Priča koja sledi na najbolji način potvrđuje tezu da asimilacija i nije neka velika nedaća za pojedince, oni samo ne žele da zaborave svoje korene. Sagovornik „Vesti“ Slađana Runjaić uspešan je biznismen, odnedavno je menadžer Nacionalne banke Kanade, ekspozitura u Kičineru. Na naše prvo pitanje – da li je bilo teško doći do ove odgovorne funkcije, ova mlada žena kaže:
– Postala sam menadžer Nacionalne banke u Kičineru u januaru 2008. godine i na tu poziciju svakako nisam došla preko noći. Diplomirala sam ekonomiju na Wilfrid Laurier Universitdž 2000. godine, a nakon toga sam uz posao kontinuirano pohađala više kurseve bankarstva. Još kao student počela sam da radim u TDCanada Trust banci u Kičineru, gde sam bila zaposlena 10 godina. Nakon toga sam prešla u region Nijagare i radila kao finansijski savetnik. Na kraju sam zatvorila krug prihvatanjem pozicije u Nacionalnoj banci i povratkom u rodni Kičiner.
• Srpkinja ste rođena u Kanadi i izvesno je da Vaš savet može da koristi i drugim obrazovanim ljudima – šta da urade da bi se zaposlili u struci za koju su se školovali? Dobro je, naime, poznato je da mnogi od onih koji su u ovu zemlju došli iz bivše Jugoslavije ne mogu da se zaposle u struci, nego rade po sistemu „daj šta daš, samo da preživim“.
Srećna porodica
– Srećno sam udata za Miloša Runjaića. Imamo dvoje dece, Marka (4) i Damiana (1,5).
Tri puta sam bila u rodnom kraju svojih roditelja, oca Sima Vukovića i majke Kriste, a planiramo da tamo odemo i sa decom, kada malo odrastu – kaže Slađana.
– Da nađu posao u struci često nije jednostavno ni ljudima koji su rođeni u Kanadi i završili kanadsku školu. LJudi koji su završili svoje obrazovanje u drugim zemljama, nakon dolaska u Kanadu prvo moraju da vide šta je potrebno da urade da bi im se priznala diploma. često to znači da se mora dodatno ići u kanadsku obrazovnu ustanovu i pohađati dodatne kurseve. Naravno, dosta zavisi i od opšte ekonomske situacije u periodu traženja posla; neka zanimanja su veoma tražena tokom nekoliko godina, a onda isto tako brzo mogu da postanu, uslovno rečeno, neatraktivna. Bitno je da ljudi koji traže posao prate šta se dešava u njihovoj struci, čak i ako trenutno ne rade.
• Iako ste rođena Kanađanka, pored engleskog veoma tečno govorite i srpski. Kako ste uspeli da tako dobro naučite maternji jezik?
– Tokom ranog detinjstva moji baka i deda su me čuvali dok su moji roditelji bili na poslu. U to vreme smo pričali isključivo na srpskom, tako da je meni srpski uistinu prvi jezik koji sam čula. Kad sam postala đak, išla sam i u Srpsku školu vikendom, bila sam aktivna i u folklornom ansamblu tako da mi uključenost u srpsku zajednicu omogućila da imam stalni kontakt sa ljudima kojima je srpski maternji jezik.
• U Kičineru deluje Škola srpskog jezika, ali mnogi roditelji ne šalju svoju decu u nju, uglavnom pod izgovorom da im to nije potrebno.
– Po mom mišljenju, važno je znati svoj maternji jezik. Dobro je da se stavi i u rezime da se zna više jezika. Lično poznajem više odraslih ljudi iz različitih kultura koji ne govore svoj materinji jezik – služe se samo engleskim. Svima je zajedničko da žale što ne znaju jezik svojih roditelja. Engleski jezik će deca naučiti u školi, preko medija, u interakciji sa drugom decom i na poslu, kada budu počeli da rade. Deca koja odrastaju ovde engleski jezik neće nikada zaboraviti, ali maternji mogu lako izgubiti ako ga ne koriste od malih nogu. Po mom mišljenju, Srpska škola je važna i moja deca će ići u Srpsku školu.
