Hercegovačko selo Sedlari u Popovom polju mesto je rođenja akademika dr Danila Obradovića, ali „vlak bez voznog reda“ 1945. godine, zajedno sa drugim kolonizatorima, dovezao ga je u vojvođansku ravnicu i odredio mu sudbinu. Sa roditeljima i ostatkom porodice kišne jeseni stigao je u banatsko selo Ravni Topolovac kraj Zrenjanina. Sa osam godina postao je građanin Vojvodine, a nikad „lala“. Nisu ga zanimala plodna polja, interesovale su ga munje i gromovi. Poput Tesle krenuo je u svet nepoznatog, a stigao do naučnika svetskog glasa.
Dr Danilo Obradović prošao je put od briljantnog studenta beogradskog Elektrotehničkog fakulteta, profesora Novosadskog univerziteta, naučnika Instituta Vinča, stipendiste Ujedinjenih nacija, do specijalizanta najvećih svetskih tehničkih centara. Tvorac je brojnih epohalnih patenata koji su preporodili mnoge proizvodne ustanove. Danas, profesor Obradović živi aktivni penzionerski život, ali ne u Beogradu i Novom Sadu. Skromna vikendica u strmom vikend naselju Krčedin odavno mu je stalno mesto stanovanja. Do nje se dolazi dugim krivudavim blatnjavim putem. Vikendica je smeštena na jednom brežuljku i pre podseća na tajnovitu stražaru okrenutu prema moćnom Dunavu. Dvorište sa parkiranim „jugićem“ iz 1988. bez ograde, bez kapije. Ni enterijer ne nagoveštava prisustvo bogatstva duha, stvaralaštva i snage nauke. Sve je prilagođeno običnom življenju, a dva tronošca u skučenom dnevnom boravku upućuju i na ukorenjenost tradicije. I profesorova spoljašnjost ne odskače od ovog ambijenta. Prosede brade, dotrajalog, izbledelog džempera i gumenim čizmama na nogama ni po čemu se ne razlikuje od ovdašnjih meštana. Pa otkud onda jedna takva ličnost iz sveta stvaralaštva baš u tom zbunjujućem prostoru?
Spasonosni recept za rudu
– Uspešno sam pravio patente i za našu industriju. Zamolili su me iz Metalurškog kombinata Smederevo da im pomognem. Objasnili su mi da jedan problem nikako ne mogu da reše. Dobijali su rude iz različitih rudnika čiji je hemijski sastav bio različit. Rusi su im pravili recepture za topljenje rude, dolazili iz Moskve i svoj rad užasno skupo naplaćivali. Moj zadatak je bio da za sve rude različitih sastava napravi jedinstvenu tehnologiju topljenja. Sa mojim saradnicima uspeo sam da im napravim jedinstven matematički modul. Bila je to naša velika pobeda i velika ušteda – kaže dr Danilo Obradović.
– Deca odrasla, počela hvala Bogu da imaju i svoju decu. Bila je nužda i bilo je prirodno da ja sa suprugom dođem u Krčedin, da najmilijima ustupim stan u Novom Sadu – počeo je priču profesor Obradović.
Mnoštvo papira, crteža, skica, elaborata, gotovih projekata na radnom stolu, govore da ni ovde nisu prestala traganja za novim naučnim otkrićima. A njih je tokom duge Obradovićeve profesorske karijere bilo zaista mnogo. I što je važnije mnogi od njih našli su primenu u jugoslovenskoj i srpskoj industriji. Ovih dana profesor Obradović i njegovi saradnici sa još jednim projektom skrenuli su pažnju javnosti – filterom, prečišćivačem namenjenom najvećim zagađivačima. Filterom pomoću kog je moguće vazduh najzagađenije sredine dovesti na nivo vazduha na recimo Kopaoniku. Ponudili su ga Vladi Srbije, ali još odgovora nema.
– Srbija je doživela sudbinu Grčke iz sedamdesetih godina kada su se njihovi razvojni programi „nalazili“ u Americi. Sećam se počeli smo da sarađujemo sa Aristotelovim univerzitetom iz Soluna. A kada su nas posetili bili su zapanjeni onim što smo radili u našim laboratorijama. E, danas se mi nalazimo u takvoj situaciji. Današnji vlastodršci ukinuli su naše razvojne programe, koji su bili veoma respektovani u svetu. I još rekli da srpskom pameću možemo samo da oremo njive. A oni preko bare imaju „kompleks Tesla“ i zato nam daju samo mrvice. Inače, kod nas ima na desetine epohalnih pronalazaka, kvalitetnih i jeftinih, a Srbija se odlučuje ne da proizvodi, već da uvozi – kaže sa puno sete naš sagovornik.
Od Sedlara do Topolovca
Profesor dr Danilo Obradović rođen je 1937. godine u hercegovačkom selu Sedlaru. Godine 1945. seli se sa porodicom u Ravni Topolovac kraj Zrenjanina, gde završava osnovnu školu. Potom odlazi u Osijek kod ujaka oficira gde završava gimnaziju. Elektrotehnički fakultet sa najvišim ocenama završava u Beogradu, gde magistrira i doktorira. Svoj radni vek započinje u Institutu Vinča, gde je radio na nuklearnom programu, a zatim prelazi u Ekonomski institut. Ne zadugo postaje redovni profesor Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu.
Za profesora dr Danila Obradovića kažu da je naučnik sa najviše primenjenih patenata u privredi. U Institutu Vinča počeo je da radi na nuklearnoj energetici čija su ga istraživanja kasnije dovela u sam svetski naučni vrh. A prvi izum primenio je u brodogradnji. Naime, početkom osamdesetih godina iz Rečne plovidbe su priznali da ne mogu da reše pitanje kvara na „automatskom pilotu za upravljanje brodova“, jer se ne mogu uvesti iz zemlje sa kojom su poremećeni diplomatski odnosi. Štete su bile ogromne, gubici su se svakodnevno gomilali. U najkraćem roku „pilot“ je bio projektovan, proizveden, ugrađen, pa i danas dominira u evropskom rečnom brodarstvu. Brodogradilište iz Splita čulo je za ovo rešenje i zatražilo da se ako je moguće projektuje „pilot upravljač“ za prekookeanske brodove. I dobili su ga, zamislite za samo 150 dolara, toliko je koštala izrada projekta. I ne samo to, danas mnoga brodogradilišta u svetu, u svoje brodove ugrađuju Obradovićeve „pilot upravljače“.
– Ipak, mojiprojekti u energetici imaće, ubeđen sam, najduži rok trajanja. Tačnije, dugo neće biti prevaziđeni. I što je još važnije, svi ti patenti su zaštićeni i svi su našli primenu u srpskoj elektrodistribuciji. Sa njima su postignute ogromne elektroenergetske uštede. Prema proračunima stručnjaka od 1988. godine Srbija je preko njih uštedela čak tri nuklearne elektrane.
A reč je o daljinskom upravljanju elektropostrojenjima, daljinskom upravljanju tarifama, daljinskom upravljanju potrošačima. NJihova funkcija i moć sastoji se u tome što može bez ikakvih problema i posledica da isključuje pojedine potrošače. Recimo, ukoliko u jednom delu grada, ili rejonu enormno raste potrošnja struje, Obradovićev „daljinac“ može iz jednog centra na samo dva do tri minuta da isključi bojler u jednom domaćinstvu. To domaćinstvu ništa ne znači, ali kada se isključi hiljadu bojlera od po tri kilovata, to iznosi tri megavata. Za toliko automatski smanjite pritisak na termoelektrane. Ovim upravljačem, mogu se kontrolisati i sve TA peći za grejanje. I ukoliko se isključi njih hiljadu od šest kilovata na pet minuta, eto šest megavata manje pritiska na proizvođače struje. Te daljinske upravljače do sada je ugradilo oko dvadeset elektrodistribucija u Srbiji. Obradović nam otkriva da su svi izumi prihvatani uglavnom od strane naše privrede do 1989. godine, a posle toga krenula je logika – lakše uvesti, no proizvesti.
Početkom 90-ih godina došla su teška vremena. Ubrzanim tempom urušavane su sve vrednosti, nestajali su sistemi. Istraživački radovi, projekti, patenti, inovacije, bukvalno proterani su iz naših naučnih instituta. Za stvaraoce nije bilo mesta, neke nove vrednosti preplavile su Dedinje, a Obradovići su morali da se bore za golu egzistenciju, kako bi svojoj deci obezbedili kakav takav krov nad glavom. Profesor Obradović je samo jedan od njih.
Odlazak u Poljsku
Devedesetih godina dvadesetog veka kreću procesi raspada SFR Jugoslavije, a sa time i urušavanje svih vrednosti. Ti događaji zatiču ga na radu nuklearnih teorijskih istraživanja koja nisu prihvaćena. Zapažaju ga Poljaci i Obradović odlazi u Varšavu.
– U Poljskoj su mi objavili deset naučnih radova iz oblasti nuklearne energije. I svi oni su stigli u sam svetski vrh. Bio je to moj veliki naučni trijumf – otkriva dr Obradović.
