Srpske zemlje između Nemačke i Rusije
Saradnja Srba i Nemaca po formuli 3K – kapital, kultura, komunikacija. I Srbi i Nemci su u ovom veku imali strane trupe na svom tlu. Zato Nemačka Srbima treba da bude primer u nacionalnom oporavku
Sa 82 miliona stanovnika, centralnom geografskom pozicijom i bruto domaćim proizvodom od oko 2 319 milijardi dolara, Nemačka je ekonomski div u Evropi. To je tradicionalno jedan od naših najvažnijih spoljnotrgovinskih partnera. Prema podacima Privredne komore Srbije, Nemačka je tokom agresije NATO bila na prvom mestu među našim spoljnotrgovinskim partnerima, a to je tako već niz godina (spoljna politika i međunarodna trgovina su međuzavisne, i to više nego ikad do sada. Za razliku od drugih, Nemačka preduzeća nisu prekidala ugovorene poslove sa jugoslovenskim partnerima – iz čega se vidi da je reč o disciplinovanom narodu na koji je moguće osloniti se kao na (poslovnog) partnera – a nakon agresije primetno je interesovanje za ulaganje u našu privredu (kao i kod Austrijanaca, Grka, Italijana i naravno Rusa).
Ovome treba dodati i to da zemlje u procesu tranzicije koje spadaju u nemačku interesnu zonu prednjače u tom procesu, tj. spadaju u grupu „naprednih privreda u tranziciji“. Pored ekonomskih razloga – ove zemlje su prve krenule u odlučan proces tranzicije i prve su kompletirale reforme tako da je stvorena povoljna investiciona klima – postoje i političko-kulturni razlozi zbog kojih je Nemačka izvršila snažan pritisak na Evropsku Uniju i SAD da pomognu privredni razvoj ove grupe zemalja, geografski najbližih Evropskoj Uniji (prevashodno kroz strane direktne investicije i otvaranje zapadnih tržišta).
Uz činjenicu da bi nemački model socijalno-tržišne privrede mogao biti zanimljiv uzor (za većinu naših građana prihvatljiviji od laissez-faire politike), kao i takozvani kontinentalni finansijski sistem zasnovan na bankama, a ne na berzama i spekulativnim transakcijama koje ih prate, napomenimo i to da je naše tržište pravo carstvo nemačke marke, koja je postala mera vrednosti, sredstvo štednje, obračunsko sredstvo, a u dobroj meri i platežno sredstvo (protivno volji Narodne banke Jugoslavije i Savezne vlade, nemačka marka je – u različitim modalitetima – na Kosovu i u Crnoj Gori i u zvaničnoj upotrebi).
U moru nerazumevanja i sukobljavanja – što eskalira nakon Sarajevskog atentata 1914. i traje do danas – mogli bismo ukazati i na jedan dublji, kulturološki osnov mogućeg razumevanja i saradnje između Srba i Nemaca. Naime, za razliku od zapadnog (francuskog, odnosno engleskog), istočni (nemački) model se temelji na tradicionalizmu, odnosno etničkim korenima, kulturi, jeziku itd, što je preovlađujuće i kod Srba.
O vitalnosti Nemačke i nemačkog naroda najbolje svedoči činjenica da su dva puta u ovom veku – nakon poraza u svetskim ratovima – uspeli da se podignu iz pepela i da ponovo postanu ekonomska velesila! U vezi s tim, nameće se i jedna paralela između nacionalne pozicije Nemaca nakon Drugog svetskog rata i sadašnjeg položaja srpskog naroda. Apstrahujući činjenicu da je Nemačka bila odgovorna za svetski rat i masovna (industrijska) ubijanja a da su se Srbi borili za očuvanje svoje države (za koju su podneli velike žrtve i koja je kako-tako rešavala srpsko nacionalno pitanje – utoliko što je obezbeđivala zajednički državni krov za sve regionalne Srbe), te biološki i kulturni opstanak, čineći ponekad u toj legitimnoj borbi i neke tužne stvari slične postupcima svojih protivnika, ostaje činjenica da su nacionalne posledice slične: što je Berlinski zid bio za Nemce, to je Drina danas za Srbe; i Nemci i Srbi su u ovom veku bili bombardovani, a potom imali strane trupe na svom tlu (odnosno delu državne teritorije). Zato Nemačka, na neki način, treba Srbima da bude primer – možda i ohrabrenje – u željenom nacionalnom oporavku.
Od izuzetnog značaja bi bilo intenziviranje kulturne saradnje. Zapravo, popularno – odnosno marketinški – govoreći, eventualno nastojanje da dođe do razumevanja i saradnje između Srba i Nemaca treba da se odvija po formuli „3K“: kapital, kultura, komunikacija – politička i svaka druga. U tom kontekstu, mora se konstatovati da je učenje nemačkog jezika slabo zastupljeno u našem obrazovnom sistemu (ponekad i uprkos željama roditelja i dece).
Naravno da u tom hipotetičkom približavanju Nemačkoj treba ispoljiti oprez i osećaj za meru. Sasvim je jasno da su SAD, kada je Balkan u pitanju, u dilu sa islamskim faktorom; treba paziti da i Nemačka sa njima ne napravi dil na našu štetu. Valjda se Evropa – u mogućoj trgovini sa islamamskim svetom – neće opredeliti da svesno žrtvuje Balkan. „Ako ne bi došlo do spajanja prve Evrope (Balkana) sa novom Evropom, to bi moglo značiti da Evrope više neće ni biti – postojaće samo kapitalizam“, piše istoričar dr Trajan Stojanović u svojoj knjizi Balkanski svetovi – prva i poslednja Evropa.
Pored toga, strateški je važno odnositi se prema njoj sa posebnom pažnjom, s obzirom na stabilnost pokrajine Vojvodine. Od činjenica koje mogu predstavljati potencijalni problem, treba pomenuti sledeće: Mađari predstavljaju najbrojniju nacionalnu manjinu u Vojvodini; Mađarska je – što se teritorija tiče – najveći gubitnik u dvadesetom veku; trenutno, u Mađarskoj je na vlasti (umerena) desnica; Mađarska je od nedavno članica NATO; Vojvodina do 1918. i stvaranja Kraljevine SHS nikada nije bila u sastavu srpske države. (Pored toga, Vojvodina nam u najvećoj meri omogućuje prehrambenu sigurnost i nezavisnost, pa i zbog toga može biti meta onih koji nam ne žele dobro. Bilo bi tužno ako bi država, neadekvatnom ekonomskom i regionalnom politikom, doprinela da i veliki broj Srba u Vojvodini postane autonomaški raspoložen.) Nama u prilog idu sledeće činjenice: u nacionalnoj strukturi Vojvodine ubedljivu većinu čine Srbi; postoji tradicija multietničkog života i prava manjina u oblasti kulture; kod drugih nacionalnih manjina ne postoje neke izražene autonomaške ili secesionističke tendencije; sami Mađari za sada nisu snažno objedinjeni na takvoj platformi; što je možda i najvažnije: reč je o jednom kulturnom i civilizovanom narodu, od koga u svakom slučaju ne možemo očekivati nešto nalik ponašanju Šiptara.
Uspeh hipotetičke (istovremene) orijentacije Srbije (odnosno zajedničke države Srbije i Crne Gore) na saradnju sa Nemačkom i Rusijom u velikoj meri bi zavisio od spremnosti Evropske Unije da se emancipuje u odnosu na SAD; da od protektorata konačno postane ravnopravni partner. Svojevremeno je Bžežinski nadmeno izjavio da će joj to biti dozvoljeno. (Naravno, to bi pre mogao da bude proces, nego događaj.
Dakle, od Nemačke se, u slučaju partnerstva sa njom, treba nadati da nam pomogne da zaštitimo minimum nacionalnih interesa, da se ekonomski razvijamo ostavljajući posledice dugogodišnjih sankcije iza sebe, te da se uz njenu podršku na neki način približimo Evropskoj uniji i da pronalazimo modus vivendi u odnosima sa Zapadom. Ovo tim pre što Sjedinjene Američke Države – sila koja se, na žalost mnogih, permanentno nameće kao globalni hegemon i čiji kapital, kao i obaveštajni i diplomatsko-politički rad, te širenje tzv. amerikanizma, ima uticaja na mnoge, pa i na Nemačku – preuzimaju (ili mogu preuzeti) centralnoevropske animozitete prema Srbima u nastojanju da Srbe što više pritisnu, a srpske prostore rasparčaju i oslabe. Regulisanjem odnosa sa Nemačkom – sa kojom nemamo neposrednih konflikata, iz prostog razloga što se ne graničimo (»dovoljno blizu, a dovoljno daleko«) – predupredićemo moguće konflikte sa zemljama srednje Evrope (s obzirom da se one u znatnoj meri orijentišu prema Nemačkoj i njenoj politici); time ćemo izbeći da neke treće sile – prevashodno „atlantisti“ i neki islamski faktori – zloupotrebe izvesne animozitete ovih zemalja prema nama.
Naravno, za dijalog i saradnju su potrebne (bar) dve strane; ne bi, međutim, bila greška ukoliko bismo određene (probne) signale počeli da šaljemo na vreme.
Željko N. Mitrović
Dr Aleksandar Gračanac: Nemačka kao najznačajniji partner
Nemačka je tradicionalno jedan od najznačajnijih spoljnotrgovinskih partnera Jugoslavije. U prethodnoj Jugoslaviji Nemačka je bila vodeći spoljnotrgovinski partner sa učešćem od 25 odsto u ukupnoj spoljnotrgovinskoj razmeni SFRJ. Od 1992. godine spoljnotrgovinska razmene opada iz poznatih razloga. Dugogodišnja privredna saradnja odvijala se u više oblika razmene. Posebno se dugo godina razvijala proizvodna kooperacija sa dugoročnim investicionim ciklusima, što je uticalo na tehnološku i komercijalnu upućenost jugoslovenske privrede na nemačke tehnologije u vidu tehnoloških inovacija i opreme – izjavio je za „Geopolitiku“ dr Aleksandar Gračanac, savetnik za zapadnu Evropu u Privrednoj komori Jugoslavije. On naglašava da je decenijama unazad tehnološka opremljenost jugoslovenske privrede zasnivala se na tehnološkim inovacijama iz Nemačke sa preko 50 odsto, dok je primenljivost nemačkih tehnologija bila zastupljena sa preko 60 procenata.
