U poslednje vreme, lokalne radio-emisije na srpskom jeziku u Brizbejnu su se svele na dva termina sedmično. Vreme za radio-talase jedne zajednice isključivo zavise od broja registrovanih članova i sredstava koja se na taj način prikupe. Trenutno je učlanjeno svega oko 120 Srba, a zajednica, po nezvaničnim procenama, broji oko 7.000 ljudi.
Najstarija članica srpskog radija je sedamdesetogodišnja LJubica čolović koja je sa sinom Draganom, snahom Živkom i unučadima Ognjenom i Goranom stigla u glavni grad Kvinslenda krajem 1997. godine. – Kad mi je sin rekao da se dovodi u pitanje opstanak srpskog radija jer nema dovoljno članova, odmah sam rekla, upisuj i mene. Za to mora da bude, a da je sreće svi bi to pripomogli. Zar da barem dva puta u nedelji ne slušamo vesti i muziku na svom jeziku? Kakvi bismo mi bili Srbi bez svog radija? Ima i drugih radio stanica na jeziku koji razumem, jer su iz one bivše Jugoslavije, ali njih više ne mogu da slušam, pogotovo što upotrebljavaju neke reči za koje ni oni ponajbolje ne znaju šta znače – kaže LJubica.
Ne razume engleski
Pitamo LJubicu da li razume ponešto od emisija na engleskom jeziku.
– Ne, i to mi ne nedostaje. Kasno sam došla da bih učila novi jezik, a ja sam se zahvaljujući novinama, televiziji i radiju, okružila opet onim što je moje i što razumem. To je moja veza sa svetom i onim što se u njemu dešava. Više od toga mi ne treba.
LJubav prema radiju je LJubica ponela od detinjstva, još iz rodnog Drniša.
– Bili su to oni tranzistori, a ja sam, kao i svi mladi ljudi, volela i zapevati i kolo zaigrati. Nosili smo ih svukud uza se, a i sad najviše volim u svojoj sobi slušati onaj mali tranzistor. Strašno se unervozim kad nestane baterija. Nema veze što u kući imamo još dva, na struju, ja sam navikla da slušam tranzistor.
LJubica zna tačne termine emisija na srpskom jeziku iz Brizbejna, ali i one koji su na radio-talasima jednom sedmično iz Melburna i Sidneja.
čežnja za rodnom Krajinom
Na stanicama otvorenih novina na stolu ispred LJubice, stoji vest da su Srbi u Kninu po prvi put nakon rata proslavili slavu grada.
– Srećna sam zbog toga, ali moram da to čujem još jednom na radiju. Sigurno će reći još nešto. Ko ima tamo gde da se vrati, neka se vraća, da opet bude Srba gde ih je uvek i bilo, ali znam da je to teško. I mene vuče želja, bila sam prošle godine kod ćerke i unučadi u Beogradu, ali u rodnu Krajinu nisam išla. Nisam mogla, a i nemam gde više da odem.
– Sin mi svako jutro kupuje „Vesti“. To ne propuštam da pročitam od početka do kraja. Uveli smo satelitski program, s Pinkom, BK i RTS i pratim sve što se događa kod nas, ali ja to sve volim da čujem još jednom, na radiju. Nekako je lepše kad slušaš. Daj Bože da imamo emisije na srpskom jeziku svaki dan, a ne dva puta sedmično. Zar i to što imamo da dovodimo u pitanje? Da se naš lepi govor ne čuje u Australiji?
Utorak je i LJubica se povlači u svoju sobu u porodičnoj kući čolovića na Sanibenk Hilsu. Veli da u emisijama, u poslednje vreme, puštaju pesme Vere Matović i Željka Samardžića, a njih posebno voli.
