Za golubare se obično kaže da predstavljaju ljude koji provode život piljeći u nebo i u stanju su da bez greške prepoznaju svoju pticu kada se pretvori u tačku. Oni sami kažu da golubarstvo za njih predstavlja više od sporta i hobija, da je reč o slatkoj zarazi koja traje celog života. Srpski visokoletači-prevrtači, jedini koji na svetu imaju ćubu, stigli su i do francuske prestonice. Pariz i njegova predgrađa su puni ovih ptica koje su zemljaci doneli iz otadžbine u kavezu.
Kada smo stigli u goste u ovu golubarsku porodicu, na ražnju su se već okretala dva prasenceta. Ovog put domaćin je bio Zvezdan Petrović, zvani Leda, rodom iz Zalogovca kod Kruševca.
– Ih, tri sela me znaju po tome. Još k’o dete zavoleo sam golubove. Mačku sam u bunar bacio zbog njih – priča Leda, žitelj najbližeg pariskog predgrađa La Kurnev, inače stolar po profesiji. – U Parizu smo oformili klub. Sve naši ljudi, pretežno imućni, svi imamo dvorište. Za predsednika smo izabrali KnjaževčaninaTihomira Mihajlovića. Neko ima 20, neko 200, a ja 400 golubova.
Pitomi odgajivači
Na pitanje je li skupo golubarstvo, Tika odgovara:
– Kako za koga i koliko se hoće. Ako se kvalitet ne pojavi u odnosu na uloženo – skupo je. Ipak, jeftinije je nego cigarete. Priznajemo, ovo je sport penzionerski, treba imati vremena da se prati. Još nešto: mi golubari smo pitomi, nema među nama trzavica. Imamo tu ljubav, tu sreću, to nas je obogatilo, samo što nas mnogi ne razumeju. Golubar je golubaru najbolji drug.
Pored njega su Milan Markov iz Opova, Dejan Jovanović iz Svilajnca, Zoran i Saša Veljković iz Lebana, Drago Jevtić iz Kruševca, Mikica Jevtić iz Panjevca, LJubivoje Rakić iz Paraćina, Miroslav Marić iz čačka, imaju i druga Bugarina đorđa Georgijeva. Saznajemo da jedan golub košta oko 2.000 evra.
– Dobijamo ih najčešće od prijatelja iz cele bivše Jugoslavije, a takmičimo se po srpskim pravilima. Svaki golub ima alku sa brojem. Organizujemo takmičenja srpskih visokoletača, koji grupno, kružno i visoko, do 2.000 metara, lete iznad svoje kuće, što im je, u stvari, i urođena osobina.
Jugoslavija među oblacima
Pariski „SVF1“ klub je osnovan pre dve godine i već im je razbuktana želja da se povežu sa istorodnim u Evropi.
– Upalio bih kola i sve ih obišao. Imamo golubove od svih naših najboljih renomiranih golubara, a jedva čekamo da se otvore granice, pa da nam svi iz bivše Jugoslavije dođu u goste – najavi Dejan.
Dođe komisija, pred njom najmanje sedam golubova treba da uzleti, a najmanje pet mora da izdrži pet sati leta. Može se desiti da u tom kružnom letu iznad kuće provedu i po 12, 13 sati dnevno, ali uveče moraju da se spuste u svoj kavez. Dajemo im specijalnu hranu i lekove. Belgijanci su najjači za golubarstvo, pratimo njihove kataloge, onda sami eksperimentišemo. A i naši golubovi imaju svoj ukus, probirljivi su, neće sve što im se poturi. Uostalom, ni sportista ne može da jede pasulj da bi dobro trčao – objašnjavaju nam naši sagovornici.
Golub dnevno „smaže“ 15 grama hrane, a jedino matica koja daje piliće, dakle, zbog podmlatka, ima pravo na više obroka. Kažu nam da je svaki golub „disciplinovan kao vojnik“. Pre takmičenja se odmara u svom boksu, bez puno svetlosti, pa kad ga puste iz kaveza, da sve od sebe.
Naši pariski golubari ništa ne prepuštaju slučaju. Svakoj ptici znaju poreklo, znaju joj i pretke. To je veoma bitno kod parenja.
– Jedni su majstori za grupno letenje, drugi poseduju inteligenciju, ne gube se, treći visoko lete i to se sve meša, pravi koktel, pa ko najbolje uradi – taj ima goluba pobednika. Kakvo je to zadovoljstvo kad poneseš epitet „najbolji“! Nema para kojima može da se plati taj osećaj – kažu uglas. – Pored ovih ptica psihički se odmaramo. Jedva čekamo taj dan meditacije. Gledaš visoko u tačku, prvo okom, potom durbinom kada odu u „pogubljenje“. A obaveza im je da su iznad kuće, kao i da se po svom nagonu kući vrate.
– Važno je da im neko da da jedu jer nisu ulični golubovi. Noću ne lete, već spavaju kao kokoške, sa svanućem se bude, a gugutanje im je komunikacija. Pitomi jesu, ali nisu za milovanje. Boja goluba nije važna, samo kvalitet. Pravi letač pada na dasku, to mu je kao aerodromska pista, nikad na zemlju. Letačka sezona je od prvog maja do prvog oktobra. Zima im ne smeta. Želja svakog golubara je da ga deca slede, ali se to retko desi, ta ljubav se ne može naslediti niti nametnuti, to je u duši. A, znate li, Tito je bio golubar, i Ranković, i Nikola Tesla, i pevač Tozovac je golubar. Mnogo je lepo kad se golubari okupe, svi smo isti i svi gledamo samo pozitivnu stranu života. Dovoljan nam je golub i srećni smo. Pa nije bez razloga golub simbol mira. U hrišćanstvu je golub blagostanje. I upamtite: golubovi visokoletači donose u kuću sreću. Zato što su Bogu najbliži!
