Bežeći od siromaštva Srbi iz Dalmacije, Vojvodine i Crne Gore iseljavali su se u Ameriku. Nacionalni pregaoci težili su da ih okupe u srpska društva. U Americi su postojali: Savez Sjedinjenih Srba Sloga, Srpski Kulturni i Dobrotvorni Fond, Crkveno Prosvetni Fond u Njujorku i Srpski Narodni Fond u San Francisku (1). Savez Sjedinjenih Srba Sloga kao najveća srpska organizacija u Americi, okupljao je 1913. više od 9.000 Srba iz Sjedinjenih Država Amerike i Kanade (2). Prvo srpsko gimnastičko društvo bilo je viteško društvo Dušan Silni u Pitsburgu. Posle aneksije Bosne i Hercegovine 1908. nacionalni pregaoci počeli su da osnivaju sokolska društva. Prvo srpsko sokolsko društvo osnovano je 30. maja 1909. u Sinsinatiju (Ohajo), a odmah za njim 10. oktobra 1909 g u Detroitu. Iduće 1910. osnovano je 7 sokolskih društava. Sokolska društva su održavala vezu sa sokolima u Srbiji tražeći instrukcije i pretplaćujući se na sokolske listove (Srpski vitez, Srpski sokolski glasnik, Soko-list za sokolske stvari Zaječar).
Srpsku sokolsku župu osnovalo je 1. oktobra 1911. 7 sokolskih društava u Geri. Sastanku je prisustvovao Petar O. Stijačić kao predstavnik Srpskog kulturnog i dobrotvornog fonda iz Njujorka. U Pravilima se iznosi kao osnovno : Zadatak je Srpskog sokola da svoje članove osposobljava za narodni srpski i građanski poziv, i da podiže duh u srpskom narodu. Radi toga je obavezno telesno razvijanje, moralno vaspitanje a naročito nacionalno prosvećivanje. U tu svrhu, uz savremenu, ima se upotrebiti i srpska narodna gimnastika, srpske narodne junačke igre i streljačka vežbanja kako bi sokoli dorasli velikom pozivu narodne uzdanice za rad na oslobođenju i ujedinjenju srpskog naroda. Zato bratska ljubav, uzajamno požrtvovanje, lično samopregorevanje, temeljno upoznavanje narodne prošlosti i savremeno obrazovanje, imaju biti naročita odlika i dužnost sokola(3). U svom članku Naša dužnost prema sokolstvu Mihailo Pupin je ovim rečima izrazio sokolski zavet : Pod krilima Srpskog Sokola mi očekujemo sjedinjenje Srpskog Naroda (4). Glasnik Župe bio je Soko-list srpskih sokolova u Americi. Izlazio je jedanput mesečno u Njujorku, a urednik lista bio je Petar. O. Stijačić. Župa je sem lista izdavala godišnjak Letopis. Obe publikacije su uz članke o sokolstvu donosile i srpske narodne pesme. U upravu župe izabrani su starešina Luka P. Grković, podstarešina Petar Sekulović, načelnik Petar Kumanovac, tajnik Milan Musulin i blagajnik Mato ćuk. Prvi slet održan je 9.6.1912. u čikagu. Na skupštini Srpske sokolske župe u čikagu, održanoj pre sleta, za počasnog starešinu izabran je naučnik i predsednik Saveza Sjedinjenih Srba Sloga Mihailo I. Pupin (1857-1935). Župi je na skupštini pristupilo još 10 sokolskih društava. Župa je okupila 19 društava. Sedište Župe bilo je u čikagu. Starešina župe 1914. bio je Dušan V. Popović a vođa Petar N. Kumanovac. (5)
Sokoli su u vreme Balkanskih ratova organizovali slanje lekova i zavojnog materijala u Srbiju. Na sednici Sokolske Župe u čikagu odlučeno je da se uvedu u sokolstvo vežbe u gađanju i rukovanju oružjem. Prvi je uveo u svoju obuku streljaštvo Srpski soko u Los Anđelosu, a zatim Srpski soko u Detroitu. U članku Nekolike refleksije na prvi slet srpskih sokola u Americi istaknuto je : Tu su se svi složili, da srpski Sokoli u Americi moraju biti srpska vojska, koja će u onom času kada: trubač s’ bojne Drine zahori: Narodni Zbor, preko valova oceana otposlati svoj odgovor, da smo spremni i da se dobro postrojni krećemo u sveti boj za narod svoj.(6)
Po izbijanju Prvog svetskog rata Sokoli u Americi organizovali su prikupljanje dobrovoljaca za Srbiju. Sokolska društva su sa svojim zastavama kao dobrovoljci krenuli na front. Dobrovoljci su poslati na vojnu obuku u logor Lazuaz u Severnoj Africi. Bili su iz svih srpskih pokrajina, ali najviše je bilo Ličana, a bilo je nešto Hrvata i Slovenaca. Dolazili su u bizertsko pristanište po grupama sa zastavama. Od pristaništa su polazili kroz grad Bizertu sa zastavama napred, a predvodila ih je srpska konjička muzika. U logoru su raspoređivani po barakama, na koje su oni isticali svoje zastave donesene sa sobom još iz Amerike. Godine 1917. obrazovan je oficirski kor za dobrovoljce u Solunu. Oficirski kor prebačen je u Bizertu kao Komanda Jugoslovenskog Dobrovoljačkog Puka. Komandant puka sa svojim štabom boravio je u logoru Lazuazu. Vršena je obuka u ratnim veštinama, tu su dobrovoljci položili zakletvu. Po polaganju zakletve, oko 50 najpismenijih dobrovoljaca prebačeno je u podoficirsku školu, da svrše oficirski kurs za rezervne oficire. Kad su dobrovoljci završili vojnu obuku, onda su pred srpsku ofanzivu na Solunskom frontu, krenuli iz Bizerte u Solun, gde su svojim herojskim delima dokazali, da nisu uzalud došli. U redovima srpske vojske učestvovali su u proboju Solunskog fronta i oslobađanju otadžbine.(7)
Posle završetka Prvog svetskog rata u Dubrovniku se okupilo preko 700 dobrovoljaca iz Amerike, koji su ispunivši svoju dužnost, čekali da se vrate u Ameriku. O njima je pisao dubrovački list Rad, čiji je diretkor bio dr. Ljubo Leontić, koji je agitovao za dolazak dobrovoljaca u Prvom svetskom ratu. U pojedinim listovima nazvani su talijanski gusari. U dogovoru sa redakcijom lista Rad Jugoslavenski akademski klub pozvao je dubrovačku omladinu i dobrovoljce na sastanak u Sokolanu u Sponzi. Svrha sastanka bila je da omladina protestvuje protiv pisanja pojedinih listova o dobrovoljcima i da sasluša želje dobrovoljaca, kako da im pomogne i oduži se za njihove žrtve u borbi za oslobođenje i ujedinjenje. Na sastanku je dr. Ljubo Leontić objasnio namere dubrovačke omladine. Nekoliko dobrovoljaca zahvalilo je srdačno dubrovačkoj omladini na zauzimanju, ali je ponosno odbilo materijalnu pomoć od građana. Omladina je donela rezoluciju : JUGOSLAVENSKA AKADEMSKA OMLADINA, na skupšini održanoj u Sokolu u Dubrovniku, dne 16. novembra 1919., jednoglasno je prihvatila ovaj zaključak : 1. Najenergičnije protestvuje protiv neistinitih vijesti u nekim novinama, kojima se blati čast junačkih dobrovoljaca što napustiše svoje porodice i imanja odrekoše se bogate zarade, te u najopasnijem času pređoše ocean da pomognu zasužnjenoj otadžbini, gotovi da se žrtvuju za oslobođenje i ujedinjenje … 2. Poziva građane Dubrovnika i narod cijele države da posveti dostojnu pažnju ovim sinovima naše patničke zemlje, koju oni po drugi put moraju da napuste, jer zbog nesusretljivosti i nemara ne mogu u njoj da nađu zarade za pristojan život. Prikom protesta dubrovačkog građanstva zbog ultimatuma iz Pariza zbog granica sa Italijom 27. januara 1920. učestvovali su korporativno dobrovoljci iz Amerike. (8) U listu Rad istakli su : Nakon sedam-osam mjeseci dosadnog čekanja i ubitačne besposlice, koja je skoro demoralizirala ove neustrašive, neumorne i borbene sokolove, … Mi znamo dobro kakvi su ljudi jugoslovenski dobrovoljci iz Amerike. Gledali smo ih onda kad su napuštali udobne domove i dobre plaće u Americi; vidjeli smo kakvom su smjelošću krenuli preko Oceana za vreme najopasnije submarenske kampanje; znamo kakvi su bili su bili na solunskom frontu, na Kajmakčalanu, kad su rastvorili svojim junačkim grudima vrata otadžbine; napokon, posmatrali smo ih ovdje kroz toliko mjeseci i divili se njihovoj nevjerovatnoj ustrpljivosti i još uvijek nepokvarenom muževnom srcu i bistrom oku boraca koje ne može da sataru ni ratni napori ni birokratska mirodobna gnjavljenja. (9)
Na mesnom vojničkom groblju 9. februara 1920. bio je pokopan Toma Poljak, dobrovoljac iz Amerike. Rodio se 1884. u selu Cerovniku kod Ogulina. U Ameriku je pošao 1903. Po izbijanju Prvog svetskog rata sokoli su organizovali prikupljanje dobrovoljaca za Srbiju. Toma Poljak je agitovao kao osnivač i starosta Sokola u čikagu, odakle je krenuo sa sokolskom četom Tomislav, u slavnom čikaškom bataljonu Miloša Obilića, preko okeana na solunski front. Učestvovao je u borbama na položaju Veterniku u 1. četi III batoljana 11 puka Šumadijske divizije. Nakon što je otpušten iz vojske posetio je svoje roditelje, a onda došao u Dubrovnik da čeka pola godine na najavljeni transport za Ameriku. Po pisanju lista Rad zbog života u lošim prilikama i spavanja na golom podu teško oboleo i umro. Braća i drugovi iz čete Tomislav ispratili su svog saborca dostojanstveno. Sprovod je bio veličanstven. Sve troškove su isplatili dobrovoljci, koji nisu hteli da traže pomoć izvan svog kruga. Svi dobrovoljci iz Dubrovnika učestvovali su u sprovodu. Sokolsko društvo Dubrovnik korporativno je ispratio bivšeg sokolskog starostu, kao i deo garnizona sa oficirima na čelu. Dobrovoljci i sokoli poslali su vence. Sprovod su uveličali Dubrovačka Građanska Muzika i Omladinski pjevački klub. Nad grobom govorili su dr. Luko Dražić, starešina u ime Sokolskog društva Dubrovnik, dr. Ljubo Leontić u ime dobrovoljaca iz Amerike, a Omladinski pjevački klub otpevao je žalobnu himnu. Kovčeg je bio prekriven jugoslovenskom i američkom zastavom. U listu Rad istakli su : Dirljiv je bio prizor kad su naši slavni dobrovoljci ostavljali drveni krst sa natpisom Toma Poljak, dobrovoljac iz Amerike, … sa suzama u očima, (10) Dobrovoljci su trebali da krenu parobrodom Santaren. Odbor za ispraćaj izdao je proglas u kome je između ostalog stajalo : … da izlože svoje živote za oslobođenje svoje rodne grude i za ujedinjenje svoga naroda. Oni su gradili osnovice Jugoslavije. Ni narod, ni domovina, nijesu im se odužili. Ostavljaju nas ogorčeni i razočarani, ali je njihova ljubav za gnijezda i za grobove mučenika i junaka jugoslavenskih jača od neizrecivih patnja i stradanja njihovih. Oni će se opet vratiti u svoju otačbinu, kad im ona bude mogla pružiti uslove za bolji život i kad će im se ona moći dostojno da oduži. … Ispratimo ih kao naše slavne heroje. (11) Dobrovoljci su u Dubrovniku bili sedam meseci. U listu Rad istakli su : Kroz sve ovo vrijeme nijesu ni jednim incidentom narušeni najbolji odnošaji naših građana sa ovim junacima. … Znajući koliko kroz ovo vrijeme prepatiše poštovanje je naših građana prema ovim herojima bilo još veće. Na glas o odlasku svak se je natjecao da što ljubeznije pozdravi milu braću. … Vas se grad u počast junacima zavio barjacima. Svi dućani bijahu zatvoreni. Između Dvora i Divone stala je poređana četa dobrovoljaca, svi okićeni jugoslavenskim zastavama, a oko njih kupljaše se narod, korporacije i omladina sa barjacima. Gradska muzika sviraše vesele davorije. Dobrovoljci se pozdravljahu sa prijateljima i pevahu pjesme. Pred polazak dobrovoljaca pred opštinom govorio je načelnik i poslanik dr. Melko čingrija. Zahvalio im se u ime svih građana na njihovom držanju, koje je ostavilo najbolju uspomenu. Dobrovoljački zastavnici pristupili su načelniku čingriji, a on im je predao dve zastave jugoslovensku i američku. Muzika je svirala jugoslovensku himnu, a okupljeni narod je klicao dobrovoljcima. Zatim su svi krenulu u grušku luku. Povorku su predvodile devojke sa velikim lovor vencem, za njima omladina svih škola pod državnim zastavama. Iza njih su išli dobrovoljački barjaktari, Dubrovačka Građanska Muzika, barjaktari svih dubrovačkih korporacija, pevački hor, sokoli, dobrovoljačka četa i masa naroda. Po pisanju lista Rad u povorci je bilo više hiljada ljudi u gustim redovima. U redovima je bilo 15 do 20 osoba. Masa se uz pevanje i sviranje muzike kretala prema Gružu. Povorka je prešla preko Gruža i dopratila dobrovoljce do parobroda. Opet je nastalo pozdravljanje i klicanje. Dok je muzika svirala, omladina je pevala. Gruška obala bila je puna naroda, koji je dolazio i pozdravljao dobrovoljce. Ispred parobroda pozdravio je dobrovoljce u ime omladine dr. Dane Knežević i jedan gimnazijalac. Odgovorili su im besedama dva dobrovoljca. Parobrod se otisnuo uz pevanje, vijanje barjaka i klicanje. (12)
Po izbijanju Prvog svetskog rata Sokoli su organizovali prikupljanje dobrovoljaca za Srbiju. Sokolska društva su sa svojim zastavama kao dobrovoljci stigli na Solunski front. U redovima srpske vojske učestvovali su u proboju Solunskog fronta i oslobađanju otadžbine. Time su ispunili svoj sokolski zavet. Dubrovnik se 23. februara 1920, u ime otadžbine, oprostio sa dobrovoljcima na najsvečaniji način, uz puno učešće vojske, opštine i građanstva. Dobrovoljačka povorka okupila se ispred Sponze (Sokolskog doma). Svečana povorka školske omladine, sokola, korporacija sa svojim zastavama, s muzikom na čelu, uz svirku i urnebesno klicanje, dopratila je borce do lađe u gruškoj luci.
Saša Nedeljković
član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije
Napomene :
1.M.I. Pupin, Naša dužnost prema sokolstvu, Soko-list srpskih sokolova u Americi,br. 7, Godina III, Juli 1913, Njujork, str. 130;
2.II Konvencija Saveza Sjedinjenih Srba Sloga, Soko-list srpskih sokolova u Americi, br. 7, Godina III, Juli 1913 g, Njujork, str. 131;
3.Miloš A. Vasić, Srpsko sokolstvo u Americi, Oko sokolovo, br. 8, Godina II, 9 oktobra 1938, Beograd, str. 196;
4.M. I. Pupin, Naša dužnost prema sokolstvu, Soko-list srpskih sokolova u Americi, br. 7, Godina III, Juli 1913, Njujork, str. 130;
5.Srpski sokolski kalendar za 1914 godinu, Zagreb, str. 6;
6.Puška u sokolu, Soko-list srpskih sokolova u Americi, br.9, God. III, septembar 1913, Njujork, str. 199; Nekolike refleksije na prvi slet srpskih sokola u Americi, Soko-list srpskih sokolova u Americi, br.9, Njujork, 1.septembra 1912, str.122;Puške u Srpskim Sokolima, Soko-list srpskih sokolova u Americi, br.11, God. III, Njujork, novembar 1913, str.268;
7.N. Gizdavić, Srpska Afrikijada, Beograd 1922, str. 22, 23, 24; Dobrovoljci iz Amerike, Dubrovačka omladina za dobrovoljce iz Amerike, 8.Rad, Dubrovnik, 22. novembra 1919. br. 1, str. 1, 2; Manifestacija u Dubrovniku, Rad, Dubrovnik, 31. januar 1920. br. 11, str. 1; 9. Dobrovoljci iz Amerike, Rad, Dubrovnik, 7. februara 1920, br. 12, str. 1; 10.Toma Poljak dobrovoljac iz Amerike, Rad, Dubrovnik, 14 februara 1920, br. 13, str. 1,2;
11.Odlazak naših dobrovoljaca, Rad, Dubrovnik, 21. februara 1920, br. 14, str. 2; 12.Odlazak dobrovoljaca, Rad, Dubrovnik, 28 februara 1920, br. 15, str. 3;Spomenica 25. godišnjice Sokolskog rada u Dubrovniku 1904-1929, Izdalo Sokolsko društvo Dubrovnik, Štamparija Jadran, Dubrovnik 1929, str. 53;
Saša Nedeljković: SRPSKI SOKOLI IZ AMERIKE NA SOLUNSKOM FRONTU
