Nakon izgubljenog Krimskog rata 1856, ruska politika je imala puno razloga da pomaže srpski nacionalni pokret u Osmanlijskom carstvu. Pariskim mirom 1856, Rusija je izgubila statut protektora pravoslavnog stanovništva na tom prostoru, pa je njeno mesto popunio sistem „Zaštitnh sila“ koje su potpisale pariski mir 1856. Porazom glavnog ruskog protivnika, Francuske 1870, Rusija je vrlo brzouspela da se oslobodi izolacije koja joj je nametnuta nakon Krimskog rata. Londonskom konferencijom 1871. ona je poništila gotovo sve odredbe mira 1856, sem one koja je evropskim velikim silama davala za pravo da vrše kolektivnu zaštitu hrišćanskog stanovništva u turskoj državi. Delimično je i to izbegnuto 1872. i 1873. kada je stvoren „Trojecarski savez“ između tri severna dvora – ruskog, nemačkog i austrijskog.
U ovo vreme trijumfalnog povratka Rusije kao velike sile među balkanske narode, pokušavaju i ruski slavjanofili da u višoj meri pomognu svoje srpske prijatelje. Iako je Trojecarski savez imao jednu odredbu da će se suprotstaviti pokušaju revolucije protiv zakonitih vlada, iza 1872. se pomažu srpski i bugarski socijalisti, kao i celi krug intelektualaca iz ranije Ujedinjene omladine srpske da pokušaju sa organizacijom jedne pobune na turskoj strani. Verovalo se da je iza njih stajao krug ruskih slavjanovila oko lista „Golos“. Oni su pokušavali da uspostave neku saglasnost između raznih grupa srpskih nezadovoljnika, da bivšeg ustaničkog vođu Luku Vukalovića vrate iz ruske emigracije natrag u Hercegovinu.
Turska je država 1874. ulazila u razdoblje socijalnih nemira u svojim balkanskim pokrajinama. Srpsko seljaštvo u hercegovini i Bosni, jedva primireno nakon desetogodišnjeg ustanka od 1852. do 1862, počelo je da diže glas protiv visokih poreza. Posebno je zakup desetine, koji se prodavao na licitaciji, porastao toliko da dovodio u pitanje samu egzistenciju seljačkog sveta. Nemiri su počeli u Hercegovini u zimu 1874, a u leto naredne godine se razvio veliki ustanak. On se brzo preneo i na severozapadnu Bosnu, a zatim delove Raške oblasti, Kosova, Makedonije i Bugarske. Ni srpski nacionalni pokret, kao ni zvanične politike vlada evropskih nisu još bile dozrele u ubeđenju da je agrarna pobuna seljaka jedina prava nacionalna revolucija. U srpskoj će nauci tu misao, pod uticajem italijanske nauke, prvi zastupati istoričar Vasilj Popović tek nakon 1935. Evropa tada potcenjuje nacionalni karakter tih seljačkih pobuna i ne smatra ih političkim.
Austro-Ugarska se od samog početka ovih socijalnih nemira uključila da ih iskoristi. Bojala se da se iz toga ne izrodi jedna velika srpska revolucija. Na sednici Krunskog veća u Beču od 29. januara 1875. je odlučeno da se ovi nemiri pomažu, ali konačna granica do koje će se protezati njen okupacioni sistem nije bila određena. Tom prilikom je ministar spoljnih poslova Julius Andraši izgovorio čuvene reči da se „ne može koža prodavati pre nego se medved ubije“. Kada je 22. maja (ili po jednom datiranju 1. jula 1875) crnogorski knez poslao jedan memorandum ruskom, nemačkom i austrijskom dvoru da se dozvoli teritorijalno proširenje Crne Gore i njen izlaz na more, izgledalo je kao da je taj zahtev bio inspirisan na ranijem zajedničkom sastanku crnogorskog kneza i austrijskog cara u Kotoru. To je bilo i zvanično objašnjenje na Cetinju.
U skladu sa filozofijom Lepolda Rankea da se nivo nezavisnosti jedne zemlje meri njenim položajem u međunarodnim odnosima, Velika istočna kriza je 1875. počela u uslovima kada srpski nacionalni pokret nema nikakvog vođstva. Dve su srpske vlade i dva kneza bili pod potpunom kontrolom svojih ruskih i austrijskih zaštitnika, a ono što se nazivalo srpskim nacionalnim radnicima i revolucionarima, hodilo je pod ruskim slavjanofilskim zastavama. Srbi, dakle, nisu 1875. nezavisan narod.
Pokušaj da se stvori jedno središte srpskog nacionalnog ustanka u Hercegovini oko Miće Ljubibratića onemogućio je crnogorski knez. Na putu u Bosni pokuša da sazove jednu opštesrpsku skupštinu i za predsednika joj izabere vojvođanskog prvaka Svetozara Miletića, austrijska je p olicija uhapsila Ljubibratića na granici i četiri ga godine držala u egzilu u Lincu. Bečki je dvor ocenio da je ustanak na turskoj strani izbio zbog poreskih razloga, ali se brzo pretvorio u srpsku i jugoslovensku pobunu dalekosežnih razmera. Zbog toga je policija opomenuta da hapsi i drži pod okom sve one koji bi ovaj ustanak usmeravali u smislu borbe za srpsko i južnoslovensko ujedinjenje.
Namećući se za vođstvo srpskog pokreta, ruski su slavjanofili nastojali da Srbiju uvuku u rat protiv Turske, kako bi to moglo poslužiti kao opravdanje ruskog cara da Turskoj objavi rat. U Srbiju se šalju dobrovoljci, čiji se broj do početka rata krajem juna 1876. popeo na 2400 vojnika. General M.G.černjajev, vlasnik lista „Golos“ koji od 1872. nastoji da podstakne srpske i bugarske revolucionare na ustanak, došao je u Srbiju i postao glavni zapovednik srpske milicije i ruskih dobrovoljaca. Iz Rusije je došlo i 600 oficira koji su celi srpski oslobodilački rat uzeli u svoje ruke. Sam je černjajev, po sudu Slobodana Jovanovića, postao diktator Srbije.
Na taj je način Velika istočna kriza počela da se odvija tako što su Srbi postali jedan predmet sporazumevanj aruskog i austrijskog cara oko proširenja njihovih interesa na Balkanu, uz uslov da srpske nacionalne pobune posluže samo kao sredstvo da se to ostvari. U Rusiji je među slavjanofilskim radnicima bilo dosta ljudi koji su nastojali da se srpski nacionalni pokret pravično nagradi. Ipak je sve zavisilo od toga kako će se o razgraničenju na Balkanu sporazumeti ruski i austrijski car. Za razliku od slavjanofila, ruski car je od početka zauzeo negativan stav prema mogućnosti srpskog nacionalnog ujedinjenja. U svojim pismima je ustanike u Hercegovini nazivao pljačkašima, a u jednom obraćanju austrijskom caru, on veli da razume njegovu „odvratnost prema stvaranju jedne velike srpske države. Kao i Ti ja odbacujem takvu kombinaciju“. U Beč je poslao generala Sumrakova da ponudi deobu interesnih sfera na Balkanu; uz uslov da ceo srpski prostor uđe u austrijsku zonu. Iste su poruke nosili i drugi njegovi poslanici.
U okviru ovakvog prisustva glavnih spoljnih faktora koji su Balkan delili u svoje sfere uticaja, formulisano je i srpsko pitanje. Dve rivalske kneževske dinastije su se sporazumele o stvaranju dvojne federativne države. Nakon pregovora na Cetinju, konačno je u Veneciji sklopljen ugovor o savezu i tajnoj vojnoj konvenciji između Srbije i Crne Gore, 15. juna 1876. Iako se pregovaralo najviše o vojnoj saradnji u predstojećem ratu, sporazumevanje se proširilo i na pitanja dinastičkog ujedinjenja u budućnosti i teritorijalne podele zajedničke srpske države. Zamišljalo se da će se ona protezati od timoka do Une, a da će u njoj na crnogorski federalni deo otpadati teritorij omeđen rekama Limom i Neretvom kod Konjica. U ovom se vojnom savezu od 15. juna 1876. ispoljava suština i vrhunac srpskog pitanja u Velikoj istočnoj krizi tih godina.
Srbija i Crna Gora su ušle u rat protiv Turske na Vidovdan, 27. juna 1876, (zapravo 30. juna) iako su vojna dejstva objavljena i počela nekoliko dana kasnije. Srpski je knez u ratnoj proklamaciji osudio netoleranciju prema muslimanima i katolicima, kao i pokušaje socijalnog prevrata u kome bi se narušili postojeći vlasnički odnosi. Formalno je time onemogućeno da se moćan agrarni ustanak seljaka koji je buktao u susednim pokrajinama prizna kao srpska nacionalna revolucija. Odmah nakon sklapanja saveza Srbije i Crne Gore sa Hercegovinom. Ustanici u Bosni su proglasili ujedinjenje sa Srbijom na četiri mesta i o tome obznanili svetu svoju odluku. Sve su ustaničke formacije preuređene i stavljene pod jedinstvenu komandu pukovnika Melete Despotovića, bivšeg oficira ruske carske garde i ubeđenog slavjanofila. Verovao je da je srpski cilj ujedinjenje svih Slovena pod vođstvom ruskog cara, a u Bosni je pokušavao da na srpsku stranu privuče katolike i muslimane.
Strateški osnov srpskog rata protiv Turske 1876. je predviđao da rat ima za cilj samo da izazove ruskog cara da vojnički interveniše protiv Turske. Odatle je glavni udarni pravac određen prema Bugarskoj, kako bi se izazvao bugarski narodni ustanak. Ostali su frontovi imali manji značaj. Iako je bilo predviđeno da se srpska i crnogorska vojska usmeruju ka sjedinjenju negde u Raškoj oblasti, crnogorska vojska je svoje glavne operacije usmerila uglavnom na Hercegovinu. Izgledalo je, a i istorijska nauka je sklona ubeđenju da se to može i dokazati, da je crnogorski knez više sklon tajnom sporazumu sa ustrijskim carem oko teritorijalne deobe Hercegovine, nego da uspostavlja istorijske osnove srpskom nacionalnom jedinstvu. Crnogorska je vojska u herecegovačkom i albanskom pravcu izvojevala nekoliko pobeda velikog svetskog odjeka. Srpska je milicija, na bugarskom frontu, a zatim i na ostalim ratištima počela da doživljava neuspeh za neuspehom. Konačno je spasena od totalnog poraza pritiskom velikih sila na tursku vladu da prihvati primirje, po kome je Srbija mogla da očuva ssvoj raniji teritorij, ali da ne dobije ništa od onoga što se srpsko javno mišljenje nadalo da je postalo istorijska tekovina.
U uslovima dubokog vojnog poraza, srpsko je nacionalno piptanje dalje zavisilo od sporazuma velikih sila. Na prvom mestu su se pokušale da sporazumeju Rusija i Austro-Ugarska. Jedan nacrt sporazuma je napravljen u razgovoru ruskog i austrijskog cara u vozu između Berlina i Rajhštata 8. jula 1876. Po tom sporazumu Srbija je dobijala mali komad zemlje u pravcu reke Lima, Crna Gora jedan deo istočne Hercegovine i izlaz na more kod Spiča. Kako je sporazum sačinjen usmeno i u ruskoj verziji predviđao znatno nepovoljnija rešenja za Austro-Ugarsku, konačni je sporazum postignut u Budimpešti 15. januara 1877. („Budimpeštanske konvencije“). Na osnovu ovih tajnih sporazuma, po kojima je cela Bosna prepuštena Austro-Ugarskoj, a Hercegovina do linije iza Bileće, Rusija je ušla u rat protiv Turske 24. aprila 1877. Ruski su slavjanofili, razočarani u njihove planove oko rešavanja opšteslovenskog pitanja u Velikoj istočnoj krizi, počeli da kidaju sve veze sa Srbijom. U Moskvi je sročeno jedno saopštenje pod naslovom „Uoči našeg poslednjeg rata. Pismo predsednika Moskovskog slavjanofilskog komiteta, 4. decembra 1876. godine iz Moskve u Beograd“. Ovaj je dokument u celosti pušten u javnost tek 1897. godine, ali je i pored toga on odigrao isto onako veliku ulogu u istoriji srpsko-ruskih odnosa kao i slavjanofilska Poslanica Srbima 1860. Srbima je saopšteno da se s njima prekidaju sve spone saradnje, da se u Beogradu ostavlja jedan emisar za širenje ruske pismenosti i da se cela ruska energija upravlja na pomoć Bugarskoj. Srbi su označeni kao vinovnici za slom njihovog rata 1876, jer su svoju kulturu usmeravali na saradnju sa katoličkim Hrvatima u smislu stvaranja jugoslovenske države. Ti su ciljevi nazvani „lažima i frazom“.
Sve su velike sile nastojale da izvuku neke koristi iz ove istočne krize iako su samo Rusija i Austro-Ugarska igrale najaktivniju ulogu. One su formalno nastojale da postignu neki sporazum sa turskom vladom o promeni administracije u Bosni i Hercegovini i da se daju neki ustupci drugim narodima i državama. Na velikoj Carigradskoj konferenciji od 11. decembra 1876. do 20. januara 1877, nije prihvaćena molba srpskog kneza da se na konferenciji sasluša i srpski predstavnik. Kako ističe Jovan Vukić u malo poznatoj studiji na francuskom jeziju „Srpski narod u Velikoj istočnoj krizi od 1875. do 1878. Studija iz političke istorije“ (Ženeva 1919), Srbija je na konferenciji ućutkana rešenjem da će se poštovati njene predratne granice. Na lep napin joj je rečeno da mora biti srećna što ništa nije izgubila. Crnoj Gori je obećano uvećanje u pravcu Hercegovine i Albanije. Carigradska je konferencija donela odluke da Bosna i Hercegovina postane autonomna i da se njen teritorij izdeli u nekoliko unutrašnjih kantona. Sultan bi naimenovao jednog generalnog guvernera, a velike sile bi garantovale ovaj poredak na rok od pet godina. Rukovodioci posebnih kantona, koji su na turskom nazivani „nahije mudirluci“, birani su od strane kantonalnih veća i od njihovih članova iz one vere koja je sačinjavala većinu u dotičnom kantonu. Više kantona se ujedinjavalo u okruge (sandžake), a na njihovom čelu bi sultan postavljao načelnike iz većinskog stanovništva.
Senka na sve ove tajne i javne pogodbe oko rešavnja Velike istočne krize je došla nakon konačne pobede ruske i srpske vojske nad turskom do početka marta 1878. U drugom ratu je srpska vojska probala vrednosti svog preobražaja. Uspela je da oslobodi delove jugoistočne Srbije sa Nišom i Pirotom kao glavnim osloncima. Unutrašnje pobune nezadovoljne opozicije su onemogućile da srpski odredi uđu ranije u poprište pod znatno povoljnijim okolnostima nego u ratu 1876. („Kragujevački barjak“). To je bio i razlog da nisu oslobođeni Skoplje i Priština. Nakon ovih velikih vojnih pobeda ruske vojske i sklapanja preliminarnog mira u San Stefanu 3. marta 1878, sve su velike sile nastojale da tajnim pogađanjem sa sultanovom vladom dobiju neke ustupke. Velika Britanija je na taj način od sultana dobila Kipar, a Austro-Ugarskoj nije pošlo za rukom da joj sultan omogući legalnu okupaciju Bosne i Hercegovine. Sa ruske strane je srpskoj vladi stavljeno na znanje da se ne sme protiviti Austro-Ugarskoj i zahtevati delove Bosne.
Pre nego je dobila mandat velikih sila da okupira Bosnu i Hercegovinu, habzburška je politika uspela da na svoju stranu pridobije sve glavne činioce. Njeni agenti su na svoju stranu okrenuli većinu franjevačkog sveštenstva i deo muslimanskih zemljoposednika. Hercegovački ustanak je bio pod komandom crnogorskog kneza, a on je bio u tesnoj vezi sa predstavnicima austrijskog cara. Dobijao je određenu finansijsku pomoć i bio zadovoljan da su velike sile bile vidljivo sklone da Crnoj Gori daju teritorijalno uvećanje i izlaz na more. Ustanici u Bosni su glavno uporište izgradili na tromeđi Dalmacije, Like i Bosne. Pored štaba pukovnika Despotovića, tu u Crnim Potocima su podignuta spremišta za zalihe hrane i opreme. Ta je utvrda bila prirodno zaštićena jer je kao klin duboko ulazila u austrijski teritorij i bez povrede granice se nije mogla zauzeti. Upravo koristeći svesnu nebudnost austrijskih organa, turska je vojska 4. avgusta 1877, koristeći se slobodnim prolazom preko granice, razorila to uporište i razbila poslednje znatnije ustaničke formacije.
Pripremajući se za Berlinski kongres, Rusija je nastojala da pre njega izvuče neke koristi u tajnom pogađanju sa austrougarskom diplomatijom. Privremeno je podržavala ideju o autnomiji Bosne i Hercegovine, kako bi je kasnije mogla predati za vrednije ustupke u Makedoniji i Bugarskoj. Nakon poraza u Crnim Potocima, ustanici su u Bosni bili formirali jednu privremenu vladu i obnovili nekoliko ustaničkih četa. Dvojica ustaničkih starešina su u seljačkim odelima uspela da dođu u Beograd i sastanu se sa predstavnikom vlade Jovanom Ristićem. „On ih ljubazno primi, i saslušavši njihovu molbu, odgovori im, da im Srbija nikakve pomoći dati ne može, pošto se u poslednjem ratu s Turcija jako istrošila“. Na veće je razočarenje naišla jedna mala delegacija slvajnofilima u Moskvi, koji su u skladu sa zvaničnom carskom politikom sve energije posvetili oslobođenju Bugarske, a Srbima savetovali da se sporazumeju sa Austro-Ugarskom oko osiguranja autnomije Bosne i Hercegovine i postizanja nezavisnosti države. Popuštajući pritisku, srpskoj vladi je jedino ostalo da od habzburških diplomata dobije podršku oko izgradnje železnice i povoljnijeg razgraničenja sa Bugarskom. U pitanju srpskih poseda zapadno od reke Drine je ćutala. pazeći da ne daje nikakve izjave „iz kojih bi izgledalo, kao da se Srbija odriče Bosne, ili da je ustupa“.
Berlinski kongres od 13. juna do 13. jula 1878. je bio primer diktata velikih sila. Srbija i Crna Gora su dobile priznanje nezavisnosti i teritorijalno uvećanje. Ustanici Bosne i Hercegovine su uoči kongresa 3. jula uputili jednu „spomenicu predstavnicima velikih sila kongresa u Berlinu“, gde kukaju da „mi živimo u Evropi …. ali smo roblje u toj ponosnoj Evropi“. Pristajali su na autonomiju pokrajina kakva je predlagana na ranijoj Carigradskoj kongerenciji, uz uslov da guvernera bira izabrana narodna skupština, a da ga sultan mora „priznati i potvrditi“. Na berlinski kongres je bila upućena jedna delegacija, kojoj je bilo dopušteno da pre ulaska predstavnika u dvoranu mogu ostaviti na stolu svoje zahteve. Austrijskom caru nije pošlo za rukom da se tajnim putem sporazume sa turskim sultanom da mu ustupi Bosnu, Hercegovinu i Rašku oblast. Tamo se pripremao muslimanski svet i skupljao oružje.
Netačna je predstava koja postoji u srpskoj i delom svetskoj literaturi da je u Bosni i Hercegovini došlo do spontanog narodnog otpora muslimanskog i jednog malog dela srpskog stanovništva. Prema istraživanju istoričara Roderika Dejvisona, turska vlada nije bila sklona da olako prepusti svoje blakanks edelove austrijskoj, srpskoj i crnogorskoj vojci. Sama se bojala da pruži otpor, jer bi se morla suočiti sa podelom carstva od složnih velikih sila. Umesto toga, nastojala je da organizuje muslimanski narod i dade mu pomoć, a u ovom pogledu je počela i da ozbiljno uzima u razmatranje neke ponude ruskih slavjanofila za zajedničko delovanje. Reč panislamizam je skovana prvi put 1876, a prvi panislamski pokret se organizuje 1878. Zbog straha od velikih sila, njegovo središte je smešteno u meku, a u Carigradu je ministar vojske bio odgovoran za usklađivanje delatnosti. Podstaknuti na tajni način, bosanski muslimani su proglasili jednu autnomnu vladu, odbili saradnju sa vođstvom srpskog ustanka i pripremili otpor austrougarskoj vojci. U Sarajevu i Mostaru su bile poništene ranije turske reforme, proglašeno šerijatsko pravo i zabranjeno nošenje evropskih odela. Na sličan način je podstaknuta i Prizrenska liga na Kosovu.
Austro-Ugarska je okupirala Bosnu i Hercegovinu vojnim pohodom i lomeći otpor muslimanskog stanovništva. Po odlukama Berlinskog kongresa, ona je bila obavezna da reši agrarno pitanje i modernizuje administraciju. Bečka vlada je okupirala pokrajine u nameri da onemogući stvaranje srpske, ili zajedničke, jugoslovenske države. Zbog toga je nastojala da pridobije muslimanske zemljoposednike, odričući se obaveze da rešava agrarno pitanje. Od 1882. se vodi politika aktivne denacionalizacije i proglašava veštačka bosanska nacija. Otvoreno se favorizovala katolizacija javnog života i kulture.
Srpski je nacionalni pokret kasno uvideo da je njegova glavna omaška bila u slepom pridržavanju slavjanofilske ideologije i politike. Nastojeći da organizju neki jači otpor habzburškoj ekspanziji oni su (Mišo Ljubibratić) nastajali da u slavjanofilsku ideologiju unesu neke bitne korekture: umesto slepog pokoravanja arbitraži ruskog cara, zahtevalo se sporazumevanje blakanskih naroda da se samo dogovore oko razgraničenja i oblika svoje vlade. Iako su na osnovu određenog uspeha u tome, organizovali ustanak u Hercegovini zajedno sa muslimanima 1882, te su promene transformisale ruski slavjanofilski pokret tek nakon pada samodržavlja u Rusiji iza revolucije 1905. Na toj osnovi je građena ideologija neoslavizma početkom ovog veka.
Moralo bi se zaključiti da je srpsko pitanje u Velikoj istočnooj krizi 1875-1878. propalo zbog opšte društvene nerazvijenosti srpskog društva i kulture. Srpski nacionalni pokret je napravio stratešku omašku istorijskih razmera, jer se poistovetio sa ruskim slavjanofilskim pokretom i tako izgubio mogućnost da u opštem rešavanju velike krize samostalno vodi politiku. Srbi su dobili ono što ime je prepustio ruski car. Ima neke simbolike u opisu predaje vojske hercegovačkih ustanika austrijskom generalu na Goričkom polju kod Trebinja. Dopisnik novosadske „Zastave“ je 5. novembra 1878. opisao kako je 6750 ustaničkih vojnika došlo sa crnogorskim predstavnicima na mesto predaje. U ime crnogorskog kneza koji im je pre dve godine predao zastave za oslobođenje, veliki vojvoda Vukotić je u njegovo ime saopštio da je „Hercegovina postala ćesara bečkog, vi kao hrabri i vjerni sinovi svoje domovine, treba da priznate ćesarovu vlast, pošteno ste vojevali za svoju slobodu, hvala vam na junačkome radu. Znajte da knjaz i ćesar žive u ljubavi, kao da su jedna familija, lijepo će vam biti“. Svoje zastave ustanici nisu hteli da predaju austrijskom generalu, nego predstavniku crnogorskog kneza od koga su ih i dobili. U tom simbolici je sadržana suština srpskog nacionalnog pitanja toga vremena: u fazi nerazvijenog elitnog tipa nacionalnog pokreta, srpsko pitanje je postalo jedno od onih nerešenih balkanskih pitanja koje je ruska politika koristila za svoje balkanske interese. Njen osnovni cilj je bio da se definitivno oslobodi izolacije i povrati status velike svetske sile, što je bila posledica poraza u Krimskom ratu 1854-1856. Zbog toga je bila prinuđena da popušta drugim evropskim državama, a najviše Austro-Ugarskoj i nemačkoj s kojima je 1872. ušla u politički savez. U okviru njene balkanske politike ona je želela da ostvari oslobođenje Velike Bugarske i Velike Crne Gore. Nesporazumi sa srpskom kulturom, zbog njenog upadljivog prihvatanja političkih normi zapadnoevrpske demokratije, imali su za posledicu da je celis srpski nacionalni pokret potiskivan u stranu.
Srpsko je pitanje u Velikoj istočnoj krizi 1875-1878. ostalo nerešeno. Osnovni razlog za to je nerazvijenost srpskog nacionalnog pokreta i njegov elitni tip u to vreme. Zbog nemogućnosti da koncentriše sve nacionalne snage, srpska politika bez ruske pomoći nije bila u stanju da išta ozbiljno uradi, sem sporazumevanja sa habzburškim vlastima na štetu svoje budućnosti. Kakva je razlika između elitnog i masovnog tipa nacionalnog pokreta vidi se iz opisa u romanu „Na Drini ćuprija“ Ive Andrića. Na višegradskom mostu je 1878. austrijsku vojsku pozdravila jedna bezvoljna delegacija građana, pod vođstvom jednog obazrivog srpskog sveštenika. Oko balkanskih ratova 1912-13. taj se prestrašeni i obazrivi svet promenio. Kao i svaki masovni nacionalizam i on se ravnao po devizi da se njegova konspiracija otkriva i zapisuje na svačijem čelu. Mladići se demonstrativno odevaju u crne pelerine i kalabreške šešire, da ih je lako prepoznati kao državne neprijatelje. Na višegradskom mostu „noću do u kasne sate, sada na istoj kapiji mladići iz srpskih kuća pevaju glasno i prkosno pesmu o srpskom topu, a niti ih ko globi ni kažnjava. Među njima često se primećuju studenti i đaci srednjih škola. To su većinom bledi i mršavi mladići, sa dugom kosom i crnim, plitkim šeširom širokog oboda“. Dok se nije pojavila ova nova generacija koja, po savetima Masima Dazelja italijanskim nacionalstima iz 1849, nije svoje ciljeve napisala na svome čelu, ni srpsko se pitanje nije moglo pre vremena osloboditi trulog sporazumevanja velikih sila koje ga je u kolevci zagušilo. Nisu Srbi izgubili bitku u Velikoj istočnoj krizi 1875. što nisu imali dosta dobrih vojnika. Značajnije od toga je da nisu imali dosta pismenog sveta. Ivo Andrić beleži da se 1912. na višegradskom mostu „novine čitaju pohlepno i mnogo, ali porvršno i nadohvat.. Sve što se dešava praćeno je šumom i bleskom krupnih reči. Mlađi svet ne smatra da je živeo toga dana, ako mu uveče, pre spavanja, ne zvone uši i ne blešte oči od onoga što je preko dana čuo i video“. Probuđeni čitalac u vreme masovnog nacionalizma ne propušta olako velike istorijske trenutke, kao što je učinio naoružani zaverenik iz vremena rasula 1875.
23. septembra 1996. Milorad Ekmečić
Bratstvo, časopis društva “ Sveti Sava „, Beograd, 1997. godina
