Današnja stvarnost isuviše podseća na prošlost s kraja 19. veka. Da li će je Srbi i Rusi do kraja na isti način ponovo proživeti?
SANSTEFANSKI MIR I BERLINSKI KOGRES U ISTORIJSKOJ SVESTI SRBA Trinaestog jula navršavaju se 133 godina od završetka Berlinskog kongresa, na kome je Velika istočna kriza, otvorena srpsko-turskim i rusko-turskim ratovima, vođenim od 1876. do 1878, dobila od velikih sila svoje međunarodnopravno rešenje. U srpskoj istorijskoj svesti pominjanje Berlinskog kongresa izaziva trojaku asocijaciju. S njim se najpre neizostavno povezuje međunarodno priznanje nezavisnosti Srbije i Crne Gore, koje je zbog ranije stečenih atributa suverenosti, posebno u odnosu na Srbiju, bilo samo zvanično odobrenje srpskim kneževinama da mogu da pristupe klubu evropskih država. Uz formalnopravno proklamovanje nezavisnosti, Berlinski mirovni ugovor je srpskim kneževinama doneo i teritorijalno proširenje. Srbiji su pridruženi Niški, Pirotski, Toplički i Vranjski okrug, ukupno 11.100 km², dok je Crna Gora dobila Podgoricu, Nikšić, Kolašin, a na primorju Bar, kome je kasnije, usled albanskog otpora u Plavu i Gusinju, kao teritorijalna kompenzacija pridružen i Ulcinj, ukupno oko 3.900 km². 1) I najzad, Berlinski kongres se redovno povezuje sa poništavanjem Sanstefanskog mirovnog ugovora od 3. marta 1878. godine, koji je, rečju klasika srpske istorijske nauke V. ćorovića, bio veliko razočarenje za Srbe“ jer je ruska diplomatija stvarala na njemu Veliku Bugarsku na čistu štetu srpskih interesa“. 2)
Iako su odluke Berlinskog kongresa imale dalekosežan uticaj na srpsku nacionalnu politiku u 19. i 20. veku, izostala je ozbiljna ocena njihovih stvarnih dometa, jer je predstava o Berlinskom mirovnom ugovoru građena u senci navedenog stereotipa o Sanastefanskom ugovoru. Rezultati Berlinskog kongresa prikazivani su kao bezuslovno pozitivni, ali ne zbog toga što je nasuprot Berlinskog ugovora stajao poništeni Sanstefanski, već zato što je protivteža njegovim dobicima bio vrednosni sud o o velikoj ruskoj nepravdi prema Srbima“ učinjenoj u San Stefanu. Ovakav istoriografski stereotip o Sanstefanskom ugovoru postao je omiljeno opšte mesto svih prozapadnih politika u Srba, a time je dobrim delom odredio i put koji je srpska nacionalna politika prošla od 1878. do danas.
Sto trideset tri godine posle Berlinskog kongresa i prvog srpskog ulaska u klub evropskih država, članstvo u novom preuređenom evropskom klubu, stvorenom na ruševinama poredaka nastalih posle Prvog i Drugog svetskog rata, ponovo se u srpskoj politici vrednuje sa nestrpljivošću i bezalternatvnošću jednog kralja Milana: Srbiji ne ostaje ništa drugo nego postati modernom evropskom državom ili izgubiti svaki raison d’ etre (razlog postojanja) svog samostalnog opstanka“. 3) I dok je strasna evroeuforija kralja Milana isključivo bila opredeljena obećanjima bečke diplomatije, današnje generacije Srba za proveru obećanja briselske diplomatije imaju siguran aršin 133-godišnjeg iskustva vođenja srpske politike pod evropskim tutorstvom. Zato virtulenom briselskom bilansu budućih srpskih prihoda i rashoda, treba suprostaviti realni bilans prihoda i rashoda koje je srpskom narodu donelo berlinsko članstvo u evropskom društvu od 1878, ali i bilans srpskih prihoda i rashoda koji su bili predviđeni sanstefanskim ugovornim klauzulama kao i razloge njihove ondašnje neodrživosti.
SANSTEFANSKI I BERLINSKI BILANSI SRPSKIH GUBITAKA I DOBITAKA Za Srbe se decenijama unazad celokupni Sanstefanski ugovor iscrpljivao u brojci od 163.000 km², koliko je iznosila teritorija novoosnovane Velike Bugarske, koja je obuhvatala najveći deo današnje Makedonije, uz dodatak Pirota i Vranja. Pred utiskom da je, uz rusko žrtvovanje klasičnih teritorija srednjevekovne srpske države, na granicama Srbije stvoren jedan potpuno novi i respektabilni faktor balkanske politika, u potpunosti su iz srpske istorijske svesti nestale sve druge odredbe ovog Ugovora.
Sanstefanski mirovni ugovor doneo je, kao i docniji Berlinski ugovor, međunarodno priznanje nezavisnosti Srbije i Crne Gore. I, dok je berlinsko priznanje nezavisnosti bilo, rečju M. Pavlovića, pod prismotrom velikih sila“ jer je Srbija bila ograničena u vršenju nekih atributa suverenosti“, 4) sanstefansko priznanje je bilo lišeno ovakvih ponižavajućih klauzula. Evropske države su suverenost Srbije najdrstičnije ograničile održavanjem tzv. režima kapitulacija, prema kome su stranci bili izuzeti iz nadležnosti srpskih sudova, i to kako u građanskim tako i u krivičnim stvarima. Ni poznati germanofil profesor prava Ž. Perić nije moga da prećuti ovakvu nepravdu evropskog kluba velikih, ističući da su se stranci u Srbiji, mnogo pre Berlinskog kongresa, što se tiče pravosuđa, nalazili u isto tako povoljnom položaju kao u ma kojoj evropskoj državi. Kad dakle, i pre no što je postala nezavisnom, Srbija nije zasluživala da se s njom postupa kao sa muslimanskim državama u odnosu na položaj stranaca, onda je utoliko pre nju trebalo poštedeti režima kapitulacija u trenutku kada je proglašena slobodnom i suverenom“. 5) Nezavisnost Srbije našla se pod prismotrom Berlinskog kongresa i u pogledu slobode veroispovesti. Naime, posebnom ugovornom odredbom, koja se odnosila samo na Srbiju, zabranjivao se svaki vid verske diskriminacije, a povod je bio zakon kojim se zabranjivalo naseljavanje Jevreja u unutrašnjost Srbije. Reč je o još jednom licemerju evropske diplomatije jer je inicijator odredbe bila Izraelska alijansa“ a podržan je, između ostalog, i od Austro-Ugarske, u kojoj su Jevreji plaćali Tolerancijske takse“, zapravo porez kojim su kupovali toleranciju od tradicionalno antisemitskih Germana. 6)
U pogledu veličine teritorijalnog dobitka Sanstefanski ugovor je zaista za Srbiju bio nepovoljniji od Berlinskog ugovora jer je teritorijalno proširenje obezbeđeno od Rusije za četvrtinu bilo manje od onog koje je Srbija dobila od velikih sila na Berlinskom kongresu. Međutim, posmatrana iz perspektive 133-godišnjeg nacionalnog istorijskog iskustva, teritorija sanstefanske Srbije predstavljala je neuporedivo bolje geopolitičko polazište za buduće državnopravno objedinjenje srpskog nacionalnog prostora, od teritorije koja je Srbiji dodeljena na Berlinskom kongresu. Naime, gubitak Pirota i Vranja kompezovan je proširenjima na zapadu jer je po odredbama Sanstefanskog ugovora Srbiji trebalo da bude pripojeno celukupno područje između Laba i Sitnice, čime bi se u Vučitrnu obezbedio izlaz na prugu Mitrovica-Solun; uz to trebali su da budu priključeni i najveći delovi tadašnje Mitrovačke i Novopazarske kaze, uključujući ceo Ibarski Kolašin. Tako bi Srbija, da nije došlo do poništenja Sanstefanskog ugovora, već 1878. godine bila na samim obodima Prištine, sa granicom na Sitnici i Ibru do Ribarića. Oslobađanjem delova Kosovskog vilajeta, nepovratno bi bile narušene istočne granice ove turske administrativne jedinice, koje su 32 godine posle konačnog oslobađanja Kosova od Turaka, ponovo oživele u Brozovom ustavnopravno sakaćenju Srbije kao administrativne granice autonomne oblasti Kosova i Metohije. Uz to, Sanstefanskim pripajanjem najvećih delova Novopazarske kaze, doduše bez samog grada Novog Pazara, bila bi trajno urušena teritorijalna celovitost turske administrativne jedinice – Novopazarskog sandžaka, koja i danas kao avet izranja u svim antisrpskim planovima prekrajanja Balkana. 7)
I, dok u pogledu Srbije prednosti Sanstefanskog u odnosu na Berlinski ugovor nisu odmah uočljive, u pogledu Crne Gore i Bosne i Hercegovine su više nego očigledne. Teritorija koja je Crnoj Gori bila pripojena po odredbama Sanstefanskog ugovora bila je dvostruko veća od berlinskog proširenja. Ipak Sanstefanski mir je za srpski narod bio najpovoljniji kada je u pitanju Bosna i Hercegovina, čije je oslobođenje bilo u žiži svih srpskih nacionalnih planova i pregnuća, pa i srpsko-turskih ratova 1876-1878. Rusi su u San Stefanu za ove dve srpske pokrajine obezbedili autonomiju u okviru Otomanskog Carstva, dok je na Berlinskom kongresu glasovima predstavnika velikih sila, a na inicijativu britanskog lorda Solsberija i nemačkog kancelara Bizmarka, doneta, kako je još tada ocenjeno, fatalna odluka“ o austrougarskoj okupaciji BiH. Uz to, Austro-Ugarskoj je omogućeno da u Novopazarskom sandžaku, koji je u celini ostao pod turskom vlašću, drži svoje vojne garnizone. 8)
SRPSKE OSLOBODILAčKE TEŽNJE IZMEđU SANSTEFANSKOG I BERLINSKOG PUTOKAZA Predviđenim sanstefanskim proširenjima Rusija je odredila magistralni pravac budućih oslobodilačkih pokreta Srbije i Crne Gore. Usmeravala ih je ka Kosovu a naročito ka zapadnim srpskim pokrajinama, gde su se i nalazile van matičnih kneževina najbrojnije kompaktne mase srpskog naroda – u Bosni i Hercegovini i bivšoj Vojnoj Granici, koje su u patrijarhalnim uslovima očuvale uzornu nacionalnu svest. U ovakvom sanstefanskom teritorijanom uređenju Balkana mogu se uočiti dva strateška interesa ondašnje ruske balkanske politike. Najpre, sprečavanje da se pravoslavni Sloveni putem katoličkog panslavizma“, po rečima tada uticajnog I. S. Aksakova, pretvore u materijal evropske germansko-romanske kulture“. 9) Sledstveno, Rusi su usmeravali Srbe da oslobode svoje, ali i svepravoslavno zapadnobalkansko teritorijalno nasleđe. Drugi interes Rusije je bio da preko teritorijalno značajno uvećane Bugarske i Crne Gore, kao prijateljskih pravoslavnih slovenskih država, osigura izlaz na južna mora. 10)
S druge strane, evropske države koje su vodile glavnu reč na Berlinskom kogresu – Nemačka, Velika Britanija i Austro-Ugarska – zaustavljaju nacionalno-oslobodilačke težnje Srbije i Crne Gore na prilazima BiH, Novopazarskog sandžaka, Kosova i Metohije i Stare Srbije (severni deo današnje BJRM). Tako evropske sile guraju Srbiju da na rubnim istočnim nacionalnim posedima kroz sukob sa pravoslavnim Bugarima obezbedi vitalno teritorijalno proširenje. Očuvani turski suverenitet i austrougarski vojni garnizoni u Novopazarskom sandžaku sprečavali su teritorijalni dodir Srbije i Crne Gore. Ovo će kasnije i potvrditi jedan austrougarski ministar spoljnih poslova: Mi ni u kom slučaju ne možemo trpeti sjedinjenje Kraljevine Srbije i Kneževine Crne Gore; mi bi ga sprečili čak i po cenu rata“. 11) Austro-Ugarska okupacija BiH je sprovedena pod evropskim mandatom kao jedna mera evropske policije“ (francuski punomoćnik na Kongresu) da se, rečju lorda Bikonsfilda, održi i obezbedi mir, da se uvede red i blagostanje i najzad ojača sama Porta“. Nekrofilska turkofilija engleskog lorda bila je samo maska iza koje se krio pravi cilj okupacije BiH, koji je priznao drugi Britanac, lord Solzberi: U slučaju ako bi znatan deo tih provincija pao u ruke jednoj od susednih kneževina (Srbiji ili Crnoj Gori), onda bi se obrazovao jedan lanac od slovenskih država, koji bi se pružao preko Balkanskog poluostrva i čija bi vojnička snaga pretila stanovništvu drugih plemena koja zauzimaju južne krajeve poluostrva“. 12)
SAVREMENICI I ISTORIčARI O SANSTEFANSKOM I BERLINSKOM UGOVORU Sudbina poništenog Sanstefanskog ugovora, posle ruskog diplomatskog poraza u Berlinu, najbolje potvrđuje tezu da pobednici najčešće pišu istoriju. Redovnom i politički instrumentalizovanom zloupotrebom stereotipa o antisrpskom karakteru Sanstefanskog ugovora potpuno su potisnte sve objektivne ocene ovog istorijskog dokumenta.
Među njima posebno je interesantno svedočenje koje je o Sanstefanskom ugovoru dao glavni srpski pregovarač u Berlinu Jovan Ristić: I Srbija, kao Kneževina, mogla je posle Sv. Stefanskih odluka, zaista biti zadovoljna ishodom svoga pitanja na Berlinskom Kongresu. Ali sa gledišta opšte Srpskoga, mora se žaliti za ugovorom Sv. Stefanskim, zbog rešenja, koje je u Berlinu dano pitanju o sudbini Bosne i Hercegovine“. 13)
Mišljenje o Sanstefanskom ugovoru ostavio je u svom dnevniku i prvi srpski pravni istoričar i sudija Kasacionog suda Nikola Krstić. Uoči zaključenja mira u San Stefanu, 20. februara, Krstić piše: Ako Bosna i Hercegovina ne postanu austrijske provincije, no ostanu i dalje pod turskim sizerenstvom, onda, po mom mišljenju, možemo biti potpuno zadovoljni s rezultatom ovogodišnjeg rata. U tom slučaju ostaju nam sačuvani izgledi da će skorim i te zemlje doći pod nezavisnu srpsku upravu, bilo da se pridadu Crnoj Gori, bilo da se spoje sa Srbijom. Samo kad bi se Austrija u tim zemljama ugnjezdila, stajala bi naša narodna stvar loše u tome, što bi se u tome nalazila velika smetnja za Srbiju da se samostalno razvija“. Pod 22. februarom 1878. Krstić o Sanstefanskom miru beleži i sledeće: Po mome nahođenju, dobitci su ovi toliki da, mada se poslednjim ratom ne ispuniše naše želje, opet zato s rezultatom ratovanja možemo biti zadovoljni“. Nikola Krstić već 13. jula 1878. daje ocenu Berlinskog ugovora: Ako se gleda na neposredni rezultat, onda prema tome što Srbija postaje nezavisna i što se uvećava, moglo bi se reći da je Srbija na kongresu još najbolje prošla. Ali, kada se postavi pitanje da li je uopšte srpska stvar unapređena, odgovor će biti pre negativan, no pozitivan. Osim vanrednih velikih događaja, mora se uzeti da je Bosna i Hercegovina, srce našeg naroda, za srpstvo izgubljena. Ispod Austrije teže će se osloboditi, no što bi se oslobodile ispod Turske. Austrija dobija okupacijom Bosne i Hercegovine dominirajući položaj prema Srbiji i Crnoj Gori i ove dve državice biće više nominalno slobodne i nezavisne, no u samoj stvari, jer će upliv Austrije na njih biti neodoljiv“. 14)
Među gledištima savremenika posebno je zanimljiv stav koji je o budućoj reviziji Sanstefanskog ugovora dao otvoreni protivnik ruskog prisustva u Srbiji naprednjak Milan Piroćanac: Ali, naravno, Austrija i Engleska ne misle da Srbiji izrade više no što je Rusija učinila, no prosto da je odluče od ruske politike“. 15)
Autor monografije o istoriji Habzburške monografije A. Tejlor, pišući o Sanstefanskom miru ocenjuje da su Rusi u pobedničkoj opijenosti nametnuli Turskoj panslavistički mir“. On dalje dodaje da je Berlinski sporazum još jednoj generaciji u Turskoj, pa i u Austrougarskoj, dao vremena da opstane“. 16)
Vladimir ćorović, i pored negativnog suda o Sanstefanskom miru, podvlači da je Berlinski Kongres vođen sav u antislovenskom duhu. Ruski dobici ispali su nesrazmerno mali prema žrtvama, a Srbima je zadat krvav udarac dvostruko. Ne samo da su Bosna i Hercegovina, radi kojih su oni ušli u rat, dopale Austro-Ugarskoj, koja je tako postala balkanska sila, nego joj je pridodat još i Novopazarski Sandžak do iza Mitrovice“. 17)
PLODOVI SRPSKOG BERLINSKOG (EVROPSKOG) PUTA Uravnotežena spoljna politika koju je u toku Berlinskog kongresa i neposredno posle njega vodio Jovan Ristić nije mogla da ima dug vek. Podrška koju je Srbiji na Kongresu pružila Austro-Ugarska da bi dobila Pirot i Vranje došla je brzo i višestruko na naplatu. Srbija sa novom naprednjačkom vladom, koja je pod plaštom evropeizacije Srbije vodila otvorenu austrofilsku politiku, zaključuje sa Austro-Ugarskom najpre Trgovinski ugovor, a potom i tzv. Tajnu konvenciju.
Trgovinskim ugovorom je bez reciprociteta Srbija dala Austro-Ugarskoj položaj najpovlašćenije nacije, a strukturom carinskih tarifa omogućila je severnom susedu da dugoročno spreči naše industrialisanje i u najskromnijem vidu“. Ovim nas je, kako primećuje S. Jovanović Austrija puštala da se razvijamo samo kao agrarna zemlja“, i to sa izvozom pooljoprivrednih roba koji je u potpunosti bio usmeren ka njenom tržištu.18)
Posle trgovinskog vezivanja, kralj Milan i naprednjaci su Srbiju i politički vezali za crno-žutu monarhiju Konvencijom koja će preko dvadeset godina ostati nepoznata srpskoj javnosti. članom 2. ove Konvencije Srbija se odrekla ne samo samostalne spoljne politike već i svake nacionalne svesrpske politike: Srbija neće trpeti političke, verske ili druge mutnje koje bi, polazeći sa njenog zemljišta, išle protiv Austro-Ugarske monarhije, podrazumevajući tu i Bosnu, Hercegovinu, i Novo-Pazarski sandžak“. Među Srbima jedini dobitnik Tajne konvencije bio je kralj Milan jer se Austro-Ugarska obavezala da štiti presto svog klijenta.19)
Kako izgleda srpska spoljna politika pod patronatom evropskih velikih sila pokazao je 1885. godine tragični rat koji je kralj Milan poveo protiv Bugarske. Podstaknut austrougarskim obećanjima, Milan je otpočeo rat s ciljem da sprečavanjem bugarskog ujedinjenja spašava ravnotežu evropskog poretka. U slučaju ratnog uspeha trebalo je da sa dva do tri bugarska sreza nadoknadi od Austrije otetu Bosnu, Hercegovinu, Rašku i Kosovo. Evropska vojna misija, u milanovsko-naprednjačkoj izvedbi, protiv pravoslavne Bugarske i njene zaštitnice Rusije zametnula je trajno seme razdora i podozrenja u srpsko-bugarskim odnosima, čime je uspešno ostvarena zamisao glavnog režisera, ministra spoljnih poslova Austro-Ugarske čuvenog Benjamina Kalaja. 20)
Odustajanje od vođenja samostalne nacionalne, svesrpske politike dovelo je i do jačanja srbijanskih partikularnih interesa, što je posledično proizvelo prve značajne nesporazume sa cetinjskim dvorom.
Srbijin suverenitet u vreme trajanja evropske naplate za članstvo u klubu velikih, nije bio ograničen samo spolja već se, kako ističe M. Pavlović, nalazio i pod svojevrsnim unutrašnjim samoograničenjem, koje bi se moglo označiti kao kompleks države drugog reda, sa kompleksom evropske podobnosti“. Naime, Srbija svoj državnopravni razvoj nije odmeravala prema svojim potrebama, mentalitetu i nasleđu, već prema imperativu potpune nekritičke evropeizacije. 21)
Prosvetna reforma koju je posle Berlinskog kongresa sproveo naprednjak Stojan Novaković, u skladu sa novom spoljnopolitičkom orjentacijom države, stvara generacije Srba u čijoj je svesti Rusija markirana kao suprotni pol evropskim liberalnim demoktatijama. Sledstveno, pravoslavno duhovno nasleđe postaje toliko daleko i nerazumljivo da Srbi svoju hagiografsku književnost uče uz pomoć komentara rimokatolikatolika Vatroslava Jagića. Promenu koju je Berlinski kongres doneo u duhovnom životu Srbije najbolje je primetio doktor sa Sorbone i diplomata u monaškom stadu Sv. vladike Nikolaja (Velimirovića) – Jakov Arsović: Berlinski ugovor menja istoriju Evrope… Srpska inteligencija prestaje ići u Rusiju. Odlazi u Nemačku i Francusku, i otuda se vraća skeptički i epikurejski nastrojena. Srbija gubi pokroviteljstvo Rusije. U Srbiji nastaju politička i partijska trvenja i trovanja“. 22)
Iščupani iz zajedničkog pravoslavnog korena, Srbi počinju da veruju u jezuitsku političku prelest pod sentimentalnim imenom jugoslovenstva. Optužbe ruskih slavjanofila od 1876. da srpski nacionalni pokret, umesto da vodi rat za oslobođenje Bosne i Stare Srbije, teži stvaranju južnoslovenske države, potvrđuju se jugoslovenstvom mnogih srpskih intelektualaca u periodu posle Berlinskog kongresa. 23)
RAZLOZI ZA RUSKI SANSTEFANSKI SPOLJNOPOLITIčKI NEUSPEH Pri zaključenju Sanstefanskog mirovnog ugovora Rusija je izašla iz međunarodnopravnih okvira predviđenih Pariskim ugovorom od 1856. i vratila se na poziciju jedinog pokrovitelja pravoslavnih balkanskih naroda, koju je imala po Kučuk-Kajnardžijskom ugovoru od 1774. godine. Da zaista napusti Prokrustovu postelju u koju su je evropske sile smestile posle Krimskog poraza, Rusiji nije bio dovoljan jedan ugovor sa Turskom, već i volja da se on realizuje. činom zaključenja Sanstefanskog ugovora Rusija je slala poruku već pobeđenoj Turskoj, tek njegovim sprovođenjem u delo Rusija je trebalo da pošalje poruku na pravu adresu – evropskim državama koje su joj pariskim klauzulama vezale ruke u balkanskoj politici. Samo tako je Rusija mogla da se u punom kapacitetu vrati na Balkan.
Međutim, ruska politika je i pre i posle zaključivanja sporazuma išla potpuno suprotnim putem. Umesto jednostrane demonstracije snage, koja bi priličila velikoj sili koja se vraća na političku pozornicu, Rusija se upustila u sporazumevanje sa evropskim državama, pre svega Austro-Ugarskom, i time posredno potvrđivala režim podeljenog pokroviteljstva nad Balkanom, koji je bio ujemčen Pariskim ugovorom. Na kraju je jedan međunarodni ugovor, koji je u međuvremenu ostao bez podrške svog bezvoljnog tvorca, morao da bude poništen, a s njim da posle svih ratnih žrtava na Berlinskom kongresu budu poraženi ruski, srpski i bugarski interesi. Glavni ruski pregovarač u Berlinu knez Gorčakov zapisaće kasnije da Berlinski traktat 1878. godine ja smatram najtamnijom stranicom mog života“. 24) Slovenofil I. S. Aksakov je tada s pravom ocenio da je Berlinskim kongresom petrovgradska birokratija odnela pobedu nad Rusijom“. Rusi su, dodavao je on, snažni na bojnom polju, gde se pitanja rešavaju junaštvom ruskog vojnika, to jest, naroda, a skoro uvek trpimo poraze na diplomatskom polju“ jer ruska diplomatija ne razume ruske interese i ruske nacionalne zadatke“. 25)
POSLEDICE RUSKOG BERLINSKOG DIPLOMATSKOG PORAZA Događaji koji su usledili potvrdili su stav ruskih slavjanofila da će trijumf austrijske krivde na Balkanskom polustrvu biti pre svega moralni poraz Rusije“. 26) Rusija je, rečju V. ćorovića, bila potisnuta na celoj liniji, skoro bezobzirno“. 27) Kontrolišući balkanske krunisane glave, Beč je u svoju interesnu zonu jednu za drugom uvukao Srbiju, Rumuniju i Bugarsku. Istovremeno, nove političke elite u tek oslobođenim pravoslavnim državama pokazale su se kao politički skorojevići i nezasiti koristoljubci, koji su bili spremni da zarad lične dobiti i statusa u evropskom klubu velikih, okrenu leđa ne samo vekovnoj pravoslavnoj pokroviteljki Rusiji već i sopstvenom narodu i zavetnoj ideji oslobođenja i ujedinjenja.
Stanje posle ruskog berlinskog diplomatskog poraza bilo je verna slika geopolitičke procene jednog kasnijeg ruskog carskog diplomate Sazonova: Porobljavanjem naših prirodnih saveznika na Balkanu i razarajući uticaj koji nam je istorija tamo stvorila; to bi bilo isto što i osuda Rusije na bedno životarenje zavisno od arbitrarne volje centralnih sila“. 28) Ipak, situacija u kojoj je Rusija, posle višedecenijskog prisustva na Balkanu, samo za nekoliko godina potpuno istisnuta, pre svega pokazala je tačnost u mnogo čemu proročkih zaključaka Konstantina Leontjeva: Zato nije dobro da imamo u vidu samo proterivanje Turaka iz Evrope, samo emancipaciju Slovena… već nešto šire i po zamisli nezavisnije. To šire i nezamislivije ne treba da bude drugo do razvijanje svoje sopstvene izvorne slovensko-azijske civilizacije.“ U suprotnom“, dodaje on, svi ostali Sloveni bi vrlo brzo postali gori od kontinentalnih Evropljana, i ništa više… Nisu ruski orlovi zato preletali Dunav i Balkan, da bi Srbi i Bugari, kasnije, na slobodi, izlegali piliće građanskog evropejstva“. 29)
Stvarnost isuviše podseća na prošlost s kraja 19. veka, a da li će je Srbi i Rusi do kraja na isti način ponovo proživeti ili će krenuti putokazima mudrog grofa Leontjeva – videćemo.
