U manastiru Soko grad kod LJubovije, posvećenom Svetom Nikoli i Svetom Nikolaju Velimiroviću, otpočela je sedma i do sada najbrojnija, „Moba“. Ove godine u manastir Soko stiglo je 210 mladih iz otadžbine i dijaspore, a ovih dana očekuje se dolazak grupa iz Nemačke i SAD. Za razliku od prethodnih godina, ove godine mobaši nisu samo deca iz naše dijaspore, među njima ima i Francuza i Rumuna.
Trebalo je da prođe manje od dvadeset četiri časa, pa da četvorica Francuza postanu miljenici vršnjaka srpskog porekla.
– Sjajni su. Stalno pitaju treba li nešto da rade, da pomognu, i ne mogu da veruju kada im kažemo da im je na ovoj temperaturi jedina obaveza da idu na bazen i da se čuvaju da ne izgore – veli jerej Slobodan Stojičević, koordinator „Mobe“.
Devetnaestogodišnjaci Batist Favard, Benua Milan, Elua Kesler i Gijom Valet za druženje mladih u ljubovijskim vrletima čuli su od svojih prijatelja Srba i nisu se dugo dvoumili gde da provedu letnji odmor.
Vašar
– U ljubovijskoj Gračanici je vašar. Vladika je dozvolio da odemo sa mobašima do sela kako bi ih upoznali sa našom tradicijom i običajima, ali imali smo silne muke dok smo Francuzima objasnili šta je to vašar. Na kraju smo se dosetili i rekli im: „Piknik, a nije piknik – žurka, a nije žurka“. Sve su ovo jako dobra deca. Kada ih vidite ni ova vrućina ne pada teško. Skromni su, nisu zahtevni. Danju su na bazenu, uveče posle večere, kada zahladni, igraju fudbal, basket, a napravili smo im i teren za odbojku još samo mreže treba da postavimo – kaže jerej Slobodan Stojičević, a Elua nestrpljivo nastavlja:
– Nikada nisam sreo tako dobrog čoveka kao vladiku Lavrentija. Svima nam je dao novac da večeras možemo popiti sok i večerati na vašaru.
– Nas četvorica smo izviđači. Mogli smo da biramo da idemo u Hrvatsku, Bugarsku ili u Srbiju. Naši prijatelji nisu želeli u Srbiju, jer smo stalno slušali kako Srbi nisu dobri i kako je u Srbiji opasno, pa smo nas četvorica rekli:“OK, vi ne morate, ali mi idemo“. Uverili smo se da ništa od onoga što smo slušali nije tačno i ne možemo da verujemo da negde može biti ovako lepo. LJudi nigde nisu tako gostoljubivi i veseli kao u Srbiji – ne skrivajući oduševljenje veli Elua.
Maternji jezik
Najviše vremena u druženju sa četvoricom Francuza provode brat i sestra Denis i Emelina Biščević iz okoline Brisela.
– Brat i ja rođeni smo u Parizu, a kasnije smo se preselili u Lesin, četrdeset kilometara od Brisela. Naša majka je iz Beograda, i ona insistira da dobro naučimo srpski jezik i da što više znamo o svojim korenima, kulturi, običajima. Svake godine dolazimo u Beograd, a često idemo i u Pulu, gde naša baka Senka Novakov ima stan. Ona živi na relaciji Pariz-Beograd-Pula, pa gde je baka tamo idemo i mi – na besprekornom srpskom priča Emelina. Na našu pohvalu briljantnog znanja maternjeg jezika, Emelina i Denis skromno odgovaraju: „Hvala! Naša majka Jasmina je želela da mi znamo naš jezik i da nikada ne zaboravimo odakle smo“.
Drugi dan po dolasku u Soko grad, četvorica mladića, koji su postali maskote ovogodišnjeg druženja pod okriljem manastira, zamolili su koordinatore „Mobe“ da im dozvole da ostanu sve do kraja leta.
– Hrana vam je fantastična. Imate najbolji burek i ćevapčiće na svetu. U Beogradu smo pojeli po kilogram bureka, pa smo čitav dan samo pili vodu – ističe Batist, dodajući da nije očekivao da će u manastiru moći uživati i u bazenu.
– Kod nas u Francuskoj ima mnogo hlora u bazenima, a ovde je voda prirodna, što je sjajno. I vaš vazduh je čist, nema izduvnih gasova, priroda je prelepa… Samo pogledajte ovu šumu oko nas. Sve je tako lepo i mirno, nema buke kao kod nas. Srbija je predivna zemlja i već razmišljamo kako da dođemo ponovo sledeće godine. Naši prijatelji koji su otišli u Hrvatsku i Bugarsku sigurno će nam zavideti kada im ispričamo kako je ovde fantastično – euforično pričaju Francuzi, čini se, takmičeći se, ko će više i lepše nahvaliti Srbiju.
Dok se njihovi drugari, Srbi, ponosno šetkaju oko njih, a iz držanja im se čita: „Vidite, takva je naša zemlja, a vi niste verovali“, na terasu ulaze mladenci u pratnji čitavog orkestra. Nije dugo trebalo, a da svatovi uz odobravanje episkopa šabačko-valjevskog Lavrentija zaigraju čačansko kolo.
– Šta rade? Kako se zove ova igra? – radoznali su Francuzi, a jerej Stojičević im uz osmeh dovitljivo objasni:“To je naš ples, kao ‘kan-kan'“.
