Kada je nedavno objavljena lista rangiranja najcitiranijih naučnika u svetu za 2019., koju objavljuje Univerzitet „Stenford“, na njoj su se našla imena čak 64 naučnika iz Srbije. Prof. dr Jelena Kotur Stevuljević je ponosna što je i njeno ime na toj listi.
Kao što se u sportu broje bodovi, pehari i medalje, tako i u nauci postoje jasne metodologije rangiranja postignutih rezultata. Uspešnost jednog naučnika meri se i uticajem njegovih radova na radove drugih autora u određenoj naučnoj oblasti. Zbog toga je važno koliko puta je rad nekog autora pomenut, tj. citiran. Njeni radovi citirani su 1485 puta. Na pomenutoj listi od 64 naučnika iz Srbije je 18 žena, a među njima je i Jelene Kotur Stevuljević, redovna profesorka Farmaceutskog fakulteta u Beogradu na Katedri za medicinsku biohemiju, piše “Blic Žena”.
– Neobično je kada se oko nauke digne takva prašina. Odjednom je zanimljivo što nas ima toliko i što, kako je publikovano, spadamo u dva odsto najuticajnijih naučnika u svetu. Naravno da je lep osećaj videti svoje ime na tako reprezentativnoj listi, tim pre što je među imenima 18 žena. Drago mi je što je to priznanje i za naš Univerzitet u Beogradu. Srećna sam zbog mog Farmaceutskog fakulteta i kolega sa kojima radim, kao i zbog istraživanja kojima se bavimo – kaže Jelena (51).
Tek će se čuti za oksidativni stres
Profesorka Jelena je naučnoistraživačke aktivnosti usmerila na oblast medicinske biohemije i posebno uloge oksidativnog stresa u razvoju ateroskleroze. Iz naslova samo jednog njenog rada „Oksidativni stres, telomere i starenje: opasne veze“ laički se naslućuje vrednost istraživanja čije ćemo rezultate osetiti u budućnosti. Dosad je objavila 145 naučnih radova u indeksiranim časopisima i 84 saopštenja na međunarodnim i domaćim skupovima. Ovi radovi su, prema podacima iz referentne indeksne baze „Scopus“, do sada citirani 1485 puta.
Nauka je timska disciplina
– Na Katedri za medicinsku biohemiju uživam u radu sa studentima i mladim istraživačima, budućim naučnicima jer je njihova radoznalost uvek podsticajna. Na poslu imam odličan tim uglavnom mlađih kolega, ali ne zaboravljam ni svoje šefove, mentore, koji su taj naš tim i oformili. Sadašnja šefica Katedre za medicinsku biohemiju čiji sam i ja član, prof. Spasojević-Kalimanovska, pre nje prof. Jelić-Ivanović i utemeljivač našeg tima prof. Slavica Spasić. Sada već mogu sa distance od 25 godina da sagledam naš rad i pionirski rad prof. Spasić na formiranju tima i uspostavljanju pravca naučnog istraživanja.
Jelena insistira na pominjanju svojih učitelja i tima kolega sa kojima radi i to objašnjava na jednostavan način.
– To je važno zbog ljudi koji nisu u oblasti nauke i edukacije i kojima treba da bude jasno da uspeh u nauci nikada nije plod rada samo jednog čoveka, već je uvek tu tim. Trebalo je vremena da se grupa oformi i da počne da funkcioniše kao jedinstven organizam, a sada je to tim sastavljen od devetnaest članova: 8 profesora, 4 asistenta sa doktoratom, 2 istraživača i 5 mlađih asistenata. Mi se bavimo proučavanjem ateroskleroze sa aspekta biohemije, biomarkera… – pojašnjava.
Onaj ko izmisli nešto novo
Pitamo šta je njoj bilo podsticajno da krene baš ovim putem kojim uspešno ide.
– Moje usmerenje prema prirodnim naukama je postalo jasno i ubedljivo u osnovnoj školi u rodnom Smederevu. Tu sam dobila jaku intelektualnu stimulaciju i podsticaj od divnih nastavnika i profesora. I u gimnaziji je bilo profesora koji su pomogli da se održi ta ljubav prema prirodnim naukama i uopšte prema učenju.
Bilo je to vreme usmerenog obrazovanja, pa je Jelena postala laboratorijski tehničar za biohemiju i molekularnu biologiju. Tek su je praksa u gradskoj apoteci i u biohemijskoj laboratoriji bolnice u Smederevu uverili kojim putem treba da krene.
Za trenutak se vraćajuči u to vreme, profesorka se setila i jednog zanimljivog detalja iz detinjstva.
– Imala sam 6 godina i u sećanju mi je ostao urezan trenutak kada sam na televiziji čula izraz „doktor nauka“. Na pitanje šta je to, majka mi je odgovorila: „Onaj ko izmisli nešto novo“. Razumela sam da je to teško i odmah odustala od ideje da budem to. Međutim, nakon diplomiranja i tokom obaveznog staža u biohemijskoj laboratoriji KBC „Dr Dragiša Mišović“ tadašnja šefica dr Dragana Begović me je ohrabrila da upišem magistarske studije i tako sam se našla na putu koji je neminovno vodio i do doktorata.
Mladost ne poznaje prepreke
– Moji roditelji nisu iz te oblasti, ali su me podržavali u svemu. Mama je počela da studira Tehnološko-metalurški fakultet i nije ga završila, pa pretpostavljam da sam zbog toga htela da upišem biohemijsko inženjerstvo. To mi je delovalo kao budućnost. Otišla sam da se posavetujem sa psihologom i, izloživši joj svoje planove, dobila podršku sa napomenom da je „tehnologija za mene jer imam neke muške osobine“! E, to mi se već nije dopalo, pomislila sam da je psiholog time rekla da sam muškobanjasta i skoro da sam se naljutila na nju. Tada sam odlučila da ću upisati farmaciju, tradicionalno „ženski“ fakultet – kroz smeh se seća mladalačkih odluka.
Smer medicinska biohemija je bio nešto najbliže njenoj prvobitnoj ideji, pa je onih teških devedesetih postala brucoš. Kaže da nije bilo lako, ali da mladost lako prevazilazi razne prepreke.
– Kao student nisam primećivala da nešto na fakultetu nedostaje, a profesori i asistenti su se dovijali da bi sve funkcionisalo kako je planirano. Na završnim godinama smo vežbe iz stručnih predmeta imali u biohemijskoj laboratoriji Kliničkog centra Srbije, a tamo je sve delovalo svetski, novo i po poslednjim zahtevima struke i nauke. To me je dodatno ubedilo da sam izabrala pravo zanimanje.
Studenti se bore sa mnogim ograničenjima
Kada govori o današnjim generacijama studenata, profesorka ima puno razumevanja.
– Današnji studenti sa kojima radim na fakultetu, kao i moj privatni kućni student, sin Vuk, razlikuju se od moje generacije. Njima su informacije dostupnije, imaju realniju sliku o životu i svetu, pragmatičniji su. Oni nemaju revolucionarnih ideja, želje da se menja svet. Pa ipak, svako vreme nosi svoje breme, oni se sada bore i sa novim načinom života u toku epidemije korona virusa, sa mnogim ograničenjima, onlajn nastavom i ko zna sa čime će se još susretati.
Tokom svog studiranja Jelena je stanovala kod Hrama Svetog Save, kod rođake od koje je, kad zatvori knjige, mnogo naučila.
Čini dobro – raduj se
– Moja predivna tetka Jela je živela 101 godinu. Od nje sam naučila mnogo životnih mudrosti. Moj deda je govorio da ću kod tetka Jele da završim dva fakulteta, jedan osnovni i ovaj drugi, životni. Neke njene reči me i dan-danas prate i setim ih se u određenoj situaciji. Od nje sam naučila da ako želiš da uspeš, sve što radiš – radi sto posto. Da je najjače oružje smirenost, hladna glava, poštovanje svakog čoveka i pokazivanje ličnim primerom. Poštovala je univerzalne istine: „Što ne želiš sebi – ne čini drugome“ kao i „Čini dobro – raduj se, čini zlo – nadaj se“.
Sa takvim stavovima živi i njena porodica, suprug Goran, inženjer menadžmenta i sin Vuk, student prve godine informacionih tehnologija.
– Oni me u potpunosti podržavaju i razumeju te silne sate sedenja uz računar ili rada u laboratoriji, sa kolegama i studentima. Sada predavanja držim od kuće i tokom tih sati je sve podređeno tom delu mog posla. Imam i jednog vernog slušaoca koji mi uvek pravi društvo tokom predavanja, petnaestogodišnjeg psa Džekija koji ponekad, kad postavim pitanje studentima, podigne glavu kao da sam njega „prozvala“.
Priznaje da nije lako držati glavu iznad vode u ovim mesecima neizvesnosti i strahova, ali da i tu ima svoj mali spasilački tim.
– Osim porodice srećnom me čine moje drugarice, koleginica Nataša sa svakodnevnim „brainstormingom“ ili štabom za „krizne situacije“ u svakodnevnom zasedanju, na razne teme, privatne i poslovne. Tu je i moja celoživotna drugarica Buba sa kojom po tradiciji održavam naš „kongres petkom“, sada putem vibera, a ranije u nekom od kafića iz naše mladosti u Smederevu. Jedva čekam da obnovimo te naše susrete jer viber to ne može da nadomesti.
