Nikada ništa nije zauvek stečeno. Nikada ništa ni izgubljeno. Pa ni Kosmet
Vašington je najavio slanje oružja samoproklamovanoj državi Kosovo. Kažu neka laka vojna oprema za komunikacije. Pa šta? Srbija već odavno ima u zgradi Ministarstva odbrane kancelariju NATO-a, koja je svoje antene za komunikaciju postavila na sam krov zgrade. Možda iste takve antene sada treba da stignu u Prištinu?
Baš sada u martu, uoči godišnjice NATO bombardovanja Jugoslavije, Muzej vazduhoplovstva u Surčinu dobio je ultimativni zahtev Amerike da se svi ostaci oborenog „nevidljivog” aviona F-117, koji su godinama izloženi u tom muzeju, sada lepo spakuju i besplatno pošalju u SAD. Bez ikakve novčane nadoknade! Pa šta? Uzeli nam Kosmet iz sastava države bez odštete, a neće njihov F-117 iz muzeja?
Vašington će u okviru programa vojne pomoći poslati na Kosmet i američke vojne instruktore radi obuke nekadašnjih pripadnika OVK. Pa šta? Srbija je posao digitalizacije celokupne vojne arhive poverila jednoj firmi iz Norveške. Nema tajni, svi smo prijatelji i saveznici, svi smo mi Evropa. A ta reč ima vrednosni karakter, jer Evropi mogu da se suprotstavljaju samo neotesani varvari.
Nikada ništa nije zauvek stečeno. Nikada ništa ni izgubljeno. Pa ni Kosmet. Jer, između ostalog, politika je stvar preispitivanja stečenih ideja, principa i činjenica? Nepotrebni uzroci nelagodnosti, koji samo narušavaju mir nekih naših političara? Kako, kada i kako kod koga!
Dakle, Evropa i Kosmet dve su glavne karte na koje će igrati političke stranke Srbije u danima pred nama. Da li su te dve karte ujedno i totalno suprotstavljene, da li Srbija mora u istorijsku prazninu da bi joj se otvorile akcije u EU? Da li Srbija mora da prihvati nepravdu u ime realizma i činjenica? Da li Srbija može da uđe u EU, a da prethodno ne mora da potpiše priznanje Kosmeta kao nezavisne države?
Više puta je iz Brisela došlo upozorenje da za EU nije prihvatljiva nijedna nova članica iz jugoistočne Evrope ukoliko nije rešila probleme sa svojim susedima. Jednostavno, EU ne želi da iz takvih država uvozi viruse aktuelnih i potencijalnih teških teritorijalnih sporova. Mađarska i Rumunija morale su da pre ulaska u EU potpišu sporazum da će sve eventualne probleme oko Transilvanije u budućnosti rešavati isključivo diplomatski. Podeljeni Kipar nije adekvatan primer za članstvo u EU, jer je otcepljeni turski deo te države od 1974. do danas priznala samo Turska.
Evropa će od Srbije tražiti potpunu normalizaciju odnosa sa svim državama u regionu, pa ako Srbija očekuje određene povlastice od EU, onda mora da bude spremna da iste povlastice pruži svim susednim državama: saobraćajne, trgovačke, ekonomske…
Naravno, u Briselu ne očekuju da Beograd odmah počne da obožava Hašima Tačija, ali očekuju da posle prvog šoka za Srbiju krenu razgovori u vezi sa praktičnim pitanjima. A ta praktična pitanja su u direktnoj koliziji sa tajnim Akcionim planom vlade Srbije. Ili onim što je od tog plana uopšte još ostalo? Samo mali primer: hoće li Srbija dozvoliti preko svoje teritorije saobraćaj osoba i vozila sa dokumentima samoproglašene i lažne države Kosovo? I kako EU može da reaguje na poteze Beograda po tom pitanju?
To sve znači da naš ulazak u EU direktno zavisi od spremnosti Srbije da prizna nezavisno Kosovo. To što niko u Briselu tu neugodnu činjenicu još nije direktno saopštio vlastima u Beogradu ne znači da je neće i saopštiti kad budu smatrali da je došlo vreme za tako nešto. Svakako je neće saopštiti pre 11. maja ove godine. Ko od briselske birokratije očekuje iskrenost, taj je politički naivac. Jer, kako posle 17. februara 2008. tumačiti briselsko nezgrapno i skoro lirsko veličanje uloge Srbije na Balkanu kada Srbija istovremeno, zahvaljujući i toj EU, nije sačuvala svoj teritorijalni integritet?
U Briselu tvrde da je evropeizam jasna spoznaja istorije, duboko kolektivno sećanje, da pripadnost EU počiva i na činjenici da je za Evropljane svaki, pa i najmalobrojniji narod, isto kao i svaka individua, odraz kosmosa. Briselske birokrate kažu da se Evropa svega nagledala i da se zato i ne može prevariti. Iako je dozvolila da je samo u prošlom veku neki prevare sa dve-tri lažne ideje, iako je gradila koncentracione logore i gulage, pa neki evropski lideri i danas moraju da se izvinjavaju narodu Izraela. Srbima se za sve ono iz Drugog svetskog rata, za masovna ubistva civila u Kragujevcu, Kraljevu i drugim mestima i logorima niko iz Evrope još nije izvinio. A ta ista Evropa školovala je, ne tako davno, i jednog Pol Pota. Na Sorboni! Posle je ubio tri miliona ljudi u Kambodži!
Putujući po svetu oduvek sam bio vezan za svoju zemlju. Za kontinent ne. Istina, svi su znali za Jugoslaviju, pa nisam ni imao potrebu da se pitam vredi li verovati u Evropu, u njenu neprolaznu vrednost za čovečanstvo? Da li je onda današnja moderna Evropa rafinirana do dekadencije, samo korak do rasula? Poput Godarovih filmova? Veličanstvena forma koja ništa ne ograničava? Ni suverenitete postojećih, ni nastajanje novih država? Evropa koja ima sjajno osećanje za formu, a forma je upravo ono što može smiriti haos koji sada preti Balkanu.
Jer, ni kod Godara nije sve raspadanje…
