Ocima osnivačima Prvog srpskog narodnog odbora u Vojvodini
Boraveći ovih dana u Vojvodini i Petrogradu na obeležavanju istorijskog datuma formiranja Prvog srpskog narodnog odbora za prisajedinjenje Srpske Vojvodine Srbiji, uočio sam nekoliko bitnih momenata koje često preskačemo da primetimo. Ti velikani srpske istorije koji u tih mesec dana 1918. godine stvaraju odbore širom Vojvodine i organizuju ogromni nacionalni poduhvat prisajedinjenja, nenadmašni su i više nego aktuelni učitelji naroda koji više nije na zavetnom nivou svojih predaka.
Istorijska svest naših predaka: 1908, 1912, 1918, 1941
Prvo što sam konstatovao to je velika istorijska svest koju su naši preci imali, a mi nemamo. U govoru Slavka Županskog, predsednika Prvog srpskog narodnog odbora, sa balkona petrogradske opštine pred okupljenim narodom koji je dočekao Srpsku Vojsku, oslikana je izuzetna istorijska svest i istaknuta zavetna misao da je Banat, nekadašnji deo srednjovekovne srpske despotovine, ponovo zajedno sa svojom braćom. Istu svest pronosi i potvrđuje i brigadir Ristić koji je na čelu Srpske Vojske koja je ušla u Petrograd. Pobednici u Prvom svetskom ratu nisu morali ništa da objašnjavaju, ali su imali potrebu da iskažu svoju nacionalnu svest o istorijskom trajanju srpske državnosti čiji je i Srpska Vojvodina neotuđiv deo.
Naše vreme, nažalost, ne može se sa ovim uporediti i najsličnije je 1941. godini, čijoj se 70-godišnjici približavamo. Ne samo zato što rimski papa dolazi na mesto genocida u NDH, slaveći 50 godina od smrti vrhovnog zločinca rimokatolicizma u Hrvata – Alojzija Stepinca. Njegova poseta poklapa se precizno sa 70-ogodišnjicom od otvaranja koncentracionih logora Jadovna i Jasenovca, kao prvih i najvećih dometa Nezavisne države Hrvatske.
Ovo je zaista surovo ponavljanje istorije i prilika za potvrdu starog vatikanskog blagoslova za ustaški genocid nad Srbima. Tako se i sadašnji zvanični Vatikan nadovezuje na istoriju zločina i genocida prethodnih rimskih papa i potvrđuje ko je stajao iza hrvatske politike genocida nad Srbima. Ova politika je jedini hrvatski državni kontinuitet, suštinski smisao i cilj stvaranja njihove nezavisne države. Ako rimski papa dolazi da zapečati ovu istorijsku činjenicu i pokloni joj vatikanski oreol, kao što je Stepinca proglasio blaženim, onda svima postaje više nego jasno zašto politika prevencije genocida mora da postane prioritet srpske unutrašnje i spoljne politike. Jer genocid nije slučajnost, već istorijski proces koji se nad Srbima još uvek sprovodi. Treba li posle svega uopšte reći da takav Papa nema šta da traži u Srbiji i da nema opravdanja pod kojima je dobrosusedska saradnja sa Stepinčevim i Pavelićevim naslednicima moguća?
Međutim, ono što je u vezi sa 1941. još sličnije jeste lešinarska potreba skoro svih naših suseda da otuđe deo srpskih teritorija, koristeći se slabostima srpske države pod okupacijom. Ovo se posebno odnosi na novonastale države iz redova bivših jugoslovenskih republika i pokrajina, koje svoje istorijske početke mogu naći jedino u vremenu Drugog svetskog rata kada su bili nacistički i fašistički sateliti na Balkanu.
Ali, kao što je te 1941. izgledalo da će Treći Rajh vladati Evropom narednih decenija, tako danas mnogi misle da su Amerika, EU i NATO večiti svetski gospodari. Mnogima je i 1941. izgledalo nemoguće suprotstaviti se nacizmu, kao što mnogima danas izgleda nemoguće suprotstaviti se NATO paktu. Kraj Trećeg Rajha je brzo došao, a kraj četvrtog Rajha ubrzano se približava. Potrebno je samo izdržati i, poput 1941, spremati ustanak za oslobođenje od okupatora i domaće kvinsliške vlasti. Za ovo poslednje karakteristična su još tri istorijska primera.
Kada je 1908. godine Austrougarska izvršila Aneksiju Bosne i Hercegovine, za neliko nedelja širom srpskih zemalja formirano je preko 200 odbora Narodne odbrane, nacionalne organizacije koja se usprotivila Aneksiji i Srbe spremala za nastupajući rat sa Austrougarskom. Kada je 100 godina kasnije došlo do Aneksije Kosova i Metohije od strane EU i NATO, nije došlo i do stvaranja slične nacionalne organizacije koja bi širom Srpstva formirala svoje odbore za nekoliko nedelja. Iako je bilo reakcija i protesta, nije bilo onih autoriteta da to povedu i one sposobnosti za organizovanje. To je verovatno i najbolji dokaz da više nismo onaj isti narod. Jednostavno, kvalitet naše generacije nije na nivou naših predaka. Ali bi mogao da bude, jer je i u našim genima sačuvan taj isti kvalitet, samo mi moramo da ga iznesemo na površinu i posvedočimo.
A za dve godine navršava se 100 godina od 1912, kada smo ostvarili svoj istorijski san o vojničkom povratku na Kosovo i Metohiju. Taj nacionalni cilj sanjale su mnoge generacije vekovima pre toga. Šta je naš današnji nacionalni san i ima li u njemu povratka na Kosovo i Metohiju i druge naše krajeve i krajine iz kojih smo proterani? Kako ćemo se i kada vratiti, ako o tome ne sanjamo, ako to nije naš nacionalni cilj, ako o tome ne učimo svoju decu?
Konačno, 1918. godine neki veoma nacionalno svesni, mudri i sposobni Srbi brzo su formirali srpske narodne odbore širom Vojvodine i pripremili prisajedinjenje Srbiji. Sigurno je da su se i oni generacijama za to spremali i čekali istorijski trenutak kada će moći da realizuju svoj nacionalni san. Kako su se osećali samo nekoliko godina pre, kada je Srpska Vojska bila proterana iz Srbije, a Srbija okupirana? Zasigurno nisu poklekli u veri i nadi, kao mi danas, koji smo tako lako spremni da ustvrdimo da je nama najteže u čitavoj srpskoj istoriji.
Zaključak je jednostavan: vreme je da počnemo da sanjamo novi nacionalni san, u kome se sadrži naš jasan nacionalni cilj i da počnemo da radimo na njegovom ostvarenju. No, da prvo vidimo šta nas u tome trenutno sprečava.
Šta je najvažnije?
Strah čoveku kalja obraz često, a u nas se uvukao ogromni strah od sopstvenog identiteta koji je sistematski označen kao mračan, zastareo, zločinački, nesavremen, prevaziđen i praktično neupotrebljiv u svakom pogledu. Predugo smo suočeni sa propagandnim objašnjavanjem da imamo problematičan nacionalni identitet koga bi najbolje bilo da se odreknemo ako hoćemo da napredujemo i kao pojedinci i kao zajednica. Može li jedan narod normalno da se razvija i uopšte postoji i opstane ako je suočen sa ovakvim pritiskom? Može, ako se odrekne svog smisla istorijskog postojanja i promeni identitet. To je ono u šta nas ubeđuju da je za nas najbolje, a što je osnova svakog istorijskog konvertitstva.
Postoji, međutim, i drugi način da se ovaj pritisak na identitet pobedi. A to je proces prosvetnog, kulturnog, medijskog, pravnog, naučnog, političkog i u celini društvenog oslobođenja od pritiska. Evo kako bi to moglo da izgleda:
Ja sam Srbin i ne samo da nemam nikakav problem sa tim, već se ponosim svojim nacionalnim poreklom.
Ja sam pravoslavni Srbin, i ne samo da imam pravo na veroispovest i autokefalnost, već na svojoj veri i na njoj zasnovanom moralu želim da gradim i svoju zajednicu i odnose u njoj.
Ja sam pravoslavni Srbin u Srpskoj Vojvodini i pitam javno jesam li se nešto možda pogrešno izrazio i imali neko nešto protiv ove kvalifikacije da je Vojvodina deo Srbije, tj. da je Srpska Zemlja? Jer ako ima, onda postoji krivični zakonik koji će dalje sa njim da se bavi zbog kršenja Ustava.
Ja sam Srbin u krajevima i krajinama srpskim u BJR Makedoniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, i NDH, i pomenute bivše jugoslovenske republike moraju da poštuju moje istorijsko prisustvo na ovim prostorima, a država Srbija ima obavezu da se zalaže za moje nacionalno pravo da budem Srbin.
Ja sam lojalni državljanin Srbije i imam svoje nacionalne interese u Srbiji, regionu i svetu, apsolutno legitimne i u skladu sa činjenicom da i svi drugi narodi imaju svoje nacionalne interese. Spreman sam da na svakom mestu i u svakoj prilici na zakonit način branim svoje nacionalne i državne interese, jer je to moja obaveza, i od njih neću odustati.
Neobično je bilo gledati Srbe sabrane na obeležavanju osnivanja Prvog srpskog narodnog odbora u današnjem Zrenjaninu kako iznenađeno slušaju ovakve reči i shvataju da imaju pravo da budu Srbi, da to niko ne sme da im brani i da slobodno mogu da se ponašaju u skladu sa svojim nacionalnim osećanjima. Iako je većina publike u sali bila osvedočeno patriotska, kao da se po izlasku sa programa i u njima desilo oslobođenje dugo potiskivane nacionalne emocije i javila jasna svest da sve ne mora da bude onako kako su naši neprijatelji zamislili.
Deluje neverovatno da mi danas zapravo počinjemo novu borbu za nacionalnu slobodu i, najpre, oslobođenje nacionalnog osećanja iz ropstva nametnutim i dirigovanim medijskim etiketama o nama samima. Potcenili smo višedecenijske eksperimente sa našom nacijom, pola veka pritisaka na naš identitet i poslednju deceniju otvorene tzv. denacifikacije Srbije, koja je imala za cilj da u nama uništi svaki trag interesovanja za Srpstvo kome pripadamo. Ovde se decenijama radi na tome da se ponosimo nekim drugim vrednostima, a ne srpskim, da konzumiramo razne nove ideologije, a zapostavljamo nacionalnu ideju, da se oduševljavamo svakim oblikom internacionalizma i potiskujemo rodoljublje.
Zato, pre bilo kakvih velikih priča o Kosovu i Metohiji, Republici Srpskoj Krajini, Crnoj Gori i drugim društvenim i državnim temama od značaja, moramo postaviti ključno srpsko nacionalno pitanje danas: da li je prosečan Srbin spreman za slobodnu nacionalnu misao, reč i delo, ili je još uvek uplašen od sopstvenog identiteta i stidi se da ga javno iskaže? I ko uopšte u njemu danas gaji slobodu duhovnog, tradicionalnog i nacionalnog osećanja, i priprema ga za savremeni nacionalni izraz naše samobitnosti?
Ako novi Srbin, uplašen za sebe pod pritiskom sopstvenog nacionalnog identiteta, želi da živi u 21. veku kao slobodan čovek, nacija i država, mora da se oslobodi ovog pritiska. A kada sebi i drugima jasno kaže šta mu je najvažnije u životu, osetiće posle mnogo decenija samopoštovanje, a i drugi će početi da ga poštuju. Iz ovog prvog nacionalnog oslobođenja rodiće se novo samopouzdanje i ostali koraci ka slobodi. A onda će Srbin progovoriti šta mu je još važno pored ovog najvažnijeg.
Važan mi je brak i hoću da ga sačuvam od svih iskušenja.
Važna mi je i uža i šira porodica, bez nje ne mogu i neću.
Važan mi je moj posao, gde moram vredno i pošteno mnogo da radim i braniću svoja sindikalna prava.
Važan mi je moj zavičaj i mesto u kome živim i brinuću se o njihovom boljitku i blagostanju.
Važna mi je međusobna socijalna pomoć i solidarnost u naciji i državi u kojoj živim i daću svoj doprinos u ovoj oblasti.
Važne su mi sve srpske zemlje na Balkanu, svi Srbi u regionu i rasejanju, sve diplomatske, političke, medijske, pravne i kulturne borbe i ratovi za srpske nacionalne interese, i moram da se uključim i pomognem.
Zato, kao što sa bilborda poručuju zrenjaninski poslodavci: Zaštiti posao! Zaštiti radnike! Zaštiti porodicu! Zaštiti grad! A mi dodajemo i: Zaštiti svoju veru! Zaštiti svoju naciju! Zaštiti svoju državu!
Ne stidi se, brate Srbine, svog nacionalnog identiteta, nego se ponosi! Ne daj na sebe i svoje! Ustani protiv medijskih laži i optužbi o svom narodu i postani branič žene i deteta, svoga posla, svojih radnika, svoje porodice, svoga sela i grada, vere, nacije i države. Videćeš kako tvojim venama počinje da teče nova energija i kako se budiš iz omamljenosti i malodušnosti, spreman za neke nove borbe i pobede!
u kojoj ćemo se mi pitati u sopstvenoj državi i vratiti je u svoje ruke – kako bi bila u funkciji naše dece.
Ne da nemamo drugog izbora, već na drugi izbor ne pristajemo. Mi put svoj znamo i svesni smo da ako se odreknemo Srpstva nema nam opstanka i boljitka u bilo kojoj oblasti života. Rodoljublje nije pitanje modnog stila, već borbe za opstanak ovog naroda i države. Vreme je da se to jasno kaže i na delu pokaže. I vreme je za nove srpske narodne odbore od najboljih snaga uma, sposobnosti i karaktera. Jer moguće je dostići vreme novih nacionalnih pobeda i realizovati nacionalne interese u nama naklonjenim geopolitičkim kretanjima i promenama koje su već nastupile, ali nacionalni san i pripreme za njegovo ostvarenje moramo imati i početi odmah.
