U Osmoj beogradskoj gimnaziji bila je u prvoj generaciji učenika koji su imali mogućnost da uče japanski jezik.
„Nekako sam odmalena imala želju da učim japanski jezik. Sled događaja je doveo do toga da apliciram, dobila sam stipendiju i kasnije shvatila da sam upisala avijatičarsku akademiju, koja ima fenomenalnu istoriju, kulturu…Bila je ideja da učim samo japanski jezik i da ostanem godinu dana. Posle su mi ponudili još dve godine, dobila sam još neke predmete i završila avijatičarski smer, mada nemam neku veliku praksu“, kaže Anastasija.
Anastasiji je trebalo osam meseci da uspe da razume japanski jezik i taj period prilagođavanja bio joj je najteži. Ona i dva beogradska druga bili su jedini Evropljani u školi. Bila je to prilika da upozna Japance kao topao i druželjubiv narod.
„Nisu dozvolili da se osećam drugačijom, mada se ipak razlikujemo. Trudili su se da učine da mi ta škola liči na dom, da se osećam kao kod kuće“, iskrena je Anastasija.
Najzanimljivija joj je bila sama škola, veoma neobično mesto, čak i za Japance koji su je pohađali.
„To je jedina avijatičarska škola u Japanu koja je pored aerodroma, a ja sam bila smeštena u internatu, tačnije u kampusu…imali smo sve što nam je potrebno, od kafeterije do doma, soba, sale za fizičko, škole su tu, kao i fakultet, bezbol i fudbalski teren…“, objašnjava Anastasija.
Školska pravila nalagala su obavezu bavljenja aktivnostima van škole, Anastasija se družila sa nezbrinutom decom, pravila zmajeve, istraživala budističke hramove. Trebalo je odabrati i sport-košarka, stoni tenis, odbojka ili golf?
„Ja sam se bavila kendom, japanskom veštinom mačevanja. Rekla sam sebi, kad sam već u Japanu, što da ne probam nešto japansko. Džudo me je plašio…ljudi koji viču i udaraju se u glavu, pa mi nije izgledao kao sport za devojke…u septembru su me odabrali za reprezentaciju, išli smo da se takmičimo u Tivat i osvojili smo zlato“, ponosna je Anastasija.
Veoma joj nedostaje Japan, pitamo ima li planova za povratak?
„Svi mi kažu da ne zatvararam ta vrata, a ja osećam kao da će uvek biti otvorena…da li zbog toga što znam jezik možda odem tamo na master studije, možda da radim, a možda i zbog kenda, videćemo“, kaže Anastasija za Program za dijasporu RTS-a.
