Srpska narodna odbrana u Sidneju bila je domacin još jedne „Beogradske veceri“. Ovo je zabava kojom se ovde vec dugi niz godina neguju secanja na društveni život gradana srpske metropole izmedu dva velika rata.
U organizaciji veceri ponovo je, kao i uvek za poslednje cetiri decenije, bio Slavko Rosic, a autori ovogodišnjeg programa bili su koreograf đorde Nikolic i novinar Vojkan Gavrilovic. Svirao je orkestar profesora Dragana Vujadinovica, pevao Zdravko Acic, a nastupile su i dve folklorne grupe ovdašnjeg ansambla „Gavrilo Princip“. Prvi put u Australiji, grupa igraca izvela je „Kraljevo oro“, svecanu igru iz 1931. godine.
Po obicaju, dvorana je bila podeljena na „kafane“ nostalgicnih naziva: „Zlatni bokal“, „Tri šešira“, „Dva bela goluba“, „Dva jelena“… Gosti su bili pristojno odeveni, kako i prilici, a uz muziku je moglo i lepo da se caska.
U pozivu, domacini su obavestili da „sve vreme kelneraj služi vrucu, meze, vecere razne po izboru, toci se sve pice“, te da uz to „deca prodaju kikiriki i semenke, a ima i ušecereno voce“. Poruceno je i da mogu da se nabave „šeširici za veselo društvo u cošku“, da je „muzika na uvce“, i – što je posebno znacajno, da – „Svi pevaju“. Kao što je, manje-više i bilo.
Ovogodišnja zabava bila je posvecena Vlastimiru Pavlovicu – Carevcu, violinisti i advokatu, kompozitoru i šefu Narodnog orkestra Radio Beograda, cijom zaslugom se na sceni pojavila plejada od više desetina pevaca i muzicara cija imena se i danas s poštovanjem izgovaraju kad je rec o izvornoj narodnoj pesmi. Carevac je, takode, covek koji je zapisao i oteo od zaborava najlepše stranice našeg izvornog melosa.
Tako je „Beogradsko vece“ bilo jedinstvena prilika da se cuju danas skoro zaboravljena imena pevaca Radmile Dimic, Vukašina Vula Jeftica, Mileta Bogdanovica, Danice Obrenic, Ksenije Cicvaric ili muzicara Save Jeremica, Radojke i Tineta Živkovica, Dobrivoja Todorovica, Srpka Teoharevica…
Carevcu u cast, u dvorani Srpske narodne odbrane culi su se zvuci kola „Stara Cuburka“, „Stara Užicanka“, „Paracinka“… pesama „Svilen konac“ i „Više sela“.
Kako bi se obicno reklo, Beograd kojeg više nema, ali muzika i obicaji ipak, za tren, otrgnuti od zaborava.
