čak i čistači, da bi dobili posao, moraju da poseduju diplomu.
Ovo ozbiljno upozorenje uputila je Anđelka Janković, a tokom seminara koji je ove nedelje (umesto prošle kako je ranije planirano) započeo u Liverpulu. Tokom deset nedelja, svakog utorka, na seminaru će se, u razgovoru s roditeljima i decom iz srpske zajednice, tražiti rešenja da se smanji zabrinjavajući broj mladih Srba koji napuštaju škole pre vremena.
U svom poslu, Anđelka pokriva čak 250 škola od Sidneja do NJukasla, radeći na njihovoj saradnji sa porodicama iz kojih đaci dolaze. Svoju tvrdnju o diplomi za čistača, Anđelka objašnjava:
– TAFE je institucija gde se uči i za čistača, jer se i za taj posao traže papiri kod poslodavca. Ne može se više doći kod prijatelja ili poznanika, da bi se dobilo zaposlenje. Ova generacija dece koja je sada u školi, ako je ne završi, budite sigurni da neće moći da dobije ni najgori posao.
„Kengurčići“ i „uvezeni“
Anđelkine brige povećava i činjenica da se čak i među srpskom školskom decom primećuju razlike, zavisno od toga jesu li rođena ovde ili su se doselila. Jedni druge zovu „skippies“ (kengurčići) odnosno „imported“ (uvezeni). – Ma ne bih o tome, ali bih volela da nije tako. Ne mogu da kažem, mnogo je lepih primera drugarskih veza između te dve grupacije, ali bi bilo dobro ako bismo našli rešenja da prevaziđemo podele koje postoje.
• Koliko su srpski roditelji, u školama koje vi obilazite, upoznati s činjenicom da ako im deca napuste školu, budućnost im je veoma nesigurna?
– Nama je veliki problem komunikacija s roditeljima. Jedan broj njih se ne odaziva na redovne sastanke koje škola održava. Mi šaljemo stalno pozive za sednice, ali ne dobijemo čak ni odgovor da li će roditelji doći ili ne.
• Je li to problem samo srpskih porodica?
– Nije, to se dešava sa svima. Samo meni teško pada što pripadam ovom narodu, znam šta je prošao, a znam i da su naša deca mnogo pametna i da mogu da postignu mnogo više. Loše se osećam kad znam da u jednoj školi ima 50 srpskih đaka, a na informacije dođe jedan roditelj. Ja znam da im je teško, da rade, da su izbeglice. Ali, moraju da shvate da pogotovo zato – sad kad su došli u drugu zemlju – treba da kao porodica budu zajedno. Da pokažu podršku detetu i dete njima. Bojim se da danas ima roditelja koji ne znaju ni gde im je dete, ni šta radi, ni kako mu ide škola… U toj situaciji, roditelj gubi vlast, a dete je dobija. Ako je između njih dobar odnos, onda je u redu, deca pomažu starijima da se snađu. U suprotnom, velike su posledice.
Deca bez veronauke
Anđelka govori i o nerazumevanju sa još jedne strane.
– Mi imamo u školi u Dee Why više od pedesetoro naše dece. Već neko vreme uzaludno pokušavam da umolim nekoga od ovdašnjih sveštenika da dođe i barem jednom nedeljno održi sat veronauke. Pitala sam sedam sveštenika i vladiku i još nisam uspela. Sada jedna žena drži veronauku, a to nije njen posao već sveštenički. Uočljivo je da deca zavide kad đacima-katolicima dođe sveštenik. Ako mi ne dajemo deci duhovnu hranu danas, šta će biti sutra od naše vere?
• Da li je to zato što se ni sami roditelji ne snalaze u novom ambijentu, što imaju problem engleskog jezika, vlastitog nepoznavanja sistema…
– Kako da upoznaju sistem ako nas ne pitaju? Jezik ne može biti problem. Za one koji ga ne znaju na svakom službenom mestu, uključujući i školu, ova država obezbeđuje besplatnog prevodioca. To je njihovo pravo. Dakle, najvažniji je prvi korak. Kad dobiju poziv iz škole, neka dođu.
Anđelka Janković kaže da je nemarniji odnos prema školi posebno izražen kod poslednje generacije doseljenika, a znatno manje kod roditelja koji su duže ovde i čija deca su rođena u Australiji.
– Oni znaju važnost školovanja, da se bez toga ništa ne može postići. Veoma me brine šta će se desiti s našom decom za deset godina. Pazite, znam ja da svaki roditelj želi najbolje svojoj deci. Ja ne mogu da kažem da oni ne brinu. I oni strahuju, ali treba da budu hrabriji da iskoriste pomoć društva. Evo ovi sastanci u Liverpulu, večeras nas ima petnćstak, a trebalo bi da nas bude deset puta više. Kao da su mnogi izgubili volju posle svega što su u životu prošli. Tako bih volela da im pomognem, a ne znam kako, pogotovo ako ne traže pomoć.
• Vi, dakle, verujete da bez aktivnog roditeljskog učešća neće biti ni rešenja problema.
– Roditelji su detetu prvi učitelji. Toga je država svesna i zato ona pomaže trougao: roditelji – škola – dete. Da radimo zajedno. Ma koliko to našim ljudima bilo čudno, ovde škola voli da su roditelji uključeni u njen rad. Mnogi roditelji rade u školskim kantinama.
Mogu da vam kažem da je deci drago kada vide majku ili oca kako pomažu za vreme ručka.
Idućeg utorka, na seminaru u Liverpulu govoriće se o drogi i alkoholu.
