Srbima je poslednja decenija prošlog veka (ne samo zbog tragičnih posledica koje su ih pogodile) morala je biti dramatično upozorenje da je poslednji čas da sagledaju u čemu vide svoju budućnost i kako će u nju stići. Oni među nama, koji i na prošlost i na budućnost Srba gledaju s patetikom, vole da se pozivaju na vladiku Nikolaja Velimirovića da je poslednji minut da se „obože, slože i umnože“. Danas, međutim, sva promišljanja o interesima Srba kao nacije i Srbije kao države okrenuta su gotovo isključivo budućem statusu Kosova i Metohije. To jeste izuzetno značajno, ali da li od toga zavisi budućnost nacije, da li je to jedini aspekt srpskog nacionalnog interesa. Zar zato Srbi izvan Srbije, u bivšim jugoslovenskim republikama, treba da ostanu i izvan interesovanja matice? Uz to, oni nisu u jednakom položaju u tim novim državama, ima ih i neravnopravnih i bespravnih.
Važan je sport
Kako podići samopouzdanje prosečnog pripadnika srpskog naroda u zemljama u neposrednom okruženju i rasejanju, skoro svakodnevno, i celu deceniju posle okončanja ratnih sukoba, suočenog sa satanizacijom sopstvene nacije kao jedinog krivca za najveće krvoproliće u Evropi posle Drugog svetskog rata – pita se funkciner SDSS-a Boro Rkman.
Kako sam kaže, njegov odgovor „možda zvuči malo neoubičajeno“, ali je činjenica da se „Srbi u Hrvatskoj, kroz kulturu, a najviše kroz sport, poistovećuju sa svojom matičnom državom“:
– Zato nam i bude teško i žao kada se desi debakl fudbalske reprezentacije – kaže Rkman.
Boro Rkman, predsednik Izvršnog odbora Samostalne demokratske srpske stranke u Hrvatskoj, uveren je da su Srbi u ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici u odnosu na druge sunarodnike van matične države ubedljivo u najnepovoljnijem položaju.
– Srbi u Hrvatskoj nikome ne predstavljaju ništa, ali su njihove oči, oči prosečnog Srbina, ipak uprte u matičnu državu. Naš interes je da Srbija postane jaka država i jak brend. Jaka u ekonomiji, kulturi, politici, da bude uvaženi faktor međunarodne političke scene – kaže Rkman.
I mladi istoričar čedomir Antić smatra da su Srbi u Hrvatskoj „zaboravljeni“ i da bi Beograd morao jasno da kaže koji je „naš interes u Hrvatskoj“, da pomogne uspostavljanju kulturne autonomije Srba. Možda i autonomnih kotara koje je još 1995. godine obećao Franjo Tuđman pre nego što je pošao u „Oluju“:
– Naravno, to obećanje je bila maska, nije ni mislio da ga ispuni. Ali, u našoj istoriji 19. veka srećemo primere da nam je neprijatelj u nekoj situaciji obećao nešto štose kasnije pokazalo kao dobar nacionalni cilj – smatra Antić.
Ilustrujući sadašnje stanje, Rkman ukazuje na „površnost srpskog političkog vođstva“ koje se prilikom poseta Hrvatskoj obično zadovoljava diplomatskom retorikom domaćina da je „Kosovo unutrašnji problem Srbije“.
– Shvatamo da to odgovara našoj strani, ali ne bi smelo da se sve ostalo prosto zaboravi. Zaboravi se naše insistiranje na češljanju spiskova optuženih za ratne zločine, na proces povratka, stambeno pitanje prognanika, problem nestalih ili upadljivu neravnopravnost u zapošljavanju – primećuje Rkman. Umesto što ih obuzima samozadovljstvo, srpski političari morali bi da se potrude da dosegnu mudrost državnika.
Strah da će Srbija, kao matica svih Srba, pritisnuta aktulenim problemima, zaboraviti sunarodnike preko granice sve je izraženiji i u drugim državama u susedstvu. I ta bojazan nije bez osnova. Prosto bode oči da Beograd gotovo uopšte ne zanima položaj Srba u Mađarskoj ili Rumuniji.
čedomir Antić navodi da je Makedonija, do 1912. godine, imala četiri srpska poslanika u parlamentu Osmanskog carstva, od kojih je jedan bio senator.
– U Sobranju Makedonije Srbi imaju samo jednog poslanika. To govori ne samo o tome koliko su Srbi potisnuti u Makedoniji posle stvaranja makedonske nacije, već i da to Srbiju uopšte ne brine – konstatuje Antić.
Propuštene šanse
Profesor ustavnog prava Pavle Nikolić smatra da je srpski narod propustio više istorijskih prelomnih momenata da definiše i postigne opšti konsezus u određenju svog nacionalnog cilja. Jedna od takvih prilika bila je 1990. godine kada je posle pada Berlinskog zida došlo do krupnih geopolitičkih promena u svetu. Dok su se svi bavili sobom i ostvarenjem svojih vekovima neostvarenih državotvornih snova, poput Hrvatske ili Slovenije, Srbija se gubila u ideološkim podelama i trvenjima.
Ističući da je 5. oktobar 2000. godine bio poslednja propuštena šansa da se Srbija oslobodi ideoloških strasti i raskrsti sa zabludama, Nikolić kaže:
– To nije trebalo da bude uobičajena promena partije na vlasti, već revolucionari čin s jasnim raskidom s režimom Slobodana Miloševića.
