U srušenom Domu kulture na gredama, umesto na sedištima, glumci Srpske drame iz Prištine odigrali predstavu
Zahvaljujem svima koji su omogućili da na sceni izraste breza, jer ove grede popadale sa krova Doma kulture su sasvim dobra sedišta.
Dobro došli na prvu pozorišnu predstavu na srpskom jeziku u prizrenskom kraju, molim vas isključite mobilne telefone, kaže Nenad Todorović direktor Narodnog pozorišta iz Prištine u spaljenom Domu kulture u Srećkoj kod Prizrena.
U njegovim rečima se ne razlikuju ironija, cinizam, apsurd i stvarnost: drvo jeste izraslo na sceni, na polusagorelim gredama u parteru sede starci koji ne mogu da telefoniraju jer su im prištinske vlasti prekinule svaku vezu sa svetom.
Todorović smatra da pozorište mora da promeni strategiju i da umesto dolaska publike na predstave, Srpska drama iz Prištine treba da odlazi kod svojih gledalaca i izvodi predstave u njihovim stanovima, kućama, dvorištima, srušenim domovima kulture: Moramo da promenimo pristup jer je toliko toga propalo, da nema smisla čekati da se sistem promeni. Svako ima pravo, bez obzira na uslove, da živi sa svojim pozorištem, zato mi dolazimo u njihove domove i nastojimo da im menjamo život, makar i na ova dva, pozorišna sata. Odlučili smo da igramo i u gradskim sredinama, po stanovima za nekoliko ljudi, kaže Todorović.
Kroz polomljena vrata, preko gomila otpalog maltera, između bagrema koji je izrastao na nekadašnjem balkonu, namenski za manje predstave prilagođenog prostora, idu starci iz Sredačke župe: prvi put su nakon toliko vremena na nekoj predstavi, prvi put su pozvani na kulturni događaj.
Učitelja u penziji Tomu Tomića dovezli su u dom, lepo se obukao i seo u prvi red.
Godinama samo gledamo kako nešto nestaje, kako nam propadaju škola, dom kulture, kako se odnosi naša imovina i ljudi odlaze.
Zato nam ovo jeste nada da možemo živeti, da se možemo nasmejati kao ljudi. Ja sam zahvalan pozorištu i želim da se i oni vrate svojoj kući. Toma se, već deceniju, trudi da sačuva od propadanja školu i crkvu, žali se svim vlastima za odnesene stolice, prozore, polupani krov i školski nameštaj.
Pedeset metara produžnog kabla za struju je malo, neće biti tona za predstavu, između zidova se čuje reka, pod nogama glumaca se lomi sagoreli crep. Počinje predstava Kokoška 2 – pomešana vremena; nejasna granica između sveta mrtvih i sveta živih; komunikacija i međuljudski odnosi protivni ustaljenim normama stvarnosti. Za prostor Kosova i Metohije drama se vezuje samo simbolički, bez patetike i stereotipnog viđenja ovdašnjih problema. Energija, komunikacija sa publikom, aplauzi i reakcije su na istim mestima kao i u drugim srećnijim sredinama.
Ovo je komedija apsurda, mada, čini mi se, nema apsurdnije situacije od ove u kojoj se sada nalazimo. Sve je na jednom mestu: emocije, težak žanr i činjenica da ovi, uglavnom stariji ljudi, zbog uslova u kojima žive, prepoznaju apsurd i reaguju na njega, smatra režiser i pisac komada Kokoška 2 Bojan Stojčetović. Univerzalni sistem znakova i činjenica da se neko setio zaboravljenih ljudi dodatno povezuju publiku.
Igraćemo mi tu još. čudan osećaj stvaraju ovi stari patinirani ljudi, kao i ovaj dom. Muka, jad… ali, dobro je, dobro je!, priča glumac Branko Babović, okreće se i traži mesto gde mu prisutni neće videti suze.
Skuplja se ono malo scenskog inventara, pozorišno vozilo vraća publiku koja teže hoda, ostaju goli zidovi Doma kulture i rečenica jednog od glumaca: Karte nismo naplaćivali, a nije bilo grede koja nije zauzeta.
