Tripoli – Libijske vlasti još ne žele da komentarišu ovdašnje razgovore Abdulaha el Hatiba, specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN, kao ni vesti iz Adis Abebe gde je Francuska izrazila spremnost da o pitanju Libije sarađuje s Afričkom unijom.
Odlazak pukovnika Gadafija sa vlasti i dalje je odlučujuća tačka francuske pozicije, ali posle određene doze distanciranja italijanskog premijera Silvija Berluskonija čini se da Evropska unija nema čvrst stav oko Libije.
Italija je u posebnoj poziciji, jer mnogo zavisi od isporuka nafte i gasa koje podvodnim cevima idu direktno iz Libije za Italiju. Sada je Gadafi zavrnuo ventile, a posle leta dolaze jesen i zima.
Na vojnom planu, iako pobunjenici najavljuju nekakve tri ofanzive, od toga očito nema ništa.
U Tripoliju ima hrane u izobilju, u Bengaziju je nema, pa je Gadafijeva vlast ponudila pomoć u hrani stanovništvu Bengazija u vrednosti od 400 miliona dolara.
U Bengaziju, kao i u Tripoliju, nema benzina. U toku je svojevrsna razmena na privatnoj osnovi. Građani voze naftu, koje Libija ima dovoljno, u Tunis, a odatle se vraćaju sa kantama benzina. Redovi za benzin su u Tripoliju veliki, ali žene vozači imaju prednost i dobijaju gorivo preko reda. Žene nikada ne čekaju ni u kakvom kakvom redu.
Kako Libijci slabo voze bicikle, a sada je to zbog nestašice benzina vrlo popularno sredstvo prevoza pa tako ovih dana doktorka Nina đorđević mora i noću u Tripoliju da interveniše zbog takvih povreda jer Libijci u nju imaju najviše poverenja. U bolnici na Zanzuru u Tripoliju radi petnaestak naših medicinskih radnika, pri čemu je najpopularnija i osoba od najvećeg poverenja među Libijcima gospođa Tanja Džaleta.
U gradu Sabrata u Onkološkom centru radi trenutno dvoje naših lekara, pet medicinskih sestara i jedan medicinski tehničar. U gradiću Žmelj kod Sabrate radi šest naših medicinskih radnika.
U fabrici vode i sokova Džafara, u Tripoliju, rade Aleksandar i Rade Branković iz Srbije, koji su jedini u toj fabrici ostali od stranaca.
Medicinsko osoblje iz Srbije pomaže svim Libijcima, pa ih ima i u Bengaziju. U gradiću Šehat, kojeg kontrolišu pobunjenici, u lokalnoj bolnici radi doktor iz Srbije, koji tamo živi sa suprugom. Sa svim građanima Srbije u Libiji, kako oni kažu, a ovde ih ima 150, ambasada Srbije u Tripoliju ima svakodnevni kontakt. Po brojnosti srpska je dijaspora trenutno i najbrojnija evropska dijaspora u Libiji.
Ipak, najveća zvezda iz Srbije u Libiji svakako je trener libijske fudbalske reprezentacije Branko Smiljanić koji je ranije bio trener jednog od dva najpopularnija kluba u Tripoliju Itihad. Smiljanić je sa reprezentacijom uzeo bronzanu medalju na Mediteranskim igrama u Italiji, pa u Libiji uživa status nacionalnog heroja. Zahvaljujući njemu, centarfor reprezentacije Libije trebalo bi da nastavi karijeru u Zvezdi ili u Partizanu.
No, osim sportskih i političkih transfera, u Libiji su aktuelni i novinarski transferi. Libijski novinari, koji odluče da napuste Tripoli i premeste se u Bengazi, za prelazak dobijaju i do 300.000 dolara.
