Na internacionalnom festivalu argentinskog tanga Belgrade Tango Encuentro prvi put nastupa i tango pevač Marko Koglan, jedan od retkih stranaca koji su uspeli da se probiju u svetu tango muzike. Rođen je u Beogradu kao Marko Avramović, a već godinama živi i radi u Buenos Ajresu, pevajući u nekim od najznačajnijih tango klubova.
Kao muzički i plesni žanr tango je rođen u Argentini kao mešavina afričkih, evropskih i kubanskih elemenata. Muzika strasti i melanholije iz siromašnih kvartova Buenos Ajresa migracijom stiže u Pariz 20-ih godina prošlog veka, kad nastaje zlatno doba tanga. Danas je tango globalni fenomen, muzika koja je osvojila celu planetu.
Kako ste se obreli u tango muzici i to u Švedskoj?
– S tangom sam se upoznao oko 2000. godine u Amsterdamu preko tadašnje devojke koja je išla na tango igranke. Tri leta zaredom smo išli na festival u Švedskoj kao igrači, a onda sam tamo prvi put i nastupio pevajući sa sekstetom koji je vodio moj prijatelj Hose Sančo, gitarista iz Buenos Ajresa. Počeo sam igrajući, a završio pevajući jer igranje nije jedan od mojih talenata. Ne kaže uzalud argentinska poslovica: Muzičar ne pleše.
Da li ste se i ranije bavili muzikom?
– Nemam zvanično muzičko obrazovanje, a nema ga ni većina tango muzičara. Neki kasnije uzimaju časove pevanja, koji često služe samo da ih zbune. Uglavnom sam slušao savete gitarista jer među pevačima vlada velika konkurencija i nije da se pomažemo oberučke. Dok ništa nisam znao, ljudi su bili vrlo predusretljivi, a čim sam počeo da zarađujem od evanja, sve je prestalo.
Katedra za tango
Koliko još ima stranaca koji su uspeli da naprave karijeru u tango muzici?
– U Buenos Ajresu znam samo jednu Nemicu, koja je u Roterdamu otvorila prvu katedru za tango, a tek kasnije otvorena je katedra i u Ajresu. To je jedini strani pevač tanga koga znam!
Kako nas doživljavaju Aregentinci?
– Do njih srećom nije dospela ova loša propaganda o Srbiji. Za njih ne postoji Srbin ili Nemac, za njih smo svi mi – Evropljani. Stariji znaju za Jugoslaviju, dok mlađi obično kažu: „Jao što je lepa Srbija… a gde je to?“ Mene su na nastupima predstavljali kao Bosanca, Hrvata, pa čak i kao pevača iz Sirije!
Da li zbog toga nastupate pod umetničkim imenom?
– U početku su me zvali „uvezeni pevač“, nisu mogli da izgovore moje prezime, pa su me prozvali Koglan jer sam sam živeo u predgrađu, u kraju koji se zove Koglan, a dolazio sam u centar biciklom, što je izazivalo nezamislivo zaprepašćenje Argentinaca.
Koliko ima Srba u Buenos Ajresu?
– Vrlo malo. Kad sam radio u Hagu kao simultani prevodilac, upoznao sam Dragana Lukića, koga su uhapsili u Buenos Ajresu. On me je zamolio da mu donesem neku torbu od bake Mileve Gaćeše, čiji je brat Milan bio jedan od atentatora na Pavelića. Ona je bila deo četničke emigracije, koja je posle rata prebegla u Italiju, a onda ih je primio Huan Peron. Srpska zajednica u Argentini nije tako čvrsta kao hrvatska. Okupljaju se oko srpske crkve i bilo ih je tridesetak, a otkad se 2006. od Srbije odvojila Crna Gora, odvojili su se i Crnogorci i podigli crnogorsku crkvu! Ta stara srpska emigracija frkće ako neko iz našeg konzulata dođe u crkvu jer je za njih sadašnja vlast u Srbiji samo produžena ruka komunista! Mileva mi je jednom rekla da nisam ni voda ni vino pošto sam se družio i s jednima i s drugima!
Hrvatska emigracija je mnogo brojnija?
– Računa se da ih ima oko 800.000. To je stara emigracija, neki su došli još krajem 19. veka. Oni imaju svoj univerzitet, radio, a ima ih i u politici. Njihov bivši predsednik Nestor Kiršner Ostoić je pola Austrijanac, pola Hrvat (umro je 2010), a sad je predsednica njegova žena Kristina. Sva emigracija ima španska imena jer tako propisuje zakon. Moj dobar prijatelj, gitarista Pablo Kovačević, ima hrvatsko poreklo.
U Amsterdam s paklom Drine
* Marko Koglan rođen je kao Marko Avramović u Beogradu 1968. godine. Promenio je sijaset srednjih škola jer je bio vrlo nemiran na časovima, što je najviše mučilo njegovu tetku, prosvetnog radnika. Imao je 18 godina kad se obreo u Londonu na poziv drugarice. Živeo je u kući sa desetak Beograđana, svi su radili po tri posla, od kelneraja do čišćenja, da bi mogli da plate stan. Proveo je dve godine u Londonu, kad su mu drugaricu deportovali u Srbiju, pa se i on vratio.
* Proveo je u Beogradu tri godine, radio sve i svašta, čak i švercovao, a onda je 1991. nastala panika, svi mladi su bežali glavom bez obzira. Jednog dana ga je komšija zamolio da krene s njim u Amsterdam jer se plašio da putuje sam. Platio mu je kartu do Skoplja jer se zbog sankcija putovalo okolo-naokolo. Jedna carinica im je pogledala pasoše i prokomentarisala: „Šta je, Srbi, bežite?!“
* Marko je u Amsterdam stigao s paklom sarajevske Drine. Srpski emigranti su skvotovali napuštene kuće, snalazili se kojekako, ali su im Holanđani svima za šest meseci dali papire.
* Počeo je da peva pre 13 godina, uglavnom bluz i cigansku muziku, svirao trubu i saksofon, a onda se zaludeo tangom. Odlazio je u Argentinu da uči jezik, da bi se konačno preselio 2009. godine u Buenos Ajres. Tango muzikom se profesionalno bavi već tri godine.
* Živi s devojkom.
Kakav je bio vaš prvi susret s Argentinom?
– Prvi put sam se obreo u Buenos Ajresu 2005. i kako nisam govorio španski, išao sam u školu za jezike u koju sam stalno kasnio zbog bogatog noćnog života argentinskog glavnog grada. U snalaženju mi je pomagao jedan prijatelj iz Nemačke koji je tamo živeo već nekoliko meseci.
Kako ste se snalazili u početku?
– U Argentinu sam se preselio četiri godine nakon prvog dolaska, a dolazio sam pet-šest puta. Savladao sam jezik, upoznao se sa običajima, kodovima ponašanja. Buenos Ajres izgleda kao mešavina Madrida i Pariza, a otkrio sam i nekoliko kutaka koji me podsećaju na Beograd. Jednom mi je jedan poznanik rekao da ako Evropljanin prvi put ide u Južnu Ameriku, najbezbolniji prelaz je upravo Buenos Ajres zbog evropskih uticaja – slažem se sa ovom opaskom.
Kako danas doživljavate Srbiju?
– Teško bih uporedio život u Argentini i Srbiji jer sam iz Beograda konačno otišao 1991. Argentina se nalazi u prilično uzburkanom periodu, kao i Srbija uostalom. U sadašnju predsednicu mnogi se kunu, ali mnogi je i kunu. U Srbiju često dolazim zbog starih roditelja, smenjujemo se sestra, koja živi u Amsterdamu, i ja. Ovde se vrlo teško živi. Moji roditelji, srećom, imaju dobre penzije, ali imam rodbinu u unutrašnjosti Srbije koja bukvalno gladuje. Mnogi moji prijatelji koji su 90-ih bežali u Evropu vratili su se pre nekoliko godina u Srbiju zbog nostalgije. Sada se masovno vraćaju u inostranstvo.
