Sve što se izdešavalo sa SPC u Makedoniji, Crnoj Gori i na Kosovu deo je zamešeteljstva politike SAD-a i njenih smernica koje su išle u prilog ideji potpunog identitetskog brisanja srpskog naroda.
Vikiliksove depeše koje su otkrile da je Amerika vršila pritisak na Vladu Srbije da 2008. prekine simfoniju između Republike Srbije i Srpske pravoslavne crkve, u trenutku objavljivanja dokumenata, ostale su gotovo nezapažene u našoj javnosti. Ali pritisak SAD-a nije se završavao na tome. Pre bih rekao da je to bio početak. Sve što se izdešavalo sa SPC u Makedoniji, Crnoj Gori i na Kosovu deo je zamešeteljsva politike SAD-a i njenih smernica koje su išle u prilog ideji potpunog identitetskog brisanja srpskog naroda. O tome svedoče i brojni razgovori koje sam kao državni službenik u Ministarstvu vera vodio sa visokim zvaničnicima ove zemlje. Konačno, o tome svedoči i ukidanje ministarstava koja su se bavila identitetskim pitanjima, a na čemu su SAD dugo insistirale: Ministarstvo za dijasporu i Srbe u regionu, Ministarstvo za Kosovo i Metohiju i Ministarstvo za ljudska i manjinska prava ukinuta su 2012. Za sva je važilo da bi trebalo da budu ukinuta i spuštena u rang državnih službi kao da to ne znači da se degradira i naša državna politika na tim poljima. Umesto njih su osnovane četiri kancelarije, kaže u razgovoru za Pečat dr Aleksandar Raković, naučni saradnik u Institutu za noviju istoriju Srbije.
Da li bi u tom svetlu trebalo posmatrati i američke izveštaje o verskim slobodama u Srbiji koji su godinama unazad bili izrazito negativni?
U američkim izveštajima o verskim slobodama iz godine u godinu je stajalo da je Zakon o crkvama i verskim zajednicama u Republici Srbiji (2006) diskriminatorski. Naravno, pozadina toga bila je da se ukidanjem ovog zakona oslabi SPC. Insistirali su na tome da bi neke članove zakona trebalo izmeniti toliko da zakon postane neprepoznatljiv. Pisali su da Srbija ne poštuje verska prava, a da ih, recimo, poštuje albanska vlast na Kosovu i Metohiji. To je besmisleno. Ustavni sud Republike Srbije je u januaru 2013. odbacio mišljenje da je Zakon o crkvama i verskim zajednicama neustavan, a posebno da je diskriminatorski.
U realnosti odnosi između tradicionalnih crkava i verskih zajednica i Republike Srbije nikada u istoriji nisu bili bolji. Ministarstvo je 2010. oformilo Međureligijski savet čiji su članovi bili i episkop bački SPC Irinej Bulović, nadbiskup beogradski Rimokatoličke crkve Stanislav Hočevar, reis-ul-ulema Islamske zajednice Srbije Adem Zilkić i rabin Jevrejske zajednice u Srbiji Isak Asiel. Nije se radilo, dakle, o simfoniji Srpske pravoslavne crkve i države već o skladu koji se u javnosti najviše ogledao kroz rad Međureligijskog saveta. U neformalnim razgovorima se šuškalo da Ministarstvo vera ne postoji nigde u okruženju, pa bi ga stoga trebalo ukinuti i u Srbiji. To nije bilo tačno, jer u Grčkoj postoji Ministarstvo prosvete i vera, u Turskoj postoji Dijanet, državno telo u rangu ministarstva zaduženo za islamska pitanja čiji je budžet desetak puta veći od budžeta nekih ministarstava, a u Bugarskoj deluje ministarstvo bez portfelja koje se bavi i verskim pitanjima. U ovom društvu naša zemlja ima najsloženiju versku situaciju i stoga joj je ministarstvo zaduženo za verska pitanja bilo najpotrebnije. Uporedo s tim bačeno je oko i na druga ministarstva, koja se, kao što sam rekao bave identitetskim pitanjima. Ukidanjem Ministarstva vera Republike Srbije nestala je visoka verska politika naše zemlje. Neprekinuti niz od 21 godine rada (1991-2012) koji je davao plodonosne rezultate je prekinut.
U vreme dok ste radili kao koordinator za verska pitanja bili ste u prilici da razgovarate sa nekoliko visokih zvaničnika SAD-a. Šta vam je sugerisano na tim sastancima?
Sa dr Tomasom Patrikom Milejdijem, bivšim američkim ambasadorom u Vatikanu, sreo sam se u Beogradu 2007. godine. Reč je o čoveku koji je u vreme raspada SFR Jugoslavije bio na funkciji ambasadora, a iz tog dela njegove poslovne biografije ostalo je zabeleženo da se zalagao za hrvatsku stranu. Veoma je uticajan u američkom rimokatoličkom lobiju.
Iz Londona sam 2007. dobio sugestiju da bi Milejdi želeo da se sretne sa nekoliko episkopa SPC. Organizovali smo mu susret sa pet naših episkopa. Milejdi je u razgovoru doticao sva verska pitanja vezana za srpski narod i SPC na prostoru bivše Jugoslavije, počev od Makedonije, do Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Bio je veoma upućen u temu i držao se unapred pripremljenog koncepta razgovora. Na neformalan način predstavio nam je smernice američke politike kroz interese uticajnih američkih rimokatolika.
Milejdi je arhiepiskopu Jovanu rekao da srpsko crkveno pitanje u Makedoniji ne postoji. Bilo je jasno i ranije, a tada je postalo izričito, kako američka politika ne uvažava činjenicu da je Ohridska arhiepiskopija ustanovljena kao autonomna crkva u okviru SPC. Druga tema bila je vezana za SPC u Crnoj Gori. Milejdi je sugerisao da se tri velike hrišćanske svetinje koje se nalaze na Cetinju (ruka Svetog Jovana Krstitelja, čestica časnog krsta Gospodnjeg i ikona Presvete Bogorodice Filermose) okupe na jednom mestu pod zajedničkim starateljstvom Srpske pravoslavne crkve i Rimokatoličke crkve. Episkop nikšićki Joanikije je potvrdio stav naše crkve da ove svetinje moraju da ostanu pod duhovnim i fizičkim starateljstvom SPC. Treća tema je po mom mišljenju bila najinteresantnija. Milejdi je predložio političku saradnju pravoslavnih i rimokatolika u Bosni i Hercegovini, odnosno Srba i Hrvata, kako bi se sprečila majorizacija hrišćana. Posle razgovora u Beogradu, Milejdi je otišao u Republiku Srpsku gde se susreo sa premijerom Miloradom Dodikom. Kako god, u tom periodu je došlo do vidljivog političkog približavanja Srba i Hrvata u BiH. Susretu u Beogradu su prisustvovali i vladika zahumsko-hercegovački Grigorije, vladika lipljanski Teodosije i vladika australijsko-novozelandski Irinej.
Da li je zahtev da sastanku prisustvuje i vladika Jovan bila neka vrsta upozorenja ili najava hapšenja arhiepiskopa ohridskog koje je ubrzo usledilo?
Reč je o tome da su makedonske vlasti već dobile poruku da po svom nahođenju, ali ne bez američkih sugestija, rešavaju odnose sa SPC. Događaji koji su usledili pokazali su da je Makedonija ušla u konfrontaciju sa Ohridskom arhiepiskopijom i da je arhiepiskop Jovan utamničen.
U kojoj meri su SAD uticale na položaj SPC i progon njenog monaštva u Crnoj Gori, te da li ste iz neposrednih kontakata sa američkim službenicima saznali više o tome?
Mnogo izoštreniju sliku budućih dešavanja dobio sam posle razgovora sa dr Majklom Holcelom, dugogodišnjim savetnikom za spoljnu politiku američkog potpredsednika Džozefa Bajdena. Sa njim sam se sreo u septembru 2009. kada sam kao član naše državne delegacije govorio u Varšavi na godišnjem sastanku OEBS-a o ljudskim i verskim pravima. On je bio šef američke delegacije. Holcel je jedan od najvažnijih stručnjaka u Demokratskoj partiji za NATO i balkansku politiku SAD-a. Pošto sam predstavio referat o poboljšanju verskih sloboda u Srbiji, Holcel mi je prišao i predložio sastanak u četiri oka. Bio sam iznenađen. Budući da sam uvek imao na umu da u kontekstu verskih prava pored Srbije pomenem i Republiku Srpsku, to se Holcelu nije dopalo. On je, inače, pisao Bajdenov govor koji je ovaj pročitao u parlamentu BiH. Holcel me je pitao: Da li sam dobro čuo da ste rekli kako je Republika Srpska deo Srbije? Odgovorio sam da nije dobro čuo. Rekao sam, naravno, da je Srbija država, a Republika Srpska državni entitet. Ipak, pojasnio sam mu da volim da kažem kako je reč o naše dve republike. Ne bih to zvanično rekao kao državni službenik jer sam morao da sledim smernice međunarodne politike Srbije, ali bih kao profesionalni istoričar o tome govorio u stručnom smislu. Bio sam spreman da svoj stav još branim, ali se Holcel više nije interesovao za tu temu već je prešao na drugu.
Kako sam u referatu dotakao i primere kršenja zakona od strane muftije Muamera Zukorlića, Holcel mi je rekao da Srbija ima važnijih pitanja od Islamske zajednice, a to su položaj SPC u Makedoniji i Crnoj Gori. Shvatio sam odmah da je reč o upozorenju i da se mogu očekivati sve jači pritisci u Makedoniji i Crnoj Gori. Kada je o Crnoj Gori reč, u stranački program Demokratske partije socijalista i koalicioni sporazum te stranke sa Socijaldemokratskom partijom ušle su i formulacije usmerene protiv SPC u Crnoj Gori, kojima se preti uspostavljanjem jedinstvene pravoslavne verske zajednice i otvaranjem pitanja prava vlasništva na imovinu SPC u Crnoj Gori.
Holcel je, inače, briljantno poznavao istoriju jugoslovenskih naroda. Rekao sam mu da stoga sigurno zna da je Crna Gora istorijska država srpskog naroda. Odgovorio je: Naravno da znam, ali to je bilo nekad. Kazao je da Crna Gora sada ide drugim putem i da više ne žele da se izjašnjavaju kao Srbi. S tim, naravno, nisam mogao da se složim. Trećina stanovnika Crne Gore se deklariše kao Srbi, a polovina da govori srpskim jezikom. No, i ta Holcelova poruka bila je jasna. Već nadvijeni tamni oblaci nad srpskim narodom u Crnoj Gori nikako da se raziđu.
Holcel je u pratnji Džozefa Bajdena nekoliko puta boravio na Kosovu i Metohiji. Da li ste se u razgovoru dotakli i toga?
Holcel mi je osvetlio neke događaje posle ulaska NATO snaga u našu južnu pokrajinu. Sa tadašnjim senatorom Bajdenom u zimu 2001. posetio je Kosovo i Metohiju, a jedna od destinacija bio je manastir Visoki Dečani. Holcel mi je kazao da su se tih dana sreli i sa Ramušem Haradinajem koji ih je impresionirao. Budući da se znalo kako međuetničke prilike mogu u svakom momentu da izmaknu kontroli, Bajden je od Haradinaja zatražio da garantuje bezbednost manastiru Visoki Dečani. Iako je tokom pogroma nad Srbima 2004. bilo pokušaja da se izvrše napadi na Visoke Dečane i Pećku patrijaršiju, do toga nije došlo. Zašto? Holcel je u avgustu 2004. ponovo posetio Kosovo i Metohiju, a na jednom sastanku prišao mu je Haradinaj i rekao: Kažite senatoru Bajdenu da sam održao obećanje. Dakle, ne samo Visoki Dečani, već i Pećka patrijaršija nisu napadnuti jer su Amerikanci to zahtevali od Haradinaja. Moglo bi se činiti da je to gest dobre volje. Međutim, makar i površniji pogled na ovu temu pruža još jedan zaključak: Amerikanci su znali da će doći do sveopšteg napada na Srbe, ali i ko bi sa albanske strane trebalo da stoji iza toga. Imao bih još nešto tome da dodam, ali bih na ovom mestu stao.
Kako tumačite činjenicu da je poslednjih desetak godina, posebno od kako je Rumunija postala članica EU, provokacija Rumunske pravoslavne crkve na kanonskoj teritoriji Timočke i Braničevske eparhije, baš na prostorima gde žive Vlasi, postala više nego upadljiva?
Taj pritisak traje istovremeno sa onim koje trpe eparhije SPC na našim južnim granicama. Već smo videli da će pitanje statusa SPC u Crnoj Gori i pitanje opstanka Ohridske arhiepiskopije u Makedoniji tek dobiti na zamahu. SPC na Kosovu i Metohiji je od 1999. u vanrednom stanju. Eparhija vranjska je priklještena na više načina i sa više strana.
Što se tiče Rumunske crkve Ministarstvo vera je 2009. upisalo eparhiju Dakija Feliks Rumunske pravoslavne crkve (u srpskom Banatu) u Registar crkava i verskih zajednica. Tim povodom je upriličeno da uverenje o upisu bude svečano uručeno u Patrijaršiji SPC. Međutim, rumunski episkop Danil je tada vratio uverenje o upisu, rekao da ga ne priznaje dok eparhiji Dakija Feliks ne bude dato pravo da deluje u Timočkoj krajini. Mitropolit Amfilohije je tada rekao: Zar nam i vi braćo pretite duhovnim bombardovanjem. Rumunska pravoslavna crkva je nastavila nekanonsko delovanje u Timočkoj krajini. Za to ima podršku rumunske države. SPC je više puta apelovala da se sa tim prekine. Međutim, Rumunija je temu izdigla na međunarodni nivo i preti da nam uspori evropske integracije. Iako Vlasi žele da u njihovim sredinama služi sveštenstvo SPC, rumunska strana to ne prihvata već želi da se nametne silom. Vladika timočki Justin blagoslovio je liturgiju na vlaškom jeziku u hramovima SPC u Timočkoj krajini, ali ni to nije zadovoljilo rumunske aspiracije. Još neka pitanja se nameću. Otvoreno je pitanje vraćanja imovine Nemačkoj evangelističkoj crkvi koja je u Srbiji 1944. prestala sa radom. I tu nije kraj.
Od kakvog je značaja za Srbiju pitanje statusa Islamske zajednice Srbije?
Po mom mišljenju od najvišeg državnog značaja za Republiku Srbiju. Istorijske i pravne činjenice idu tome u prilog. Nadam se da će naša aktuelna vlast nastaviti istim putem i da će Ministarstvo pravde de iure priznati Islamskoj zajednici Srbije status tradicionalne verske zajednice. Visokodostojnici Islamske zajednice Srbije su na međunarodnim islamskim forumima apelovali na muslimanske zemlje da ne priznaju unilateralno proglašenu secesiju Kosova i Metohije. Islamska zajednica Srbije je integrisana u više komisija, posebnih radnih grupa i drugih tela Republike Srbije. Dakle, ne bi bilo dobro da se pravi neki zaokret u drugom pravcu. Time bismo se pokazali nelojalnim i bezkarakternim.
