Haotično beznađe u Srbiji može verovatno još samo nekakva svest o zajedništvu, makar u nacionalnom smislu, da prizove ljudskom zajedništvu
Šta bi u Srbiji moglo da se desi kada bi se kritična masa, nekakav zabrinjavajuće veliki broj građana, jednog jutra pogledao u ogledalo i rekao – naši životi nemaju vrednost? Ni moj, ni život mog komšije, ni onog tamo beskućnika kao ni onog što je pokušao da isplati kredit za stan, pa ostao i bez stana, i bez para, i bez posla, jer je otišao dođavola. Ne bi se desilo ništa, osim u jednom slučaju. A taj slučaj je igranje vatrom koja plaši čak i kad je formulisana samo kao nekakva pretpostavka šta bi bilo kad bi bilo“, uz zaključak daleko bilo“, na kraju.
Kada bi takozvani prekarijat postao svestan sebe (neidelogizovani milioni obespravljenih i bez budućnosti, koje je pod tim imenom prekarijat“ okupio profesor Stending, a koji podseća na proletarijat ili čak lumpenproletarijat – do one crte koja bi u Srbiji predstavljala kraj mira i početak nečega za šta niko ne zna gde bi završilo), i kada bi tako svestan sebe taj prekarijat“ u Srbiji potražio (ili bio pronađen od strane) nekakvog ideološkog diskursa – imali bismo građanski rat.
U tom građanskom ratu, koji ne bi bio rat jedne velike klase svih sužanja koje mori glad“ protiv eksploatatora u vidu vlasti i njenih bogataša, strane bi bile toliko podeljene da bi taj rat poprimio tragikomični sukob svih protiv svih, bio bi obojen nacionalnom bojom i socijalna, društvena i kulturna disproporcija mogle bi da se sliju u jedan tok, poruše branu i naprave veliku poplavu u našim gradovima. Taj tok, ili najveća zastava, bila bi nacionalna zastava. Iza onih koji bi je nosili, krenuo bi i mlađi svet, svestan da bez para neće moći da se školuje, i stariji – svestan da bez para ne može da školuje tu decu, i oni čija su patriotska osećanja ili nadanja izneverena, ljudi čiji je ponos unižen preko krajnjih granica izdržljivosti, i, koliko god se suštinski ne radilo o nacionalnom porazu (videli smo da zbog nacionalnih poraza niko nije ozbiljno i dugo išao ulicama, nosio zastave i vikao parole), nego o jednom većem, suštinskom dehumanizujućem porazu – eventualni neredi u Srbiji pretvorili bi se u nerede sa nacionalnim predznakom.
ŠIRINA MARGINE Razloga za to ima mnogo. Jedan od njih je i u tome što je u svetu (ma koliko Srbi verovali da su izopšteni iz tog čuda) levica odavno prestala da postoji kao ideologija koja propoveda socijalnu jednakost, i levica sa nižom klasom odavno nema nikakve veze. Na njenom mestu sada se nalazi nekakva nova desna linija, koja neretko ima i vrlo jaku nacionalnu boju. Drugi razlog mogao bi da bude u tome što je srpska politička elita tokom poslednjih deset godina uspela da nahuška različite predstavnike nižih slojeva (a ovde niži sloj čini oko 90 odsto građana) jedne na druge, da zaplaši manjinske populacije nacionalnim Srbima, da Srbe unapred osudi u korist takozvanih manjina i učini da se osećaju obespravljenim u sopstvenoj državi i da suštinski rasloji taj najbrojniji sloj, niži sloj, na stotine nekakvih grupacija koje jedna drugoj ne veruju, plaše se jedna druge i nisu sposobne da se ujedine ni po jednom osnovu.
Licemernim i lažnim pozitivnim diskriminisanjem“ manjinskih grupa politička elita uspela je da, na prvom mestu te pozitivno diskriminisane“ izopšti i smesti u jedan kavez, i da ih na taj način samo izloži neprijateljstvu takozvane većine, koja stiče utisak da su ovi izopšteni“ krivi za nepravdu koju ona trpi. A trpi je svakodnevno, na svakom koraku, i trpi je prevashodno na jednom egzistencijalnom planu. Bes zbog svoje na prvom mestu egzistencijalne ugroženosti, takozvana većina može najlakše da usmeri ka takozvanim manjinama, kojeg god tipa te manjine bile.
Suština problema ogleda se u tome da ono što se nekada nalazilo na marginama društva svakim danom raste i izlazi iz predgrađa i figurativno i doslovno, te da je ono što je nekad bilo karakteristika margine postalo karakteristikom velike većine građana Srbije, bilo da su pripadnici neke manjine ili samo obični Srbi“. A suština još većeg problema ogleda se u tome što činjenicu da su marginalizovani gotovo svi, onaj ko prvi počne da se buni neće moći da prepozna. On će pokušati da odgovor i rešenje nađe u onoj ideologiji koju će najlakše prepoznati. A ta ideologija u Srbiji, koja je nacionalno devastirana država, može da bude samo nacionalna ideologija.
Problem nacionalo ustojenih nereda je u tome što je on najlakše rešiv. Barem za sada, i barem u Srbiji. Najlakše je rešiv zato što je čitava jedna decenija utrošena u tome da se nacionalno izjednači sa desničarskim, a koje je u Srbiji etiketirano kao ultradesničarsko, što prevedeno na novosrpski znači – fašizam.
Dakle, čitava Srbija sve više liči na jedno predgrađe (i doslovno i figurativno), predgrađe je na rubu društva i na margini grada, bes i očaj marginalizovanih može da preraste u ozbiljan otpor onih koji su, osim ličnog, izgubili i nacionalno dostojanstvo, to jest izgubili su državu na koju bi mogli da, sve i siromašni, budu ponosni – i kada takav prekarijat“ u Srbiji pokuša da podigne glavu, mogu da se dese samo dve stvari. Da ta glava bude odmah odsečena kao jedna ultradesničarska, ultranacionalistička i fašistička glava, ili da ona masa iz predgrađa“ koja je svakim danom sve brojnija jednostavno nadjača svaku volju vladajuće klase da ostane na svojim pozicijama.
GRAđANSKI RAT Stendingov prekarijat“ u srpskom aranžmanu ne može, nažalost, da bude kritična masa svih tih gurnutih na marginu i sa obesmišljenim životima građana i ljudi koji su, iako bez ideološke glazure, sve svesniji da sav ovaj široki svet nije mesto čija su im vrata otvorena, nego da su, naprotiv, svi oni mahom izopšteni. U srpskom, dakle, aranžmanu taj prekarijat“ koji se oseća izopštenijim od izopštenih van granica Srbije, koji je izopšteniji od onih iz predgrađa ostatka sveta, samim tim što je srpski, i što je predugo nepoželjan i kriv zato što je srpski – taj prekarijat“ može da bude opasniji baš jer će na prvom mestu biti srpski, a tek onda egzistencijalno ugroženi, socijalno degradirani i obični“ iz društva izopšteni prekarijat.
Samim tim što će biti opasan, on će biti ranjiviji, lakše pobediv od Stendingovog globalnog“ prekarijata koji u nekoj bližoj ili daljoj perspektivi može da ima za saveznike sve obespravljene kojih je pun svet, za razliku od srpskog – koji će u tu borbu ući zavađen sa drugim“ građanima Srbije. Njega će se plašiti i na njega podići će vojsku, isti oni koji su ga zavadili sa sustanovnicima njihove ionako desetkovane države. Njime će se poslužiti i da zaplaše te druge“ i u toj sveopštoj zavadi da bi se sačuvala vlast, eventualni srpski scenario nekih nereda zaista bi mogao da liči na crnohumorni rat svih protiv svih, da ne kažem, mogao bi da izgleda kao neki suludi građanski rat, gde ni eventualni pobednici ne bi znali šta da rade sa svojom pobedom i na koju stranu sveta da se okrenu, a da pri tome ne izazovu vrhovne demokrate“ da nas ponovo oslobađaju“.
U svakom slučaju, ako se tokom narednih meseci sve i zadrži na ratu predizbornih govornika sa raznih bina po Srbiji, taj prekarijat, ili novovekovni proletarijat, ili lumpenproletarijat (kako god), niže klase koje broje sve više ljudi – nalazi se na desnoj strani. Podseća na levicu, njegov uzrok je socijalna nemoć i nacionalna obezvređenost, a sa tog dna je možda najlaše odgurnuti se na površinu, jer drugog izbora i nema. Ta nemoć onda postane moć onog koji nema šta da izgubi.
P. S. U jednoj Orvelovoj knjizi Niko i ništa u Parizu i Londonu“ nalazi se puno opisa dovijanja i priča o tome u šta se čovek pretvori dovijajući se na rubu egzistencije, i ti opisi liče na Stendingovu priču o tome kakve je sve ljude zatekao zavirujući u taj svet, koji je bez ideologije ali sa jasnom svešću o nepripadanju poretku koji je neoliberalizam“ napravio od sveta. Stending je primetio odsustvo empatije i jednu zastrašujuću nezainteresovanost za druge, koju ljudi van sistema“ (a sve ih je više) pokazuju prema svetu oko sebe. Orvel je pisao o ljudima sa dna i tome kako su, posvećeni svakodnevnom dovijanju kako da dođu do hrane i eventualno smeštaja, oni jednostavno oslobođeni svih društvenih normi: „…odustali od toga da budu normalni i pristojni; beda ih oslobađa ustaljenih standarda poštenja…“.
I to liči na svet danas. I na Srbiju, gde su svi osim vladajuće klase niko i ništa“. Tako haotično beznađe u Srbiji, verovatno još samo nekakva svest o zajedništvu, makar u nacionalnom smislu, može da prizove ljudskom zajedništvu. Možda.
