Koračam tamnim hodnicima Pozorišne akademije. Jesen 1979. Sve dublje. Još uvek čujem glasove kolega koji uče uloge ponavljajući tekst. Ne mogu. Meni treba tišina. Idem dublje u tamu. „Konačno“, pomislih s olakšanjem: „Tišina“
„Oh“, rekoh i ugledah osmeh pa šiljati nos, plave oči, pa lice kojem sve pripada. Vižljasti mladić dugog lica. Prepoznala sam ga: Žarko, iz nove glumačke klase.
Ja: „Oh, izvini. Ja tražim tišinu.“
Žarko: „Jesi li je našla?“
Ja: „Mislila sam da jesam.“
Žarko: „Izvini.“ (Naklonio se)
Ja: „O ne, nisam tako mislila. Izvini…“
Žarko: (ozbiljnim tonom) „Zašto tražiš tišinu?“
Ja: „Ona mi najlepše govori. Iznutra…“
Žarko: (nasmešio se) „Prelepo. To ću zauvek zapamtiti.“
Oboje se nasmešismo.
Naklonio se blago, stavivši levu ruku preko stomaka. Kao oficir/džentlmen. Nasmejala sam se i naklonila blago kao što bi to Nina iz Čehovljevog „Galeba“ uradila. Te produžismo. Na različite strane. Svako svojom tišinom. Ni koraci nam se nisu čuli.
Posle sam primetila da su, u to vreme, svi osim nas dvoje učili svoje uloge ponavljajući/učeći tekst naglas. Tako mi se bar činilo. Ja nikada nisam učila tekst. Ni Žarko nije. Oboje smo ronili u svet lika… uloge… koje smo doživljavali kao živo biće kojem mi treba da damo mogućnost da se iskaže. Postajali smo glas njihove duše. Ta poniranja u svet drugog bića sa kojim se sjedinjujemo bila su čarolija. Čak i kada je duša bila puna bola. Osetiti njihov bol, rađalo je osećanje ljubavi prema čoveku. Svakom biću koje pati. A mi, i on i ja u to vreme, bezbrižni, puni radoznalosti i radosti, odrastali smo svakim tim doživljenim bolom. Sazrevali. Doticali ljudske duge osećanja.
Specijalno komemorativno izdanje Nedeljnika na svim kioscima od četvrtka, 23. novembra
Pretplata na digitalno izdanje na sajtu nedeljnik.rs
Post Views: 21
