Nesumnjivo je da useljenickom životu veoma trpi i – njihov vlastiti jezik. Koliko i kakvih promena je pretrpeo maternji jezik srpske zajednice u Australiji? Na ovo pitanje upravo nastoji da u svojoj magistarskoj tezi odgovori Jovana Dimitrijevic (27) koja je nedavno iz Niša došla na postdiplomske studije u Melburn.
Naša sagovornica je, kaže, kao dete i sama živela u višejezickoj sredini, pa je i samim tim oduvek zanimalo kako se ljudi snalaze u uslovima više jezika, posebno u novoj sredini. Tako je stupila u kontakt sa svojim današnjim mentorom, profesorom doktorom Majklom Klajnom sa Melburnškog univerziteta, na ciji predlog je i došla ovamo.
– Kod ljudi koji pripadaju nekoj manjinskoj grupi pitanje ocuvanja njihovog jezika uvek je povezano sa pitanjem ocuvanja njihove etnicke pripadnosti, neceg što oni vide kao maticnu kulturu zemlje iz koje su oni ili njihovi roditelji potekli – kaže Jovana Dimitrijevic.
Za razliku od ranijih istraživanja baziranih najcešce na popunjavanju upitnika i statistickoj obradi, Jovana prilazi svojoj temi drugacije. Ona ima nameru da ne koristi mnogo šturu statistiku, vec da da i mnogo detalja o ucesnicima njenog istraživanja i promenama u njihovim životima u uslovima stranog jezika.
Istraživanje nije za prašinu
– Ne želim da ovo istraživanje bude samo moje vec svih onih koji u njemu ucestvuju i koji ce imati priliku da govore o svojim iskustvima, problemima vezanim za jezik i dvojezicnost. Ja to ne vidim kao nešto što ce kasnije sakupljati prašinu u nekoj biblioteci. Ucinicu napor da rezultate ucinim dostupnim ljudima i ne samo onima koji su u njemu ucestvovali, vec široj zajednici – kaže Jovana Dimitrijevic.
– Pružacu šansu sagovornicima da oni sami kažu šta o tome misle. Oni ce moci da komentarišu pitanja i ponudene odgovore i ispricaju svoj pogled na to zašto su ili ne, oni ili njihova deca, ovde odlucili da cuvaju maternji jezik. Uzgred, sve više uvidam da je veliki uspeh kada neko ovde uspe da sacuva svoj jezik u bilo kom obliku – istice Jovana Dimitrijevic.
Inace, prema statistickim istraživanjima o upotrebi i ocuvanju maternjeg jezika, srpska zajednica je negde na sredini po uspešnosti, primecuje Jovana. U izuzetno uspešne etnicke zajednice u ocuvanju svog jezika ona svrstava grcke, italijanske, i makedonske useljenike.
• Da li ce ovo istraživanje moci da ponudi rešenja kako sacuvati srpski jezik u Australiji?
– Ova vrsta posla ne može da ponudi odgovore i rešenja. Niti ja to želim i imam pravo da sugerišem ljudima kako treba da se ponašaju u dvojezicnoj situaciji. Postoji puno cinilaca koji uticu na odluku pojedinca da li ce koristiti svoj jezik. Samo ocuvanje jezika ne znaci samo njegovo pasivno znanje, samo razumevanje jezika. To jeste osnovno, ali da bi se jezik sacuvao, mora da se govori svaki dan sa nekim. Ja nisam ovde sa zadatkom da sudim da li neko ovde dobro ili loše govori srpski jezik.
Jednostavno želim da prikažem promene koje nastaju, sliku kako danas ovde to izgleda.
• Kako objašnjavate neke tipicne promene srpskog jezika u Australiji? Šta je to, recimo, što navede naše ljude koji su nedavno došli, da u svom maternjem jeziku vec koriste, cesto nepravilno, engleske reci?
– To je prirodno, to se uvek dešava u sitacijama gde dva ili više jezika dolaze u kontakt i gde vlada dvojezicnost. Nije isto kada ja u Srbiji studiram engleski jezik, tokom dana cujem samo srpski oko sebe. Kada je covek neprestano izložen utaciajma dva ili više jezika to je onda prirodan proces. LJudi koji to cine ili ne primecuju izmene jezika ili imaju negativan stav prema tome, jer veruju da to narušava cistotu jezika. Postoje oprecnja mišljenja da li je to pozitivno ili negativno. Ako mi živimo takav život da ukrštamo dva jezika, onda je neminovno da ce se oni prožimati.
Otvorena za saradnju
Jovana planira da u projekat ukljuci što veci broj clanova naše zajednice. Ukoliko neko želi da joj pomogne, Jovanu Dimitrijevic može da nade na fakultetu: Department of Linguistics and Applied Linguistics, The University of Melbourne, Vic 3010.
• Mnogi roditelji se sigurno, susrecu sa problemom da njihova deca manje ili više odbijaju da govore jezikom svojih roditelja.
Kako ih motivisati?
– Australija ulaže dosta napora da ovdašnje društvo postane višejezicno i multikulturno društvo. Medutim, skoro sva istraživanja koja se bave tim pitanjem pokazala su da presudnu ulogu ipak igraju roditelji, porodica, kao i samo društveno okruženje. Stoga se obicno, ako dete nije savladalo maternji jezik onoliko koliko neko drugi misli da je trebalo, svi krivicu obicno svale na roditelje. Niko ne može nikog da natera da uci ili zavoli jezik. Obicno se roditeljima predlaže da jedan od njih preuzme ulogu ucitelja jezika, ali u potpunosti, da sa detetom govori jedino srpski i da dete sa njim govori iskljucivo taj jezik.
– Ipak, je sve to individualno. Ne postoji pravilo i recept kada su takve stvari u pitanju. Mislim da se jezik kao bogatstvo mogu sacuvati uz puno ljubavi i truda. Ali, uz puno ljubavi i truda možeda se sacuva jezik što je jedno bogatstvo.
Jovana Dimitrijevic je optimista o buducnosti našeg jezika u Australiji.
– LJudi ovde imaju mogucnost da citaju svoje novine, da slušaju radio-emisije, gledaju svoje tv-programe. Srpski jezik ce se još dugo govoriti u Australiji, što mi je jako drago, znajuci koliko je to teško.
