Bio je to vek i veličanstven i tragičan. I trijumfalan i porazan. Nema u prošlosti Srba nijednog perioda tako velikog i, u isti mah, tako neumitno poraznog kao što je četrnaesto stoleće. Doba srpske istorije od 1321. do 1371. godine bilo je ono najsjajnije vreme srednjovekovne države i srpskog carstva, koje je nagovestilo posrtanje i pad. Od dolaska na vlast Stefana III Dečanskog, preko veličanstvenog Dušanovog carstva do poraza na Marici, zloslutnom vesniku Kosovske bitke.
Smrt kralja Milutina obeležila je novo razdoblje u istoriji srednjovekovne Srbije. Njene su granice bile znatno proširene i prema jugu i prema severu. Ali, unutrašnje stanje u državi nikako nije bilo sređeno u onoj meri u kojoj je to bilo potrebno da bi se Milutinova Srbija stabilizovala i održala. Središnja vlast nije se učvrstila, a lokalna vlastela, se toliko osilila da su njeni zahtevi ozbiljno ugrožavali interese države. Ni pitanje o nasleđu nije bilo rešeno. Stariji sin Milutinov, Stefan, gotovo slep, bio je logičan naslednik, mada je njegov mlađi brat Konstantin takođe pretendovao na krunu. I Dragutinov sin Vladislav imao je ambicija da dođe na srpski presto, na osnovu sporauma svoga oca i kralja Milutina. Tako je počeo građanski rat u Srbiji.
Do 1322. Stefan III, docnije nazvan Dečanski, ipak je uspeo da pobedi svoje protivnike i da se ustoliči kao vladar Srbije. Tada je i krunisan „blagodarovnim vencem kraljevstva srpskog“ (6. januar 1322.). Oženio se 1325. godine Marijom Paleolog, kćeri panhipersevasta Jovana, sinovca vizantijskog cara Andronika II. U vizantijskom sukobu između dede i unuka, Andronika II i Andronika III, Stefan je stao na stranu svoga tasta. Iako je njegova strana poražena, Stefan je uspeo da u ovom ratu zauzme Vels, Prosek i još neke gradove u Makedoniji.
Dečanski je ratovao i sa Dubrovačkom republikom na jugozapadu. Krajem traće decenije četrnaestog veka, on je povratio Ston i Pelješac, verovatno i delove Huma.
Ali, srpskoj državi i njenom vladaru kao da nije bilo mira. Snaga Srbije ujedinila je bugarskog vladara Mihaila i Andronika III. Moralo je doći do ratnog sukoba.
Bitka kod Velbužda 1330. godine između Srba i Bugara bio je taj odlučujući sudar. Bugari su do nogu potučeni, a sam car Mihailo poginuo je u ovoj bici. Andronik III, na vest o porazu Bugara, povukao je svoju vojsku koju je već bio poslao u pomoć Mihailu.
Iako je pobio Bugare, Stefan III je i dalje imao jake protivnike u svojoj državi. Srpska vlastela mu je najviše zamerila pomirljiv stav prema Vizantiji i to objašnjavala uticajem kraljičinim. A ona je, sa svoje strane, uporno radila da naslednik Stefanov bude njen sin Siniša, a ne stariji sin Stefana Dečanskog, Dušan.
Kraljević Dušan i srpska vlastela u Zeti uveliko su rešili da je kucnuo čas da se učini kraj vladavini Stefanovoj. Njihovo uverenje utvrdio je prevrat u Bugarskoj, u kojoj je za cara proglašen Jovan Aleksandar. Njegove pretnje Srbiji ozbiljno su ugrožavale i državne granice i samu državu. Dušan je ubrzo, uz pomoć zetske vlastele, krenuo na oca, lako ga savladao i zarobio. Dušan se kruniosao za kralja 8. septembra 1331, a svrgnuti otac i vladar umro je posle nekoliko meseci, novembra iste godine.
Stefan Dušan bio je sigurno jedan od najznamenitijih i najuspešnijih srpskih vladara srenjeg veka. On je bio taj koji je srpski narod doveo do vrhunca moći i političke i zavojevačke. On je ostvario one snove koje su sanjali i Uroš I i Milutin. I mnogo više.
Najtačniji opis Dušanov dao je veliki srpski istorik Stanoje Stanojević u svojoj Istoriji srpskog naroda, pre više od osamdeset godina, 1908:
„Duboke političke mudrosti u njega nije bilo, ali je on imao prirodne bistrine da shvati neposrednu situaciju i da je iskoristi. Osim toga, on je shvatio potrebu i korist dobre organizacije, mada sam nije bio dobar organizator „.(str. 168).
Dušan se ubrzo oženio sestrom Jovana Aleksandra, Jelenom. Uglavnom zahvaljujući tom braku odnosi između Srbije i Bugarske ostali su dobri i prijateljski sve do smrti cara Dušana.
Već 1331. Dubrovčani su svečano dočekali novog srpskog kralja. Dve godine docnije od njega su dobili čitavu Dalmaciju od Stona do Dubrovnika.
Mladi srpski vladar odmah je napao Vizantiju i osvojio gotovo čitavu Makedoniju, gradove Prilep, Ohrid, Kostur i Strumicu. Na osnovu mira sa Vizantijom zaključenim 1334. Srbiji su priznate ove nove granice. Jedino od čega je u ovom trenutku srpski kralj morao da odustane bila je opsada Soluna. Uskoro je Srbija nastavila da ratuje na jugoistoku. Od 1336. do 1340. Dušan je osvojio dobar deo Albanije i proširo teritoriju svoje države sve do Janjine. Do 1345. kada je osvojen grad Ser, Dušanova Srbija je obuhvatila celu Makedoniju osim Soluna, čitavu Albaniju i Epir, sve bivše oblasti Vizantijskog carstva.
Naredne 1346. godine Stefan Dušan se krunisao za cara u Skoplju, a svog sina Uroša proglasio je kraljem. Ali, pošto je krunisanje mogao da obavi samo patrijarh, to je srpski sabor prvo izabrao arhiepiskopa Joanikija za patrijarha, koji je potom, proglasio cara Dušana.
Ratovanja i osvajanja Dušanova nikako nisu prestajala. On je do kraja 1348. godine osvojio Etoliju, Akarnaniju i Tesaliju. Već 1349. napadnuta je i Bosna, ali Dušan nije uspeo da osvoji grad Hum, mada je neke od ovih krajeva propisno opusteo i opljačkao.
Početkom pete decenije četrnaestog veka Dušan se okrenuo prema severu. U sukobu sa ugarskim vladarem Lajošem osvojio je Mačvu i Beograd 1353. Godinu dana pre toga, Dušanova vojska se, zajedno sa Bugarima, prvi put suprostavila turskoj najezdi, u prvoj Maričkoj bici. Iako je srpska vojska ubedljivo poražena, to nije ni u kom slučaju zaustavilo Dušanova osvajanja.
Krajem 1355. izbo je rat između Dušana i Mletačke republike s jedne strane, i Ugarske i Bosne, s druge strane. Ali, tek što je rat počeo, car Dušan je iznenada umro (20. decembra 1355.). Rat se završio posle tri godine, a Ugarska je dobila Dalmaciju i Dubrovnik (1358).
Verovatno najznačajniji dokument Dušanove vladavine u Srbiji bio je njegov Zakonik iz 1349. godine (dopunjen 1354). Dušanov zakonik kodifikovao je i pravno uobličio sve one pravne norme i običaje koji su do toga doba vladali u Srbiji.
Posle smrti Dušanove, Srbija je ušla u novo razdoblje svoje burne istorije. Doba u kome su lokalni feudalni gospodari preuzeli vodeću ulogu i ugrozili prvenstvo centralne vlasti. Kralj Uroš II, sin cara Dušana, nije imao ni snage ni mudrosti da im se suprostavi. Nije mnogo vremena prošlo pre nego što se Dušanovo carstvo nije sasvim raspalo. U prvi plan došla je porodica Mrnjavčevića i još nekoliko predstavnika srpske vlastele. Neki od njih priznavali su vrhovnu vlast Uroša (Lazar Hrebeljanović u južnoj Srbiji, Vuk Branković na Kosovu, braća Baošići u Zeti, Nikola Altomanović na Zlatiboru i Rudniku) dok se Vukašin Mrnjavčević odvojio od Uroša i 1366, u svojoj prestonici Prilepu, proglasio za kralja, ali svaki od njih, bez obzira na svoj odnos prema Urošu, sami su brinuli o svojim posedima, jer sam Uroš to nije ni mogao, ni umeo.
Tako je Srbija, podeljena i slaba, dočekala tursku najezdu. A otomanski zloglasni i rušilački huk, već je stizao do srpskih zemalja. I postajao je sve jači…
Doba Stefana III Dečanskog u srpskog istoriji srednjeg veka bilo je jedna od onih velikih stepenica u razvitku srpske države, čiji je vrhunac obeležila vladavina njegovog sina Stefana Dušana. Iako je na srpskom prestolu proveo nepunih deset godina, Dečanski je ostao jedan od uspešnijih i marljivijih srpskih vladara.
U trenutku kada mu je otac kralj Milutin umro, Stefan se nalazio u izganstvu u Carigradu. Njegova sudbina je bila još teža jer je bio skoro sasvim oslepljen. Dokumenti iz njegovog vremena govore o „predivnom čudu“ vraćanja vida srpskom vladaru. I nekoliko izuzetnih fresaka iz ovog perioda prikazuju taj božji čin, mada se čitava priča nikada nije mogla sa sigurnošću utvrditi. Jasno je samo jedno. Dečanski je, i pored svih svojih nedaća uspeo da dođe na srpski tron i da pobedi sve svoje suparnike.
Neposredno posle povratka u Srbiju, kralj Stefan, je izgubio svoju prvu ženu Teodoru. I kako je to bilo uobičajeno u srednjem veku, odmah je počeo sebi da traži novu kraljicu. Prvo je pokušao da dobije kćer tarinskog kneza Filipa, Blanku. Do venčanja, koje je već bilo zakazano za proleće 1323. u Skadru, nije došlo. Uslov da srpski kralj, vlastela i sveštenstvo priznaju papsku vlast Stefan nije ni želeo ni mogao da ispuni. Umesto na Zapadu, srpski vladar je potražio sebi nevestu na Istoku. I pronašao je na carigradskom dvoru. Bila je to sasvim mlada devojka, Marija Paleolog, vizantijska princeza. Brak je sklopljen 1324. godine .
Srpski vladar Stefan III Dečanski nije imao mnogo sreće. U izgnanstvu je proveo mladost, u izgnanstvu je i umro. Bežeći od ruke svoga sina, sa kojim nikada nije bio u prijateljskim odnosima, sklonio se u zvečansku tvrđavu. Njegova smrt, u novembru 1331, ostala je prekrivena velom tajne za sva vremena.
Dečanski je za sobom ostavio dubok trag. Na prvom mestu, blistavo delo srpskog srednjovekovnog građevinarstva i umetnosti, manastir visoki Dečani. Po ugledu na svoje pretke, i Stefan Dečanski gradio je svoju zadužbinu. Za razliku od njih, on je poneo i ime manastira čiji je bio zaštitnik. Slike koje slede su jedan isečak njegove lepote.
Bilo je u sprskoj istoriji više uspešnih vladara i ratnika. Ali samo je jedan bio car Stefan Dušan, poznatiji kao Dušan Silni. Takav nadimak u jednom borbenom i nepokornom narodu mogao je da steklne samo borac najređe vrste, one koja ume da pobeđuje i osvaja.
Dušan je vojevao na svim stranama. I na jugu i na severu. Proširio je teritoriju srpske države do granica koje ni pre, ni posle njega niko nije dostigao. Dvadeset i četiri godine njegove vladavine bile su ispunjene neprekidnim ratovanjima. On je bio taj koji je uzdigao Srbiju do najznačajnije vojne sile Balkanskog poluostrva. Borio se i pregovarao sa Vizantijom i uspešno i ravnopravno. I sa carem Andronikom III i sa moćnim Jovanom Kontakuzinom. Godine 1336. Dušan je proveo čitavih nedelju dana u Radovištu na Strumici razgovarajući i pregovarajući sa Andronikom III. Vizantijskog pretendenta Jovana Kantakuzina primio je u Prištini 1342. Tada je i potpisan sporazum o zajedničkoj borbi protiv zvanične vlasti carice Ane Savojske u Carigradu. Docnije su se njih dvojica razišli i postali veliki protivnici i neprijatelji.
Stefan Dušan se krunisao za cara u Seru 1345. godine. Pod novom titulom, srpski vladar se prvi put pominje u hrisovulji manastiru Ivironu na Svetoj Gori iz januara 1346. Svečanost krunisanja za cara obavljena je u Skoplju u aprilu 1346. godine. Tada je i Srbija postala carevina, a Dušan car „Srba i Grka“.
Svakako najznačajniji dokument Dušanove vladavine u Srbiji bio je njegov Zakonik. Ovaj pravni spis donet je na saboru u Skoplju, maja meseca 1349. godine, pod zvaničnim naslovom „Zakon blagovernoga cara Stefana“. U Skoplju je usvojeno prvih 135 članova Zakonika, dok je drugi deo, do završnog člana 201, donet na saboru u Seru, šest godina docnije 1354. Zakonik cara Dušana čini sveobuhvatni pravni akt pisanog prava u kome su objedinjeni osnovi običajnog i vizantijskog prava. Ovaj dokument izvandredne važnosti, ustanovio je pravni položaj države, vladari i crkve i predstavljao je onaj vrhovni pravni akt iz koga proizilazi svi pojedinačni i ostali propisi i norme. Dušanov zakonik bio je u stvari ustav srednjovekovne srpske države.
Dušanova iznenadna smrt 1355. najavila je raspad i postepeno propadanje srpske srednjovekovne države.
Vladavina Uroša II, sina cara Dušana bila je, gotovo u svakom pogledu, suprotna vladavini njegovog roditelja. I sudbina i istorija ponekad igraju nemilosrdne igre. Tako je prvi potomak Dušana Silnog poneo nadimak Uroš Nejaki. Novi srpski car, koji je tu titulu nasledio od oca, nije uspevao da zaštiti svoju državi ni od spoljnih napada, ni od unutrašnjih potresa.
I kako je već bilo pravilo u srednjem veku i Uroš je morao da vodi bitku za svoja nasledna prava. Najozbiljniji protivnik bio mu je Simeon Nemanjić, Dušanov polubrat. Iako je celokupna srpska vlastela i crkva stala na Uroševu stranu, Simeon, vojno daleko snažniji, sebi je dodeliio carske dostojanstvene oznake. Tek 1358, Simeon je poražen kod Skadra, ali je još godinu dana posle toga, nosio titulu srpskog vladara. A mladi Uroš, uz podršku majke Jelene, državnog sabora održanog u Skoplju i Dubrovčana uspeo je nekako da spase svoje vladalačko nasleđe.
Dušanovo carstvo se brzo smanjivalo. Države u srednjem veku nikada nisu imale stabilne i dugotrajne granice. Učestali ratovi i feudalno ustrojstvo činili su da veličine država zavise od moći i snage pojedinih vladara. Otuda je i osipanje srpskog carstva cara Dušana počelo onog trenutka kada je nestalo njegovog glavnog oslonca i nosioca. Srpska država se u stvari podelila na dva carstva. Uroševo i Simeonovo. Onim većim, koje je obuhvatalo sve stare srpske zemlje vladao je Uroš. U Epiru i Tesaliji, Simeon je osnovao svoju državu.
I kako to već obično biva uvek kada je slaba središnja vlast, pojedini lokalni vlastelini dobijaju veći značaj i moć. Dva istaknuta feudalca Dušanovog doba, despot Oliver i sevastokrator, tj. despot Dejan, nestaju sa pozornice srpske istorije, ostavljajući za sobom velelepne zadužbine i maloletne naslednike. Po istom zakonu prirode i istorije pojavljuju se novi feudalni gospodari. Među njima svakako su najznačajniji i najsnažniji bili braća Uglješa i Vukašin Mrnjavčević. Njihov uspon došao je šezdesetih godina četrnaestog veka, a njihovi posedi nalazili su se u Makedoniji.
Njihova vlast i uticaj vrlo brzo su rasli, pa je već 1365. Vukašin dobio kraljevsku titulu od Uroša i time postao njegov savladar. Istovremeno Uglješa je dobio oznake despota i ustoličio svoju vlast u Seru. Svi ostali srpski gospodari, poznati u srpskoj istoriji predkosovskog vremena, sticali su svoj značaj docnije, posle Maričke bitke. Ali, ni Mrnjavčevići nisu dugo uživali u blagodetima moći. Obojica su poginula istoga dana, 26. septembra 1371. u Maričkoj bici.
Iste godine umro je i poslednji srpski car, Uroš II.
I graditeljska i likovna dostignuća srpske države četrnaestog stoleća bez sumnje ulaze u red najvrednijih spomenika srpske prošlosti. Veliki broj zadužbina, manastira i crkava sagrađeno je u ovom razdoblju. Na žalost, mnogi od njih nestali su pod naletima nesrećne srpske sudbine, a mnogi i danas stoje ranjeni i okrnjeni kao ubedljivo svedočanstvo srpske veličine i, istovremeno, srpske tragične prošlosti, ali i sadašnjosti.
Stoga, pomena zaslužuju bar one najznačajnije i najlepše.
Na prvom mestu u ovom dostojanstvenom i nemom nizu nalazi se manastir Visoki Dečani, zadužbina kralja Stefana III Dečanskog. Zidanje je trajalo od 1327. do 1335. Unutrašnji zidovi oslikani su 1347-1348. godine. Dečani su najveća zadužbina kraljevske i carske porodice Nemanjića. Tu su radili najbolji zidari, klesari i slikari koje je srpski vladalac mogao da pronađe. Većina ih je dolazila iz primorskih oblasti.
Crkva Sv. Arhanđela kod Prizrena, nekada davno kitnjasti mauzolej cara Dušana sa crkvom Sv. Nikole, danas je tužna ruševina. Njeno kamenje oskrnavljeno je i ugrađeno u Sinan Pašinu džamiju u Prizrenu, na zalasku šesnaestog veka.
Dušanova zadužbina je u crkvi Svete Bogorodice u Matejču dovršena je i oslikana posle smrti careve (1355-1360). Njena lepota gotovo da doseže sjaj prethodnih građevinskih poduhvata dinastije Nemanjića.
I pojedini feudalni gospodari zidali su svoje crkve i manastire. Tako je župan Radislav podigao crkvu Svetog Spasa u Kučevištu tridesetih godina četrnaestog veka. Crkva u Ljubotenu sagrađena je 1336. ili 1337. kao zadužbina vlastelinke Danice. Manastir u Rili delo je protosevasta Relje Ohmučevića.
Najveća i u najvećoj meri očuvana zadužbina četrnaestog veka svakako je crkva Sv. Arhistratiga Mihaila u Lesnovu. Sazidao je despot Oliver (1342-1349).
Od izuzetne važnosti je i crkva Sv. Nikole u Psači, koju su podigli knez Paskač i sevastokrator Vlatko (1365-71). Iako nevelika, ova crkva je poznata po svom zidnom slikarstvu, naročito po izvanrednim portretima vladara.
Danas Srbima ostaju samo sećanje, divljenje i ponos. I jedan veliki nauk.
HRONOLOŠKA TABLICA
1321 – smrt kralja Milutina
1322 – krunisanje Stefana III Dečanskog
1325 – ženidba Stefana Dečanskog vizantijskom
princezom Marijom Paleolog
1330 – bitka kod Velbužda
1331 – dolazak na presto Stefana Dušana
1331 – smrt Stefana Dečanskog
1331 – ulazak kralja Dušana u Dubrovnik
1331 – ženidba Dušanova bugarskom princezom Jelenom
1334 – mir zaključen između Dušana i Vizantije kojim
su priznate nove granice srpske države
1336 – Dušan osvaja Beograd i Mačvu
1336 – 1340 – Dušan zauzima celu Makedoniju osim
Soluna, celu Albaniju i Epir na jugoistoku
1346 – državni sabor u Skoplju
1346 – krunisanje Dušanovo za cara i Uroša za kralja
1349 – donošenje Dušanovog zakonika
1354 – donošenje dopuna Dušanovom zakoniku
1355 – smrt cara Stefana Dušana
1358 – poraz Simeona Nemanjića kod Skadra
1365 – Vukašin Mrnjavčević krunisan za kralja – savladara
1371 – bitka na Marici
“ Litera “ i “ Matica Srba i iseljenika Srbije „, Beograd
