Ivan Bašić (24) se ubraja u istaknute srpske pijaniste mlađe generacije. Dobitnik je nagrada na međunarodnim konkursima u Rimu, Portu, Radovljici, Beogradu. Bio je predstavnik Srbije na prestižnim konkursima u Hamamacuu i Bukureštu.
Koncertna aktivnost ga je u prethodnim godinama vodila kroz zemlje Evrope (Švajcarsku, Italiju, Nemačku, Portugal, Grčku), Afrike (Egipat) i Azije (Japan), dok je u Srbiji nastupao na gotovo svim značajnim podijumima. Bio je učesnik BEMUS-a, Somusa, Nimusa, BUN festivala, festivala Tisin cvet, Međunarodne tribine kompozitora, Festivala KoMA i drugih. Kao solista nastupao je u koncertnim sezonama Simfonijskog orkestra RTS i Niške filharmonije i sa kamernim orkestrom Amoroso.
Kao student generacije, osnovne studije u Beogradu je završio sa 19 godina, a trenutno se u Švajcarskoj, na Ciriškom univerzitetu umetnosti usavršava kod svetski poznatog pijaniste Konstantina Šarbakova. Za samo tri godine provedene u Švajcarskoj Ivan je postao dobitnik prestižnih nagrada ove zemlje, a u februaru 2020. Fondacija „Kiefer Hablitzel“
iz Berna nagradila ga je priznanjem „izuzetni mladi muzičar Švajcarske“, koje se godišnje dodeljuje pobednicima takmičenja za najbolje mlade muzičare Švajcarske.
Ivana su reporteri „Vesti“ posetili u kompleksu Toni Areal, bivšem industrijskom objektu, u kojem su danas brojne kulturne institucije, ali i Ciriški univerzitet umetnosti. Pre razgovora sa njim su obišli kompletnu ustanovu. Na samom vrhu i terasi univerziteta Ivan je počeo priču o svojoj muzičkoj karijeri. Rođen je u Beogradu 1996. godine i klavir je počeo da svira sa sedam godina u MŠ „Konjović“ kod profesorke Ljubinke Kujundžić.
Nagrade otvaraju vrata
– Dolazim iz porodice u kojoj roditelji nisu muzičari: Otac je bio inženjer, a mama pravnica. Međutim veoma su voleli muziku i oni su mi usadili ljubav prema muzici. Izbor instrumenta je došao tek kasnije u muzičkoj školi. Na početku mi se svidela violina, pa harmonika, ali u školi su rekli roditeljima da je najbolje da se krene od klavira, oni su to prihvatili, a meni se dopalo, i eto – klavir…
Ivan je proglašen za mladog muzičara 2013. godine u izboru časopisa „Muzika klasika“. Za vreme studija u Beogradu dodeljena su mu priznanja fondova „Olga Mihailović“ i „Emil Hajek“ za najistaknutijeg studenta klavirskog odseka Fakulteta muzičke umetnosti. Prvi je dobitnik nagrade „Nevena Popović“ za umetničku delatnost (2017), a februara 2020. stigla je nagrada Fondacije“Kiefer Hablitzel“. Pitali smo Ivana kako su reagovali na njegovo poreklo, kako se odnose kolege prema njemu i koliko umetniku znače ovakve nagrade.
– Sve je to rezultat kontinuiranog rada. Kada čovek uloži rad i trud onda nekako i priznanje dođe samo po sebi. Nalazimo se u zemlji koja upravo te osobine forsira i ceni, zato sam možda imao dobar start i nisam osetio neku razliku od ostalih kolega, mada je nagrada fondacije pripala jednom srpskom studentu, a to odavno nije bio slučaj. Zaista imam divan start i samo pozitivne stvari, od početka studija sam imao dobra iskustva. Ako radiš posvećeno i postižeš rezultate u određenom roku onda se to ceni. Niko mi nije postavio pitanje ni ko sam ni šta sam. Nagrade svakako znače, pogotovo ovakvog karaktera, zasigurno otvaraju vrata svuda u svetu, daju dozu samopouzdanja i validaciju da ono što radiš ima smisla. Nisu nagrade preduslov za uspeh i nije sve u njima, ali pomažu u svakom slučaju i oko dolaska do određenih kontakata, ali u jednu ruku su i ocena minulog rada.
Svoj među svojima
Priča Ivan i kako se snašao u stranoj zemlji i koliko mu je tu pomogla srpska dijaspora u upoznavanju grada.
– To što se ja već polako u Cirihu osećam kao kod kuće je velika zasluga upravo dve porodice koje su me prihvatile kao svog najrođenijeg. Uvek su me upućivale na prava mesta kada bi nešto zatrebalo. Tu je i brojna srpska zajednica kojoj možemo svi mi koji dođemo ovde da se obratimo. Imao sam susrete sa nekim udruženjima kao što su Srpsko kulturno društvo, sa našom Crkvenom opštinom u Cirihu, čuo sam da postoje i udruženja studenata i akademičara kojima planiram da se javim. Kad sve to nabrojim onda je nemoguće na duže se osećati strancem, svoj sam među svojima .Treba reći da sam neke ljude upoznao upravo preko muzike, mnogo naših talentovanih mladih muzičara se trenutno nalazi na ovom univerzitetu. Imao sam zaista sreće – rekao je Ivan i dodao:
– U stvari kada bolje razmislim imao sam sreće što sam pre dolaska ovamo sarađivao sa velikim imenima, učestvovao sam na kursevima Žaka Ruvijea, Borisa Petrušanskog, Stivena Bišopa Kovačevića i Igora Lazka da bih posle osnovnih studija u Beogradu došao ovde. Raditi u Cirihu sa Konstantinom Šarbakovim su velika privilegija i čast. Sa njim sam radio master i nastavio specijalizaciju. Mislim da će mi rad i muzičko iskustvo sa Šarbakovim obeležiti ceo život.
Za kraj Ivan je imao poruku za umetnike mlađe od sebe, da pored talenta na svom putu moraju imati i tri čarobne reči, a to su rad, trud i red.
Svaki dan uz „Vesti“
Ivan kaže da redovno čita „Vesti“ i da je upravo u gradskom prevozu čitao o „Kolarcu“ koji zbog sadašnje situacije sa korona virusom imao ozbiljan finansijski problem.
– Nekako kao i svi ljudi koji dođu u stranu državu imam tu neku klackalicu, pola sam tu, a pola sam jednim okom i uhom u Srbiji. Divno je da u „Vestima“ možemo da „gvirnemo“ šta se radi i „kod kuće“. Eto baš danas čitam o „Kolarcu“ koji je najstarija institucija kod nas tog tipa, apeluje za neki vid pomoći. Ovde umetnost ima veću podršku i tako nešto bi se teško dogodilo, ali upoređivati ta dva sistema je prosto nemoguće.
Zahvalan Ljubinki Kujundžić
Prvi učitelj uvek ostane urezan u pamćenje, a Ljubinka Kujundžić, koja je sada u penziji, prema Ivanovim rečima, na prvom mestu je divna žena.
– Ja sam joj bio jedan od poslednjih đaka pre odlaska u penziju. Ona je pored muzičkog studirala i pedagogiju što je veoma važno istaći, jer tek sada vidim koliko je ona u stvari na pravi način sve nas orijentisala, kad je bilo za šta vreme. Da nije bilo nje verovatno ne bih nastavio dalje da se bavim muzikom. Ona je vodila ceo moj razvojni put, znala tačno kako da priđe celoj stvari, tako da je odluka o daljem školovanju, zahvaljujući njenom radu, prosto bila logičan sled okolnosti – kaže Ivan.
Školovanje je nastavio u SMŠ „Mokranjac“, u klasama Milice Vasiljević Bisenić i Željke Vorkapić, potom na beogradskom Fakultetu muzičke umetnosti (klase Nevene Popović, Vladimira Cvijića i Vladimira Miloševića) a već tri godine se usavršava u Cirihu gde je završio master studije 2019.
Na turneji sa Kolundžijom
Značajnu saradnju Ivan Bašić je ostvario sa Jovanom Kolundžijom, nastupajući na jubilarnoj turneji maestra, sa muzičarima Irenom Josifoskom, Unom Stanić, Nemanjom Belejem, Sofijom Radić i dirigentima Bojanom Suđićem, Milenom Injac i Vladimirom Milićem.
– Jovan Koludžija je divan čovek i divan muzičar. On ima svoj centar lepih umetnosti Gvarnerijus koji sarađuje sa Fakultetom muzičke umetnosti u Beogradu. Istaknuti studenti FMU tamo sviraju koncerte, tako da sam i ja nekoliko puta svirao, tada sam i stupio u kontakt sa Jovanom. Kada se povela priča oko njegovog zlatnog jubileja, 50 godina od kako je na sceni ideja mu je bila da predstavi nekog mladog muzičara, izbor je pao na mene i naravno da mi je to bila ogromna radost. Kolundžija je zaista neko kod koga postoji to iskreno interesovanje da pomogne mladima nije to samo zbog marketninga. Kasnije 2017, kada sam ja već bio ovde, imali opet zajedničku malu turneju. Prelepe uspomene i koncerti koje smo održali u Srbiji i regionu. Ono što je divno kod Jovana je što se zaista lako radi, naprosto nema ničega nejasnog u ostalom kao kod svih velikana.
Korona odložila Tokio i Berlin
Na pitanje kako se snašao sa jezikom, kaže da s obzirom da se u Cirihu dosta govori engleski u kombinaciji sa standardnim nemačkim koji već govori, komunikacija mu nije problem. O novim merama predostrožnosti i nastupima u vreme korone kaže:
– Trebalo je ove godine u aprilu da putujem u Japan, bila je zakazana mini-turneja, u Tokiju između ostalih gradova. Trebalo je da u maju sviram u Briselu na jednom od najvećih konkursa u svetu muzike gde bi samo 74 učesnika iz celog sveta nastupalo. Sve je to odloženo za narednu godinu. Neke stvari prosto sada ne mogu da se realizuju. I moram da priznam da je za muzičare, uopšte za umetnike ovo težak period. Moramo da govorimo o tome da bi se našlo neko rešenje, u pitanju su porodice koje žive upravo od prihoda iz ove oblasti, a koja je sada svedena na nulu. Drago mi je što dijaspora ima sluha i za naše stvaraoce, umetnike, uveliko se neka udruženja interesuju da pruže podršku.
Da se umetnici okupe
Ivan kaže da bi bilo interesantno da se okupe naši umetnici u Švajcarskoj, a trenutno su veoma brojni.
– Možda da se osnuje neko udruženje, pa da se kroz zajedničke nastupe i slika o našim ljudima još više ulepša, jer kao što to često ponavljamo umetnici i jesu najbolji ambasadori svoje zemlje, a prostor se uvek može naći ako je interes tu – ističe mladi muzičar.
Na izlasku iz univerziteta Ivan nas je upoznao sa Sonjom Marjanović, srpskom studentkinjom, koja je tek godinu dana u Cirihu i takođe dolazi iz Beograda. Uskoro u „Vestima“ i Sonja priča o svojim utiscima o Švajcarskoj.
Koncerti u decembru
Na pitanje gde sebe vidi u budućnosti, u Srbiji, Švajcarskoj ili možda nekoj drugoj zemlji, Ivan kaže da do daljeg ostaje u Švajcarskoj.
– Moji sledeći nastupi na ovim prostorima kreću već u decembru, kada će imati tri koncerta u sedam dana i to u Cirihu i Šafhauzenu. Bilo bi lepo da i „Vesti“ tada budu u publici, program će biti bogat. Ove godine obeležavamo jubilej 250 godina od rođenja Betovena, tada ću svirati poslednju klavirsku sonatu koja je njegovo testamentalno delo i njegovu Prvu simfoniju, delo za orkestar ali u izdanju za klavir, nešto potpuno drugačije.
Чланак Srpski štim pod Alpima се појављује прво на Vesti online.
