – sudovi ne rade. Neki poslovan čovek, ako ima hipoteku na nešto i dođe u sud, ako ne potplati sudiju, dve-tri godine ne može ništa da uradi. Zašto bi onda ulaganja došla? Mora da se stvori jedan ambijent. Kao što seljak neće da seje žito zimi, kada je zemlja zaleđena, propašće mu to žito, tako ni moderni kapitalista neće da ulaže u ovu zemlju koja je zaleđena. On će čekati proleće. Tako i srpska dijaspora čeka srpsko proleće. Svakako Filip Moris može da dođe. Cigare će svi da kupuju. Drugo, oni su toliko ogromna kompanija da neće smeti niko da ih reketira, jer imaju ambasadu iza sebe. I ako budu gubili novac prve dve-tri godine, njima to nije važno, jer će na kraju mnogi radije da kupe cigarete nego hleb. To nije investicija.
Šta treba uraditi da bi se promenio položaj dijaspore, šta je za dijasporu važno?
– Mi govorimo ovde o partnerstvu matice i dijaspore, jer tako mora da bude, mora to da bude bazirano na obostranoj dobiti. Dijaspora je za vreme rata davala, to je bila humanitarna pomoć. Svakako je 25-30 milijardi dolara otišlo iz dijaspore u zemlju. Danas, po nekim procenama, dolazi između jedne i dve milijarde godišnje, ali to su pokloni rođacima i prijateljima. To je davanje, to nije posao.
Na čemu se zasnivaju te procene?
– Ja sam tu cifru izneo i u emisiji Utisak nedelje. I gospođa Olja Bećković je rekla: Nemoguće da je toliko, ali je gospođa Kori Udovički to potvrdila. To je iz celog sveta. Imate samo 300.000 mladih ljudi koji su izašli i imaju ovde porodice. Neka svako pošalje po 50-100 dolara mesečno…
To je 30 miliona mesečno ili 360 miliona godišnje.
– To nije sve. Ali, to ide za preživljavanje. To ide da se kupe namirnice, možda nešto iz inostranstva, pošto mi samo uvozimo. Ali da se vratim na vaše pitanje, poverenje treba izgraditi. Zato mi govorimo o ministarstvu za dijasporu, to je neophodno da bi to poverenje počelo da se gradi. Ova administracija nije gradila to poverenje, samo je dodavala novo nepoverenje. Mi znamo koliko je milijardi naše pomoći otišlo u neke crne rupe. Ali dobro, to može da se prevaziđe. Da ova vlada ima moralnog karaktera, trebalo je da kaže: Milošević je uzeo od dijaspore 30 ili 80 miliona dolara, ne možemo da platimo sada. Ko hoće neka otpiše dug, a ko ne, daćemo obveznice i za 20 godina ćemo platiti. Onda bi ljudi rekli: E to su pošteni ljudi. Drugo, ne možete vi ovde da prodajete hotele koji imaju vlasnike. To je oduzeto. Sad, svako od nas razume. Moja kuća je bila na ćošku Zmaj Jovine i Strahinjića bana. Tamo je sad izgrađena ogromna zgradurina. Ne mogu ja da idem da izbacujem ljude iz apartmana, ljude koji žive tamo, koji su kupili ni krivi ni dužni. Ali postoje modeli za to, u češkoj je to urađeno. Da nam bar neko kaže: Evo ti jedan dolar, to je nepravedno oduzeto, žao mi je, ajde zdravo. Nema smisla da ljudi iz dijaspore moraju da daju oglase u Politici, da upozoravaju strane investitore da će ići na sud i da država ne može da prodaje hotele, jer to ne pripada državi. Kakva je to država? Dijaspora traži isto što i strani investitori. Zakoni moraju da budu precizni, da se štiti privatna svojina, da ljudi koji naprave kapital mogu da ga izbace iz zemlje. Mora sve to da funkcioniše kao jedna moderna zemlja, a ne da mi ovde izmišljamo.
A što se tiče prava glasa?
– Prvo je da se ljudima koji hoće državljanstvo omogući da lako dobiju državljanstvo. Neće cela dijaspora da traži državljanstvo. A drugo je da onaj koji ima državljanstvo ne mora da plati 2.500 dolara da ja dođem na Dorćol da bih glasao. Poljaci, recimo, ja imam njihov zakon od dve strane… idete u konzulat, ako ne možete u konzulat, možete poštom, ako ne možete poštom, čak Internetom možete da glasate. A nama ovde oni pričaju bajke. Svilanović: To je komplikovan proces, košta. Mi kažemo: Koliko košta? Mi ćemo da platimo po 100 dolara za registraciju, pa ćete imati više novca. Neće! Nisu fer. Moj prijatelj Mile Perišić, on kaže: Pa nemoj, bre, Miroslave, da se žališ, ja treba više da se žalim. Ja sam diplomatski činovnik države, a ni ja nisam glasao, zato što moram da idem u Beograd da glasam. Naše diplomate ne mogu da glasaju da ne bi pokrenuli to pitanje.
Ali ima mnogo ljudi koji veoma retko dolaze, pogotovo oni koji su u Americi i Australiji. Oni ne znaju šta se ovde dešava, a treba da učestvuju u odlučivanju šta će biti sa mnom i s mojom porodicom.
– Moj je utisak da su ljudi koji glasaju zainteresovani i znaju. Verujte da je vrlo lako da saznaju, preko Interneta, vesti, radija, rođaka. Oni koji šalju taj novac imaju i komunikaciju, oni koji ne šalju možda će glasati, a možda i ne. A to su ti ljudi o kojima vi, s pravom, brinete. Drugo, ja isto smatram da ja nemam prava da glasam na opštinskim izborima. Ja ih ne razumem i nemam nameru u to da se mešam. Ali ako sam ja investitor ovde i šaljem novac, želim da mogu da glasam za parlament i predsednika države. Ja volim tu Srbiju i u nju sam investirao i ja želim njoj najbolje. I drugo, ja ću glasati sa jednom možda boljom perspektivom, jer ja nisam blizu tih drveća, ja mogu da vidim i šumu. Ali vaše pitanje je potpuno opravdano, i ja da sam ovde… Ali to se demagoški upotrebljava: Ko su sad oni. Pa dobro, pustite bar one koji mogu da dokažu da su poslali hiljadu dolara godišnje da glasaju.
www.blicnews.com
