Postolimpijska 2009. godina može se okarakterisati kao uspešna za srpski sport, prvenstveno ako se uzmu u obzir ostvarenja: plivača, vaterpolista, košarkaša, fudbalera.
Biseri iz bazena
Godinama ili bolje je reći decenijama unazad, nosioci uspeha našeg sporta bile su nacionalne selekcije ili ekipe u: vaterpolu, košarci, odbojci, rukometu. Bilo je svakako i vrhunskih rezultata u pojedinačnim sportovima, ali znatno ređe i bez kontinuiteta. Prethodno rečeno moglo se uzeti kao nepisano pravilo sve do pre tri-četiri godine, kada dolazi do bitnih promena na srpskoj sportskoj sceni. Tačnije i dalje se velike nade polažu u ekipe i reprezentativne selekcije, ali sve je više uspeha i vrhunskih rezultata ostvarenih u pojedinačnoj konkurenciji. Takav trend nagovestili su teniseri i teniserke, pre nekoliko godina, kada su pravom sportskom eksplozijom uvrstili Srbiju među velesile belog sporta. Nešto slično sada se dešava sa plivanjem. U 2009. godini, bez ikakve dileme, srpski plivači ostvarili su nekoliko vrhunskih rezultata, ravnih sportskom čudu. A da bi to čudo bilo još veće, Srbija je dobila svetske plivačke šampione iz krajnje skromnih uslova, iz jednog celog i jednog polovičnog bazena- kako rekoše duhovite kolege sportski poslenici. Zbog rezultata ali i zbog kompletnog utiska koji je ostavila meteorskim usponom tokom 2009. godine, srpska sportska junakinja je Nađa Higl. Od tihe i skromne devojke, 22-ogodišnja Pančevka je za manje od godinu dana postala zvezda najvećeg sjaja. Blistala je Nađa na Mediteranskim igrama u Peskari, na Univerzijadi u Beogradu, na Evropskom prvenstvu u malim bazenima u Istanbulu, na takmičenjima za Svetski kup, ali epitet heroine zaslužila je pre svega zbog osvojene šampionske titule na Svetskom prvenstvu u Rimu, u disciplini 200 metara prsnim stilom. Zadivila je i ostavila bez komentara kako naše tako i planetarne plivačke poslenike, osvojivši prvu svetsku zlatnu medalju u istoriji našeg ženskog plivanja. Koliki je uspeh napravila najbolje potvrđuje podatak da je za tri godine popravila lični i državni rekord na 200 prsno za bezmalo 16 sekundi. A za one koji to ne znaju, trenirala je gde i kada je to bilo moguće, počev od Pančeva preko Beograda do Kruševca. Eto, na zaista nesvakidašnji način, u Srbiji se i tako stvaraju svetski šampioni.
O Miloradu čaviću praktično sve se zna. Već nekoliko godina je jedan od najboljih svetskih plivača delfin stilom, a u 2009. godini je samo potvrdio da je veliki šampion. Istina, u direktnom duelu nije uspeo da nadmaši kontroveznog Amerikanca Majkla Felpsa, ali sa dve medalje- po jednom zlatnom i jednom srebrnom, svrstao se među najuspešnije takmičare na planetarnom šampionatu u glavnom gradu Italije. Na tom putu nepremostive prepreke nisu bile ni otpadanje plafona na beogradskom TAŠ-u, ni polovične pripreme u Italiji, jer Milorad čavić je sportista i čovek najplemenitijeg kova. Poseban pečat briljantnoj srpskoj plivačkoj godini dale su mlade snage koje predvode Ivan Lenđer i čaba Silađi. Obojica su tek izašli iz juniorske konkurencije u kojoj su se dokazali na najvećim svetskim takmičenjima. A o kakvim je talentima i potencijalima reč pokazali su više puta tokom godine, da bi sjajnu sezonu krunisali osvajanjem bronzanih medalja na prvenstvu starog kontinenta u Istanbulu. Priča o Lenđeru i Silađiju ne bi bila kompletna ukoliko ne pomenemo deo njihovih putešestvija tokom putovanja na treninge, na relaciji Senta-Bečej-Zrenjanin. Koliko će trajati ovaj talas sjajnih plivačkih rezultata pokazaće vreme, ali da bi bilo šta očekivali od novih srpskih „delfina“ i „sirena“ neophodno im je obezbediti adekvatne uslove za rad, a to su u najmanjoj meri bazeni.
Kontinuitet vaterpolista
Koliko je teško probiti se u svetski sportski vrh i osvojiti neku od medalja na velikim takmičenjima najbolje znaju oni kojima je to uspelo. Upravo oni mogu potvrditi da je još teže ostati na vrhu, odnosno u kontinuitetu biti među nosiocima odličja. Baš takvim uspesima mogu se pohvaliti najbolji srpski vaterpolisti, koji su u 2009. godini dodali još jedno zlato u inače izuzetno bogatu riznicu ovog sporta. Naravno reč je o tituli Svetskog šampiona koju je vaterpolo reprezentacija Srbije osvojila na takmičenju najboljih nacionalnih timova planete u Rimu. Vaterpolisti su i ranije mnogo puta proslavljali zemlju i donosili medalje, ali poslednje zlato osvojeno u Italiji ipak ima specifičnu težinu. Titulu najbolje reprezentacije na planeti osvojila je jedna nova, znatno podmlađena selekcija, koja je pre početka takmičenja svrstavana u drugi krug favorita. Logično ako se zna da su se umesto: Vujasinovića, Šapića, Jelenića, Šefika, Savića, ćirića u glavnim ulogama našli: Udovičić, Prlainović, Filipović, Pijetlović, Rađen, Aleksić, Mitrović. Bez obzira što su bili jedna od najmlađih selekcija, srpski vaterpolisti su odigrali najbolje u odlučujućim mečevima za medalje. Istina bilo je u nekim trenucima i dosta sportske fortune, ali po onoj narodnoj da sreća prati hrabre, nagrada u vidu zlatne medalje zasluženo je pripala srpskim vaterpolistima.
Povratak košarkaša
Ako neko ima tradiciju uspešnih igara i vrednih rezultata onda su to svakako košarkaši. Ili da budemo precizniji, tako je bilo do 2002. godine, da bi onda usledio krizni period koji je trajao sve do kraja leta 2009. i Evropskog prvenstva u Poljskoj. Kada je već čuvena krilatica „ovo je zemlja košarke“ počela da se pomalo zaboravlja, usledio je još jedan uzlet srpske kraljice igara. Iskusni stručnjak Dušan Ivković najpre je načinio veliki rez u selekciji igrača, a zatim je napravio dobru, kompaktnu ekipu iz koje su po učinku iskakali najbolji pojedinci. Taj već oprobani recept još jednom se pokazao ispravnim rešenjem. Tačnije nesporni talenat i smisao za igru: Teodosića, Veličkovića, Krstića, Tepića, Tripkovića, Mačvana stavljen je u službu ekipe, koju je sa klupe vodio već dokazani autoritet- Duda Ivković. Prema očekivanjima bilo je i oscilacija, ali uglavnom je bilo milina gledati složnu srpsku košarkašku reprezentaciju kako igra i osvaja drugo mesto i srebrnu medalju u Poljskoj. Ujedno su naši košarkaši najavili da je realno očekivati nove uspehe u kontinuitetu, baš kao što su to godinama radile brojne generacije pre njih.
Uzlet fudbalera
Imala je ova zemlja vrhunske fudbalske majstore koji su svojim umećem na zelenom pravougaoniku ostavili neizbrisiv trag, ali utisak je da odavno nismo imali ovako snažnu reprezentaciju. Više puta isticana homogenost i podređenost pojedinaca ekipi, kao neophodan uslov uspeha kolektiva, konačno su prihvaćeni i primenjeni kod najboljih srpskih fudbalera. Oni su uspeli da na impozantan način privedu kvalifikacije kraju i sa prve pozicije u grupi obezbede plasman na završni turnir Svetskog prvenstva u Južnoj Africi. Nema dileme da najveće zasluge za to idu na adresu: Stankovića, Jovanovića, Krasića, Vidića, Ivanovića i ostalih koji su na najbolji način opravdali ukazano poverenje stručnog vođstva. Ali takođe nema dileme da je tu preko potrebnu hemiju adekvatnim pristupom svakom pojedincu i snagom autoriteta izgradio selektor Radomir Antić. Zbog ukupnog utiska i zaista vrednih rezultata u 2009. godini, najbolji srpski fudbaleri ponovo su (po ko zna koji put), podgrejali nadu ljubiteljima najvažnije sporedne stvari na svetu na ovim prostorima, da mogu odigrati značajniju ulogu na Mundijalu. Leto godine koja dolazi pokazaće da li se uzlet srpskih fudbalskih orlova može pretvoriti u pravi i duži let.
