Svetosavska nagrada koju dodeljuje Ministarstvo prosvete Srbije najveće je priznanje u obrazovanju, a ove godine laureat je postala i Blaženka Trivunčić, koordinatorka Srpske dopunske škole na tlu Francuske, Italije i Slovenije.
– Ne samo da je najveća, već i najlepša nagrada, duhovna je radost, čast i zadovoljstvo. Ministarstvo je prepoznalo i vrednovalo rad, a to nam je putokaz u nastupajućim koracima i negovanju razvijanja profesionalnih i ljudskih odnosa. Istakla bih: država ulaže velike napore, otvaramo nova odeljenja, stižemo u nove zemlje – reči su Blaženkine.
Sitna ženica, energije džinovske. Bledunjava, a krvi kipuće. U dijasporskom srpskom okruženju – fenjer je i motor. Svugde stiže, na sve stiže, mala joj Francuska, proširila se do Italije i Slovenije, a ukoliko bi se vagale onlajn i Zoom veze, bilo bi je i dalje, i više, pa je i ptica, i avion ili najsažetije – neumorni je negovatelj i raspršivač srpskog jezika i svega svetosavskog. Ispod svega nabrojanog piše – Blaženka Trivunčić.
Una je uz nju, petnaestogodišnjakinja, devojčurak za sve nadaren, i u svemu radna. Raste u Francuskoj, a u Srbiju joj ne dirajte, sva je srpska. Ćerka je preslikana mama, a kako je mama produžila očevu učiteljsku opčinjenost znanjem, lepotom ćirilice i milinom maternjeg jezika, čini se da je i Una iver koji daleko ne pada. Njih dve, ističu, jedna drugoj su “učiteljice i tumači generacija, motivacija, podrška, podstrek, sunce koje ih greje i vodi”, u tom zajedništvu podrazumeva se autoritet majke, a zbog savršenog međusobnog razumevanja, uz enormne količine ljubavi, najbolje su prijateljice, za navek.
Od 2015. godine su žiteljke Pariza. Radino su došle, u dopunsku školu. Srpski jezik im pogonsko gorivo, a cilj napredovanje najmlađeg srpskog roda. I nijedan dan bez đačića, njihovih roditelja i bakadedovskog pogurkivanja. Upleteni zajedno čine današnjicu i opstanak srpskog jezika, i na ponos su Srbije.
– Rodom sam iz Pljevalja, opojno lepog predela na Žabljaku. Kako raspust, tamo trknem, vazduh da udahnem, pogled lepotom nadojim – počinje Blaženkino ispovedanje.
Roditelji Velinka i Radovan Laketić su izdanci tog kraja.
Petice i šah
-Tata je prosvetni radnik (istorija, geografija). U selu sa nekoliko kuća bio je direktor škole u kojoj smo imali stan, hodnik dugačak, učionice sa strane, školsko zvono nikad ne kasni, u naručju me nosio na časove. Kad sam napunila četiri godina tata dobija premeštaj u Jagodinu – premerava Blaženka startne korake.
Sa godinu i dva meseca mlađim bratom Borisom je nerazdvojna, oduvek ga vukla sa sobom, a on, hvališući se (takođe je prosvetni radnik) i danas ponavlja: “Sestra povukla na mene.”
– Nabrali smo godine, a vezanost nam je i dalje čelična. Brat živi u Užicu, da je i na Marsu, čuli bismo se svaki dan – kratak je opis sestrinske ljubavi.
Tamo gde je neko od roditelja učitelj, dokazano je, ne greši se u vaspitanju.
– Kao malecka zatvarala sam se u sobu i satima čitala. Ocene u školi morale su da budu petice, sa lakoćom sam bila vukovac. Dobro sam recitovala, za Republičko takmičenje u Tršiću izabrala tešku pesmu “Balada o Stojkovićima” akademika Ljubomira Simovića i svima razbudila emocije. Na takmičenja sam išla i sa pismenim sastavom “Ovo malo duše”, imaginarnom pričom koja može biti i realna. Za maturski rad sam uzela “Gorski vijenac”. Lako pišem, pa i kome treba i ne treba.
Seća se Blaženka svojih odeljenja:
– Neka me u klupi pozadi, govorila sam, ne volim da se guram i ističem. I šah me bio opčinio, nad crno-belom tablom mudrovala bih po celu noć.
A kad naraste?
Put u nepoznato
– Kao mala stanem pred TV i zamišljam da sam novinar. Roditelji su me usmerili na Filološki fakultet, odsek srpski jezik i književnost. Nijedan ispit nisam pala, u generaciji sam prva diplomirala.
Mnogo šta je upisano u Blaženkino životno pletivo, a ne seća se jasno kako se odlučila za Francusku.
– Verovatno sudbinska okolnost i određenost. Nikakva planiranja. Letimično sam ugledala neki konkurs, kliknula, prošla i eto me u Parizu.
Zemlja tuđa, a ni trepnula, ni zadrhtala, sve jeste drukčije, nepoznato, pa, šta, biće dobro, uveravala se.
– Uzbuđenje, ali ne strah, ničeg se ne plašim. Tako učim i ćerku. Nema odustajanja, budi srčan, pošten, padneš, ustaneš.
Bilo je teško. Preteško.
– Veliki je to napor, a uz mene devetogodišnje dete. Nikog ne znaš, ni kolege ne poznaješ, trebaš se snaći, stan naći… Ipak je to neka božja ruka.
Slede prvi susreti sa srpskim školarcima. Jezik im tanušan, nikakav.
– Iznenađujuće! Krećem intuitivno, u čemu je i suština ovog poziva, pronalaziš način kako da priđeš deci, komuniciraš, upoznaješ srpske porodice, privoliš ih na zajednički rad, nalaziš im vezu sa Srbijom. U tome je virtuoznost ovog poziva. Danonoćno je prilagođavanje svakom učeniku kako bi on rekao: “Hoću da idem na časove”.
Startne 2015. godine na pariskom regionu uz Blaženku je bio samo Nenad Milosavljević, pridružuje im se Ljiljana Simić. Svi debitanti.
– Neviđene borbe. Naš rad je povezivanje matice i dijaspore, a povećanje broja učenika je odraz našeg rada. Startovali smo sa 270 učenika, sada ih je u pariskom regionu oko 600. U Francuskoj je danas 12 nastavnika.
Pohvale đacima i roditeljima
Na tuđe tlo naši su zemljaci posejali srpsko seme.
– Ako ih opisujem, činim to kroz njihove roditelje. Oni decu dovode u školu, oni u svojoj porodici razvijaju ljubav prema Srbiji. A, deca su radoznala. Ne možemo ih mnogo bombardovati podacima, malo pesmica, malo igre, svesni smo da je srpski pred dominantnim jezikom ugrožen. Najvažni je podsticati oslobađanje od straha u govoru, a trudimo se da sadržaje propisanog programa prilagodimo svakom učeniku, grupi i njihovim jezičkim potrebama. Radimo na stručan i ozbiljan način – razrada je Blaženkina.
Naravno da postoje razlike između dece u rasejanju i u matici. Blaženka i to secira:
– Tamo su slobodniji, neposredniji, ovde ih treba prodrmati, animirati, a vredni su, motivisani. Gledaju, trepću, onda se našalim i tako počne odmotavanje.
Uz ostale lekcije, na red dođu časovi slikanja, svirka na instrumentima, proslava rođendana, uh, bude mnogo slatkiša, stiču se drugari, sve je okej, a najbolje kad nastavnica okrene leđa, pa se uskoči u francuski jezik.
– E, ne može. Zato imamo oči i na leđima. Naše je pravilo da se priča na srpskom. Dopunska nastava je kompleksna, osnov je dobra priprema za rad paralelan za decu od prvog do osmog razreda. Svakoj grupi pravimo podgrupe, a da bude zajednička tema. I bez ikakvog preterivanja, sve pohvale našim đacima i njihovim roditeljima.
Uručena Svetosavska nagrada Blaženkin je vrh piramide. A onda? Hitar joj odgovor:
– Čovek snuje, Bog određuje. Biće kako treba i kako je ucrtano.
Negujemo talente
– Mi prepoznajemo decu koja u sebi imaju nadarenosti i kapacitete i negujemo ih. Da ne poveruješ kako nacrtaju Svetog Savu ili napišu pesmu. Neverovatne su im ideje, njihovo stvaralaštvo je kruna izražavanja. Mika Antić je napisao: “Svako dete ima krila/ samo treba da se seti/ gde mu rastu sakrivena/ pa će odmah da poleti”. Trudimo se da dečji rad bude vidljiv – razrađuje Blaženka.
Privezak
– Kako su mene moji u naručju nosili i vodali od škole do škole, tako ja moju Unu. Svi to znaju, pa i neumorni aktivista Mića Aleksić, koji školi pomaže kad god zatreba, uvek pita: “Gde ti je privezak?”
Deca oplemenjuju
– Uvek sam volela društvo. Tokom studija nisam preskočila nijednu žurku. Slatko je bilo u Studenjaku, kuc-kuc na vrata, idemo na kafu. Stizalo se na sve, sve je u odgovornosti, organizaciji, voliš li ono što radiš, imaš li sposobnost, to je univerzalni princip i izvor životne radosti. Važna je otvorenost duha, smelost, dostojanstvo, bez kukavičluka i licemerja. I onda ti preostane da zapevaš. Ja stalno pevam sa mojom Unom, ona mi se smeje, ona bi mladalačke pesme, meni draže “staračke”. E, kako me u srce dira Aznavurovo “Još juče imao sam 20 godina”. Ja nakupila 45. A kako se odmaram? Kad si sa decom – stalno se odmaraš, deca oplemenjuju – to je vaga koordinatorke Blaženke Trivunčić.
Zajedništvo
– Biti koordinator znači stručno i ljudsko vođenje, obavljati svakodnevnu pisanu i usmenu komunikaciju, posebno u raščišćavanju problema na terenu. U Francuskoj, Italiji i Sloveniji je ukupno 27 nastavnika sa 2.350 učenika, svi smo u izuzetno požrtvovanom pregalaštvu. Svi spremni da rade, razumevanja uzorna, a najbolji pokazatelji su rezultati rada. Korona nas je ubacila u najteže zdravstvene okolnosti, uz pomoć štapa i kanapa savladali smo zahtevne načine onlajn i Zoom časova, prošli kroz stručna usavršavanja i deljenja iskustva. Veoma je teško u kolektivu dostići savršeno deljenje, nesebičnost, brisanje sujete, shvatanje da je suština u zajedničkom radu, da smo isprepletani i – uspeli smo! Svima hvala! – seciranje je Blaženkino.
Podrška sa svih strana
– Ministarstvo prosvete organizuje i finansira sve vidove obrazovnog vaspitnog rada. Veliku podršku u početku nam je pružila Slavica Petrović, tadašnja direktorka Kulturnog centra Srbije u Parizu, omogučivši da nastava počne u Centru, odlična saradnja nastavila se sa Radoslavom Pavlovićem, danas imamo razumevanje i pomoć Marije Nestorović. Podršku daju srpska udruženja koja obezbeđuju prostorije za izvođenje nastave, Savez Srba Francuske i to od čelnika Romea Miloševića do Đure Ćetkovića. Ambasada Srbije je uvek uz nas, kao i Crkva, posebno prota Željko Simonović. Đački roditelji su suvo zlato, predvodi ih Savet roditelja, Nikola Grgić je “jurišnik”. Nemerivo veliki doprinos u udžbenicima i modernim tehničkim sredstvima je ishod razumevanja Rastka Jankovića koji je ranije vodio Kancelariju za dijasporu pri Ministarstvu spoljnih poslova – u dahu Blaženka Trivunčić ističe zahvalnost.
Чланак Srpsko seme gaji u tuđini се појављује прво на Vesti online.
