Još kada je daleke 1965. sleteo na njujorški aerodrom, Slobodan Pavlović je bio siguran da će u ovoj zemlji uspeti da ostvari neki od svojih snova. I danas, više od 40 godina kasnije, ne prestaje da sanja, ali i da realizuje svoje mnogobrojne projekte. U stopu ga prati supruga Mira, sa kojom je uvek i oko svega na istoj talasnoj dužini. Zato nikoga nije ni iznenadila vest da Pavlovići planiraju da grade još jedan most na Savi, kako bi povezali selo Crnjetovo u RS i Jameno u Srbiji, i tako olakšali život meštanima, protok robe i saobraćaj. Bio bi to treći most Pavlovića, posle onog u Popovima na Drini i pešačkog u Dobrunu. Mostove saradnje Pavlovići nikada nisu ni prekidali sa svojim krajem, ulažući u različite projekte i investirajući u poslove koji zasigurno poboljšavaju kvalitet života meštanima.
• Mostovi su izgleda vaša sudbina, kao da želite da premostite okean ka zavičaju iz koga nikada stvarno i niste otišli?
– Kao dete sam sanjao da napravim pešački most preko Drine i da olakšam tim ljudima koji su skelom nosili svoje proizvode na prodaju. I ostvario sam san, na moje i na dobro drugih. Nikada nisam gubio nadu jer sve što smo počeli i završili smo. Mostovi simbolizuju tu moju i Mirinu istinsku želju da budemo bliski sa našim ljudima. Pa čak i u vreme poslednjeg rata kad su ljudi sumnjičavo pitali zašto da se tada gradi most, rekao sam: „Ako taj most spase makar jednu dušu, on će biti isplaćen“.
• Znate li koliko je ljudi tih u ratnim vremenima prešlo preko Pavlovića ćuprije, izgrađene 1992?
– A, hvala bogu, preko mosta je prešlo više od 86.000 ljudi, mi smo ih na mostu hranili, bila je to kolona duža od 30 kilometara. I to je za istoriju, ali u isto vreme mi znamo da je to bila božja volja – da spasemo ljude.
• Koliko ćete uložiti u novi poduhvat?
– Univerzitet „Slobodan P.“, naš NIC „Nipex“ i opština Bijeljina zajedno smo u tom projektu. Predračun kaže da će sve koštati nešto više od sedam miliona evra, do kraja 2008. ćemo uraditi projekte, a onda naredne godine počinjemo sa izgradnjom. Ovaj most bi preporodio Semberiju, povezao bi Srbiju, Hrvatsku i BiH, bio bi to najkraći put od Bijeljine do autoputa Beograd-Zagreb. Mi gradimo mostove saradnje, prijateljstva, ljubavi, jeste preko okeana, mora i reka, ali mi verujemo u tu izgradnju i tome smo posvetili ceo život. Ono što zaradimo ovde, mi uložimo tamo, ovo ovde izdržava ono tamo, ali to jeste naša misija i to nas dvoje, suprugu i mene, čini srećnim i ispunjenim.
Venčanje bez burme i venčanice
• Mira i Slobodan Pavlović su pre 40 godina došli u Ameriku. Ona je sa sa roditeljima iz Jugoslavije otišla prvo za Austriju, a posle četiri godine za čikago. On je, mlad, pošao za Skoplje, a nakon nekoliko godina preko Beograda za NJujork u koji je stigao sa 40 dolara u džepu. Mira se rodila u Šajkašu kod Novog Sada u porodici Mike i Smiljke Krkljuš. Slobodan se rodio 1938. u selu Popovi kod Bijeljine u porodici zemljoradnika Mike i Jovanke Pavlović. Bio je četvrto od osmoro dece.
• Posle poznanstva u čikagu i dva meseca zabavljanja, Slobodan i Mira su se venčali 1966. godine. Imali su samo venčani list i jedno drugo. I ništa više. Bez burmi, svedoka. Mlada nije imala ni venčanicu. Počastili su se tajno u srpskoj kafani „ćup“ u čikagu, uz „seven-ap“ i „koka-kolu“. Kao trgovci nekretninama prvu kuću su kupili 1973, preuredili i preprodali.
• Pavlovići su s razlogom postali institucija srpske dijaspore. Kongres srpskog ujedinjenja darivao ih je priznanjem „Rodoljublje“ za sve što su učinili za svoj rod. Za to im je priznanje odala i SPC i patrijarh Pavle, kada su ih pre nekoliko godina ovenčali Ordenom svetog Save prvog reda.
• U Americi se bavite poslovima sa nekretninama, da li sadašnja ekonomska kriza u ovoj zemlji utiče na planove?
– Trenutno nikome nije lako u Americi, recesija je očigledna, inflacija visoka, cene goriva nezaustavljivo rastu, promet nekretnina je ugrožen, berza se ljulja. Sve je u tom lancu trenutno poremećeno i siguran sam da će trebati makar dve godine da se stanje stabilizuje. U nekim segmentima ovo izgleda i ozbiljnije nego depresija koja se desila 1929, ali Amerika je uvek imala snage i izvući će se i iz ovog stanja.
• Iako nikada ne pokazujute znake umora, da li ponekad razmišljate o mestu gde biste voleli da se smirite?
– Malo se u tome razlikujemo nas dvoje, ja sebe u budućnosti vidim više u Srpskoj nego ovde, a Mira bi više volela da ostane u Americi. Moj cilj je da se što više naših ljudi zaposli u otadžbini, da tamo radi, živi i ulaže u bolji život. Zato smo mi i osnovali Univerzitet, da školujemo mlade ljude i omogućimo im da ostanu u svojoj zemlji. Naravno da ima krivice i u politici, i u tim nesrećnim godinama rata, ali nije lako ni svest našeg čoveka preokrenuti posle pola veka života u jednom režimu. Ipak, ja verujem da je sve to moguće. Mi smo grad „Slobomir“ osnovali 1995, most smo završili 1996, Univerzitet je sa radom počeo 2003, sve do detalja planiramo i uz pomoć boga realizujemo.
• Da li ona pomalo izrabljena fraza da „iza svakog muškarca stoji uspešna žena“ u vašem slučaju životno potvrđuje suštinu jer ste vezani ljubavlju i razumevanjem kroz sve ove godine?
– Pratim ga u stopu, i nije mi teško, jer je i moja snaga na istoj visini. Slobodan često putuje u rodni kraj, ja ostajem i vodim ovdašnje poslove, i on zna da će sve biti odrađeno kako treba. Dogovaramo se, razgovaramo, tražimo rešenja, to je ključ našeg uspeha. Uvek smo se dobro slagali, i u biznisu i u privatnom životu. Bog nas je sastavio sa tim velikim željama, ljubavlju prema otadžbini i korenima. Moj otac je uvek govorio da je život točak, okreće se sve, zato poštujem svakog čoveka i prema svima se sa podjednakim poštovanjem ophodim. Ništa što imam nije učinilo da ja budem uzvišena, a neko drugi ponižen. Ovo jeste naš uspeh, ali to su i božji blagoslovi, u zemlji smo u kojoj se snovi ostvaruju.
Novac nas nije promenio
• Šta za vas znači činjenica da ste jedan od najbogatijih Srba u Americi?
– Ja sam kroz život prošao vrlo teško, nije me život mazio, ali sam zato naučio da poštujem svakog čoveka, da u svakome nađem tu humanu crtu i ljudskost. Zato sam ja i danas isti kao i pre 40 godina, mene novac nije promenio, meni je novac omogućio da pomažem drugim ljudima – tvrdi Slobodan Pavlović.
• Da li ponekad uzmete mali predah?
– Mi i dalje teško radimo i to nas ne zamara. Nikada ne gledam na sat, ne priznajem umor, ne mislim da treba da usporim. Mi znamo šta hoćemo i šta želimo i dolazimo do cilja koji smo zacrtali. Desi se da se ja u momentu uplašim neke Slobodanove ideje, pa kažem: „Stani malo, uspori“. Ali kada prenoćim onda shvatim da je realno, pa potvrdim da je jutro pametnije od večeri. Mi ne uživamo ni u kakvom luksuzu, mi volimo naše projekte. Mostom smo i počeli, zbližavamo ljude i tako mi postajemo bliži njima.
• Tvrdite da su mladi vaša najbolja investicija?
– Kao i mnogi ljudi koji nemaju svoju decu, verujumo da su sva deca u stvari naša i da im se može pružiti uvek više. Taj naš Univerzitet je najbolja potvrda da briga za decu i mladost jeste jedina prava investicija. Imamo šest fakulteta, pre nekoliko dana smo potpisali ugovor o saradnji sa „Northern Illinois Universitdž“ iz čikaga, i gradićemo studentski grad u opštini Pećinci. Mi smo prošle godine doveli 50 studenata u čikago i to je osećaj kao da su to moja deca koju volim i kojoj želim bolju budućnost. Brinem o njima i to me ispunjava, i kao ženu, i kao poslovnu ženu, to mom životu daje pravi smisao – kaže Mira Pavlović koja će sa suprugom uskoro u rodni kraj, a onda nam možda prepričati i neki novi san, pre nego što se i on pretvori u stvarnost iza koje stoji prezime Pavlović.
