Sva srpska prepucavanja i podele na navodne Evrosrbe i Srbistance zasnivaju se na verovanju jednih u mit da će nam Evropska Unija ako postanemo njeni članovi doneti bolji život, i neartikulisanom osećaju drugih da tu nešto ne „štima“. No, da vidimo koliko je dobra Evropska Unija donela kome…
Skandinavci i EU
Kažu da su Skandinavci prosečno gledano najinteligentniji stanovnici Starog kontinenta. Dve skandinavske zemlje, Norveška i Švedska, početkom 70-tih održale su referendume o eventualnom učlanjenju u Evropsku Uniju. Oba naroda odbili su da se učlane u ovu zajednicu.
Norveška je te 1972. godine bila jedna od siromašnijih zemalja Zapadne Evrope. Sami Norvežani će vam reći da su nam 70-tih godina prošlog veka zavideli na našem životnom standardu, Jadranskom moru, crvenom pasošu koji je bio daleko prohodniji od norveškog i socijalizmu sa ljudskim likom. Zbog nezgodnog suseda, Sovjetskog Saveza, Norveška je još pedesetih pristupila Nato paktu, ali se opekla osetivši šta znači odricanje od dela samostalnosti u odlučivanju o važnim pitanjima sopstvene politike. Otprilike iste godine kada prvi put odbija da pristupi Uniji, Norveška počinje sa eksploatacijom nafte u svojim teritorijalnim vodama Severnog mora. To su dva temelja današnjeg blagostanja Norveške – nafta i samostalnost u odnosu na EU. Sasvim je izvesno da bi Norveška bila siromašnija da je pristupila Evropskoj Uniji, i veliko je pitanje koliko bi njena nafta bila pod njenom kontrolom u tom slučaju.
Početkom 90-tih, Norveška i Švedska ponovo su održale referendum o učlanjenju u EU. Norveški narod je ponovo odbio da se učlani u Uniju. Švedska je veoma tesnom većinom, nastalom zbog glasova naturalizovanih stranih radnika, prihvatila da pristupi Uniji. U trenutku održavanja referenduma Švedska je bila osetno bogatija zemlja od Norveške u svakom pogledu. Petnaest godina kasnije, situacija se preokrenula – Švedska je osetno siromašnija od svog severnog suseda koji nije u Uniji.
Iako nije u Uniji, Norveška je stvorila veoma efikasan model suživota sa velikom ekonomsko-političkom grupacijom u svom neposrednom susedstvu: kompatibilno zakonodavstvo, učešće u nekim zajedničkim projektima kao što su Šengenski vizni sistem i Evropski ekonomski prostor. Za realizaciju tih projekata, Norveška uplaćuje u budžet EU oko 200 miliona evra godišnje. Norveški model je veoma uspešan i lako primenljiv za zemlju poput naše – stvoriti kompatibilni pravni sistem, i učestvovati u odabranim programima EU, ali zadržati političku i ekonomsku samostalnost.
Braća po Marksu
No da ostavimo na stranu najuspešnije zemlje našeg kontinenta i da sagledamo kako su u odnosima sa Unijom prošle nama bliskije zemlje bivšeg socijalističkog bloka. Slatkorečiva retorika kojom su namamljene u Uniju ubrzo se pretvorila u nimalo veselu realnost gde je više nago jasno da su zemlje Istočne Evrope postale kolonije bogatijih članica EU, izvor jeftine radne snage i visokokvalifikovanih kadrova koji se prelivaju u bogatije delove kontinenta koji u njihovo školovanje nije morao da ulaže. Sve važne odluke o ekonomiji zemlje donose se u Briselu, i te odluke po pravilu su veoma čudne gledano iz perspektive istočnoevropskih članica zajednice. Bogatstvo ovih zemalja, i njihovi najvitalniji ljudski resursi nesmetano se prelivaju u bogate zemlje koje tako postaju sve bogatije, dok siromašni ostaju da tavore tamo gde su i bili.
Pogledajmo primer Mađarske, našeg severnog suseda. Uprkos statističkim brojkama koje će nas uveravati u neslućeni uspon mađarskog društva nakon pristupanja Uniji, realnost je drugačija. Životni standard Mađara je drastično opao nakon pristupanja EU. Prosečni Mađar ima praktično ista primanja kao stanovnik Srbije, izvan Budimpešte prosečna plata je 300-350 evra mesečno, dok je zaduženost kreditima tolika da veliki deo Mađara realno prima oko 100 evra dok ostalo daje zelenaškim bankama.
Poljoprivreda, strateški najvažnija privredna grana Mađarske, sistematski se uništava iz Brisela, da bi stanovništvo države sa najplodnijom panonskom ravnicom kupovalo preskupu uvoznu hranu iz Danske i Holandije umesto da je samo proizvodi za svoje potrebe po nižoj ceni. Najsvežiji primer predstavlja proizvodnja šećera. Od deset šećerana koliko je Mađarska imala pre stupanja u EU, devet je po diktatu Brisela zatvoreno i srušeno (!), preostala deseta šećerana je takođe pred zatvaranjem i rušenjem iako ima dovoljno posla i tržišta, dok mađarski poljoprivrednici dobijaju subvencije da prestanu da gaje šećernu repu. Proizvodnja jedne važne sirovine – šećera, na taj način do temelja se gasi, a zemlja koja je bila značajan proizvođač ove sirovine učinjena je uvozno zavisnom u toj oblasti.
Nemačke i austrijske kompanije otkupile su praktično sva mađarska preduzeća. Mađari nemaju više nijedan trgovinski lanac u svom vlasništvu, pa nemački trgovci diktiraju cene po kojim će se mađarski proizvodi proizvoditi i prodavati. To samim tim formira i zarade mađarskih radnika, koje već gotovo deceniju stoje na istom nivou. Nemačke i austrijske kompanije otkupile su i komunalna preduzeća, pa tako za vodu i odnošenje smeća sada Mađari plaćaju vrtoglave sume, daleko veće nego pre pristupanja Uniji. Infrastruktura je znatno poboljšana ali je životni standard prosečnog stanovnika Mađarske u osetnom padu nakon pristupanja zemlje Evropskoj Uniji. Korupcija nije iskorenjena, već je naprotiv u porastu. Mnogi primeri kriminala i korpucije neodoljivo podsećaju na balkansku kuhinju, poput nedavnog slučaja gde je celi jedan most ukraden i prodat u staro gvožđe.
Glavni izvozni proizvod Mađarske je – radna snaga. Mladi Mađari masovno su se odselili u bogatije zemlje Unije gde rade poslove koje tamošnje stanovništvo ne želi da radi. Za to vreme, stanovnici bogatih zemalja dolaze u Mađarsku i budzašto kupuju opustela mađarska imanja gde žive od socijalne pomoći koju primaju u svojim zemljama. Mladi Mađar može da bude srećan ako dobije pristojno plaćen posao u Holandiji ili Belgiji, on tamo od svoje plate plaća porez na osnovu kojeg mladi Holanđanin ili Belgijanac dobijaju socijalnu pomoć od koje će veoma lepo živeti i besposličiti u Mađarskoj. Svima lepo. Belgija, Holandija, Engleska i Nemačka dobile su kvalifikovanu i visokokvalifikovanu mladu mađarsku radnu snagu u čije obrazovanje nisu ulagale novac. Mladi Englezi i Holanđani i Belgijanci dobili su lagodan život na grbači Mađara i Slovaka i Poljaka koji rade za njih dok oni besposliče u njihovim zemljama.
Svakome ko ume da sabere dva i dva jasno je kakva je perspektiva Srbije u slučaju da uđe u Evropsku Uniju. Srbija ima sve izglede da prođe još značajno lošije od Mađarske, Litvanije, Slovačke i ostale braće po Marksu. Poput ovih zemalja, i mi ćemo biti učinjeni uvozno zavisnim u svim onim delatnostima gde ne moramo da budemo, da bi što manje novca ostalo u srpskoj kasi i da bismo pristajali da jeftino prodajemo ono što jedino možemo – radnu snagu. Poput ovih zemalja drugog reda, i naša mlada populacija višestruko masovnije nego do sada će se odseliti u bogate zemlje Zapada kontinenta, dok ćemo u zamenu dobiti talas mladih džabalebaroša iz zemalja gde su naši mladi otišli. Naša policija, sudstvo, zdravstvo, školstvo (…) biće podjednako korumpirani kao i do sada iako ćemo imati zakone koji na papiru zvuče isto kao evropski. Ako policija i sudstvo počnu da rade svoj posao, postoji opasnost da će nam životni standard porasti, pa će naša radna snaga samim tim poskupeti – a kome to još treba na Zapadu?
I EU i Rusija imaju alternativu
Fama o boljem životu koji će početi istog trenutka kada pristupimo Evropskoj Uniji, ako joj ikada pristupimo, podjednako je utemeljena u realnosti kao vera Albanaca da će im sve krenuti nabolje samo da dobiju nezavisnost. Jedini realan razlog zašto Evropska Unija teži da se proširi je potreba za novim kolonijama kojima će bogate članice Unije uzimati danak u krvi.
Norveški model suživota sa Evropskom Unijom u susedstvu daleko je perspektivniji za Srbiju. To bi značilo sledeće: učiniti pravni sistem zemlje u potpunosti kompatibilnim sa onim u Evropskoj Uniji, iskoreniti korupciju u sudstvu i policiji, sarađivati sa Unijom na osnovu ugovora u odabranim programima koji su za našu zemlju povoljni , učlaniti se u Šengensku viznu zonu. Ali istovremeno sačuvati političku i ekonomsku nezavisnost zemlje.
Kao što je Titova Jugoslavija profitirala na tome što nije pripadala ni Zapadnom ni Istočnom bloku već je bila most između njih, tako i Srbija u 21. veku svoju najbolju perspektivu ima u tome da bude ni Istok ni Zapad, već most između ruskog Istoka kontinenta i Zapada u vidu Evropske Unije.
Svaki vid stupanja u političku uniju nosi sa sobom ozbiljan rizik, i zemlja poput Srbije, sa osamdesetogodišnjim iskustvom života u jugoslovenskoj zajednici naroda trebalo bi da ima realnije gledanje na udruživanje tog tipa. Kao što bi Srbija bez udruživanja u Jugoslaviju danas bila daleko bogatija i razvijenija zemlja, pošteđena mnogih gorkih pilula istorije, tako će i Srbija bez Evropske Unije, veoma slične Jugoslaviji u mnogim segmentima i slabim tačkama, biti bogatija i perspektivnija zemlja.
