Pretpostavljam da je tako i u životu – ali u politici svakako. Niko vas neće poštovati, ako vi sami sebe ne poštujete. Srpska istorija i politika pre i posle 2000. obiluju potvrdama oba smisla ove teze.
E, sad, problem je samo u tome – i čitava umetnost politike kao veštine mogućeg sastoji se upravo u nalaženju odgovora na to pitanje – gde povući crtu i kako odrediti granicu između neophodne odbrane minimuma ličnog i nacionalnog dostojanstva, s jedne, i političke neodgovornosti, avanturizma i suicida, s druge strane.
Da li je, na primer, trebalo mirno prihvatiti raspad SFRJ? Da li je trebalo (ne) potpisati Dejtonski sporazum? Da li je trebalo prihvatiti ultimatum iz Rambujea i tako izbeći bombardovanje 1999? Ili je, možda, trebalo izdržati još malo i sačekati neki povoljniji mirovni predlog od onog koji su doneli Ahtisari i černomirdin i koji je potpisan u Kumanovu?
Naravno da nije lako, pogotovo na ovako kratkom prostoru, odgovoriti na ova i slična pitanja. Ali poenta i nije da se njih odgovori, već da se shvati da se na njih ne može odgovoriti automatski, već ih treba razmatrati kontekstualno i od slučaja do slučaja.
Ako previše popuštate, ako nemate kičmu, ako stalno govorite da preziraće vas i trošiti kao jeftinu monetu za potkusurivanje. S druge strane, ukoliko neprestano jurišate na vetrenjače i borite se protiv svetske sile i nepravde preti realna opasnost da propadnete i nestanete kao narod. To jeste svojevrsna politička kvadratura kruga, ali – za razliku od one matematičke – nije apriori nemoguć zadatak. I da spretni lideri sretnijih naroda takve zadatke rešavaju svakodnevno. Na primer, hrvatski premijer Sanader koji ovih dana, povodom najnovijeg zaoštravanja sa Slovenijom zbog blokade poručuje kako Hrvatska ulaz u EU neće plaćati teritorijama, pa makar se radilo o svega par – za Hrvatsku suštinski nebitnih, a za Slovence važnih – kvadratnih kilometara vodene površine.
U vreme onog opštenacionalnog pijanstva krajem osamdesetih godina prošlog veka, u srpskoj javnosti, politici, medijima, pa čak i nekim akademskim krugovima potcenjivanje drugih južnoslovenskih naroda bilo je veoma rasprostranjena pojava. Tako su, na primer, Slovenci i Hrvati tretirani kao kukavice, nemački lakeji i bečki konjušari da bi se u međuvremenu ispostavilo da bismo, nažalost, i od jednih i od drugih, itekako imali šta da naučimo na temu patriotizma i odbrane nacionalnih interesa.
Za mnoge neočekivano, srpski ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić pokazao se kao neko ko je spreman i voljan da uči. Mnogi još i danas misle da se šali, da je to samo ,,demagogija i prikupljanje jeftinih poena. Ali kada on kaže: Ova vlada neće učiniti nijedan korak koji bi imlicitno vodio ugrožavanju teritorijalnog integriteta Srbije…. Potrebni ste nam u pregovaračkom timu, svi ste nam potrebni, jer nam je potrebno jedinstvo. Te reči imaju svoju težinu i dejstvo.
Mnogi ovdašnjievroreformisti su se uplašili kako nas retorika ministra spoljnih poslova svađa sa svetom i udaljava od Evrope, a istina je potpuno suprotna. Stranci će isprva malo da gunđaju, a onda – ukoliko imaju razloga i interesa – malo bolje da obrate pažnju na ono što im poručujete. Komesar za proširenje EU Oli Ren izjavio je da Srbija ozbiljno sarađuje sa Haškim tribunalom i da bi bilo pravo vreme da EU počne sa primenom privremenog sporazuma s Beogradom. A ambasador Francuske u Beogradu Žan-Fransoa Teral upravo je juče izjavio kako članstvo u EU nema alternativu.
Da se razumemo, uprkos maksimalnom respektu za trud i argumentaciju srpskog ministra spoljnih poslova i dalje mislim da će pre kamila proći kroz ušicu igle nego što će Srbija uspeti da svoj državni brod provesla između kosovsko-briselske Scile i Haribde. I da pri tom ta dva proklamovana glavna koloseka svoje spoljne politike drži razdvojene jedan od drugog.
Ali, isto tako, nema(m) nikakve dileme. Ukoliko uopšte ima bilo kakvog realnog srpskog prolaza kroz prašumu briselske birokratije ispresecanu mnoštvom prepletenih globalnih i regionalnih geopolitičkih interesa, onda taj prolaz – i prema spolja i prema unutra – može da izgleda jedino onako kako ga poslednjih dana i meseci iscrtava mlađani šef srpski diplomatije. Šanse da se na tom putu postigne zacrtani cilj – punopravno članstvo u Evropskoj uniji i nešto što bi makar ličilo na odbranu teritorijalnog integriteta Srbije više su nego skromne. Ali svaki drugačiji pristup, apsolutno sam uveren, zasigurno vodi u poraz i gubitak na oba ova fronta.
A o izgubljenom dostojanstvu i obrazu da i ne govorimo.
