Srbija i Crna Gora vode rovovsku borbu oko carinskih stopa, a niko ne pominje ključnu stvar – da tu nema ni govora o jedinstvenom carinskom prostoru i uplaćivanju carina u istu kasu.
Svima nam je valjda jasno da sada može da nam bude samo teže nego što je bilo. I to, ne samo zbog tragičnog ubistva premijera, već i zbog akutnog gubitka vizije koji se primećuje u postupcima skoro svih ključnih reformatora u srpskoj privredi. Naročito je veliki problem sa onim resorima gde je vizija zaista postojala, ali se izgleda, negde u putu „zaturila“ – kaže dr Dana Popović sa beogradskog Ekonomskog fakulteta, komentarišući aktuelno stanje domaće ekonomije, bolje rečeno, sa čime će država morati da se ozbiljno pozabavi kada završi borbu protiv organizovanog kriminala.
Tako se ministarstvo finansija, koje je uspelo da Srbima pokaže kako se žetva ne mora finansirati iz primarne emisije i kako se penzije i socijalna davanja u odgovornoj državi moraju isplaćivati baš svakog meseca, sada izgleda bavi nekim drugim stvarima. Više ništa ne čujemo o porezu na dodatu vrednost, niti o neminovnom čišćenju rashodnih stavki budžeta, ali zato čujemo od ministra da u sektoru nafte postoji mafija i da, zbog toga, u naredne dve godine ne treba očekivati da se u ovom sektoru izvrši potpuna liberalizacija. Valjda, da se mafija ne naljuti.
A da pri tome, zbog „nekonkurentnosti“ našeg monopoliste NIS-a, trošak u budžetu iznosi 20-30 milijardi dinara (što će reći, 300-500 miliona dolara!) No, naravno, ovde je reč upravo o tome da neko u Srbiji troši, a ne plaća derivate, a da država Srbija to finansira, što u liberalizovanom okruženju nikako ne bi bilo izvodljivo. A tu se mafija onda javlja kao jedan lep izgovor. Uostalom, da je stvarno samo u mafiji problem, sigurno bi se ovaj problem mogao rešiti uz mnogo manje troškove, objašnjava Popović.
Po njenom mišljenju, ni u ministarstvu za privatizaciju, koje vrlo profesionalno i sa mnogo energije obavlja ogroman i verovatno jedan od najtežih poslova u našoj tranziciji, ne zaostaje se poslednjih dana sa „zaoštravanjem“ pitanja dalje zaštite srpske privrede, koje ide čak dotle da se smanjenje carina predviđa, samo u slučaju da nam to Evropska unija kaže da su previsoke.
Nemogući zahvati
Kada se u ovim nabrojanim, ključnim reformskim ministarstvima „zaturi“ vizija, sve to daje krila onima koji bi opet da prave komisije o ispitivanju porekla imovine, ne bi li vlasti istrošile još ono malo energije na nemoguće zahvate, kojima se nijedno pitanje ne može rešiti. Evropa će, valjda, moći još malo da sačeka, konstatuje dr Popović.
To, samo po sebi, ne bi bilo toliko čudno, ako bismo zaboravili da isto to ministarstvo stalno naglašava da će strateški investitori da postanu nosioci naših izvoznih programa, što se desilo u svim uspešnim zemljama u tranziciji. Postavlja se, onda, pitanje zbog čega se grčevito držimo visokih carinskih stopa i starog institucionalnog okvira? Nećemo, valjda, zadržati visoke carinske stope i u granama u kojima izvesno sledi strateška privatizacija? Ako čitava privreda, konačno, treba da se privatizuje u naredne četiri godine, zar ne bi bilo bolje razmisliti – zar njima zaista, treba država da obezbeđuje nekakvu zaštitu? A da istovremeno, još uvek nemamo zakon o stečaju, koji bi zaštitio sve koji legalno posluju i koji bi, u slučaju nečijeg poslovnog kraha zaista i trebalo da imaju pravo na zaštitu?
U tom svetlu, konstatuje dr Popović, možda jasnije postaje koliko neznanja i opasnosti u sebi sadrži jedna široko rasprostranjena teza o tome da sve zemlje štite svoju privredu, pa da to pravo ne možemo osporavati ni Srbiji.
Ako shvatimo da će u svakoj zemlji najveću zaštitu sebi „isposlovati“ nekakav lobi, a da zbog toga retko kome, osim tom lobisti, biva išta bolje, stvari izgledaju sasvim drugačije. Ako se već otarasimo nekog domaćeg lobiste, recimo, tendereskom prodajom nekom strateškom investitoru, zašto bismo sada i njemu davali carinsku zaštitu, monopolsku poziciju, subvenciju ili bilo kakvu drugu netržišnu pogodnost? Ako se samo setimo kragujevačke „Zastave“, zbog koje ćemo do kraja života – ili do ulaska u Uniju – plaćati ogromne carine, a sve zato da bi u Kragujevcu nekoliko hiljada ljudi i dalje bilo bez posla, a primalo plate, onda bismo se možda složili oko toga da, ako smo već jednom rešili da se vratimo u kapitalizam, pokušamo da to uradimo kao oni koji su to najbolje uradili i koje pre neki dan primiše u Evropsku uniju, čime su svoje carine prema najrazvijenijim evropskim zemljama praktično sveli na nulu. A to, podsetimo se, nije urađeno tog, poslednjeg dana pred prijem, već mnogo ranije, naglašava dr Popović.
Ako je to ambijent kome težimo, onda je sasvim jasno u kom pravcu treba voditi sve politike, kao što sasvim jasno postaje da daljeg privrednog zatvaranja ne sme biti, ako stvarno hoćemo u Evropsku uniju, konstatuje dr Popović, ističući da svu energiju i naš oskudni administrativni kapacitet treba usmeriti na izgradnju pravosuđa, institucija zaštite imovine i poslovnih ugovora i ostalih brojnih institucija razvijenih demokratskih društava. Posao je ogroman i zahteva mnogo više energije nego što se sada troši na teme o daljoj zaštiti i zatvaranju srpskog privrednog ambijenta, smatra ovaj ekspert.
Posebnu klaustrofobiju pri tome izazivaju pregovori sa Crnom Gorom oko harmonizacije privrednih sistema, gde se očigledno, vodi rovovska borba oko ujednačavanja carinskih stopa, a da niko i ne spominje ključnu stvar, a to je da ni govora tu nema o jedinstvenom carinskom prostoru, na kome važi jedinstvena regulativa, a još manje o tome da bi se carine uplaćivale u istu kasu.
Kao da će zvaničnici Evropske unije u međuvremenu zaboraviti da su se Srbija i Crna Gora obavezale da sačine Akcioni plan za stvaranje jedne „de fakto“ carinske unije, gde između republika neće biti carinskih postaja. Ako posledica ovakve politike bude da se Akcioni plan ne donese, onda neće otpočeti izrada Studije izvodljivosti, te dakle, neće doći ni do zaključenja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji.
A sve to, na radost domaćih lobista u Srbiji, koji će nastaviti da uživaju visoku carinsku zaštitu i verovatno, na još veću sreću, radost i materijalnu korist crnogorskih lobista, gde se još uvek koristi ceo arsenal mera necarinske zaštite, što ukupni stepen zaštite čini mnogo većim nego što je trenutno u Srbiji. No, izvesno je da će svi ostali pri ovakvoj konstelaciji biti gubitnici, a naročito oni koji bi nas mogli efikasno i relativno brzo dovesti pred sama vrata Evropske unije, kaže dr Popović.
