To deluje kao pozivanje u pomoć svih onih kojima si se zamerio mafijaškim kodeksom ćutanja“ ako ne i na gori način
I dobro, napiše neko jedan tekst, dosta dosadan, zvuči nekako nategnuto, i u tom se tekstu obrati javosti sa pritužbama na pojedine NVO koje nisu u redu. Taj se neko priseti Konstantinovićeve Filosofije palanke“, naljuti se na licemerje (prizna da je i on čak grešio) svog društvanceta koje je ćutalo uvek kada bi se neki mangup iz njihovih redova grubo dao javno baviti nekim ovoj ekipi nepripadajućim elementom, i sada – iz javnosti nepoznatih razloga – taj neko poziva da se prestane s tim. OK.
Reč je o tekstu Filozofija NVO palanke“ osobe Popović, i tekst, pa recimo da nije naklonjen drugarici Nataši Kandić, a sve izgleda da se radi o onom slučaju Rekom“, koji je, tako deluje, jedna čas-postoji-čas-ne-postoji organizacija u kojoj Nataša čas-igra-čas-ne igra glavnu ulogu, ko zna koju po redu. čudna je diva ta Nataša, ni dara ni duha što pleni, a takvu glumačku kariijeru da napravi. Ali nije to važno. Ajmo dalje.
Tekst osobe Popović žali se na Natašu, pominje ali ne prepričava kuloarska šaputanja“ o šikaniranju mlade radne snage ispranih mozgova (to su neki klinci koji rade kod Nataše, vazda u (i na) spidu i sa verom da je jako kul i evropski raditi 20 sati dnevno za male pare i biti vređan od šefice koja je ujedno i guru, pa se njena grubost pre može (i mora) porediti sa grubošću zen majstora, nego sa nekom tamo prostačkom i agresivnom grubošću jedne žene koja ne zna za dosta (evo, ja prepričala deo kuloarskih šaputanja) i tekst osobe Popović poziva svoje drugare da podignu svoje tepihe, što je jedna od onih najotrcanijih fraza kada se hoće da kaže – da se pogledaju u ogledalo i vide na šta liče. Osoba pominje još jednu od kulorskih“ već nešto, pa kaže kako je društvo saglasno s tim da su E-novine našeg“ (a on mu odgovara da nije ni njegov i njihov) Petra Lukovića jedno smeće i još kaže kako nije OK što se o tome javno ne priča, te kako je takav kodeks ćutanja mafijaški.
Od Petra Lukovića (za kojeg sam čula, dok za osobu koja je pisala tekst koji je otškrinuo odavno nezanimljiva vrata NGO sveta – nisam čula donedavno, a kako nisam uspela da utvrdim kojeg je zanimanja od mnogih funkcija čudnih naziva, ostaje mi samo da kažem osoba“ jer pretpostavljam da je reč o nekoj kakvoj-takvoj osobi) od Petra, dakle, Lukovića saznajemo, u nečemu što je verovatno odgovor na dizanje tepiha“ i prekidanje mafijaškog kodeksa ćutanja“, da se radi o ratu koji Miljenko Dereta & familija vode protiv Nataše Kandić. Rat se vodi zbog, između ostalog, organizacije Rekom, koja još nije ni počela sa delovanjem a oko nje se diglo previše prašine (ne one koja se diže za dobrim konjem, nego gadne prašine, pune uzetih para na račun tuđe nesreće i ambiciozne namere da se svojim ciljevima ružnog lica ulazi u istoriju i ne samo da se ulazi – da je se piše, i da to bude jedna naručena istorija, pisana neuračunljivom rukom, u žurbi, za pare dok ih ne nestane – a iz svega ovoga jedino se da zaključiti da te nesrećne pare za koje se sve ovo radi polako ali sigurno nestaju)
KULOARSKA IDIOTIJA Iz redakcije koja je jedno vreme, ne znam da li je još uvek tamo pošto moj noćni život i nije mnogo buran, svoje utočište našla na brodu, koji je inače nekakva diskoteka, ponekad stiže zaista svašta, ali ne bi bilo istina reći da se dosta toga upravo odande nije dalo saznati. U svakom slučaju, mnogo pre dizanja tepiha“ u vidu pisanja opštih i svima poznatih te uveliko i dosadnih mesta od strane osobe Popović, tamo se dalo naslutiti da se NVO sektor gadno raslojio. I postoji neka kuloarska“ (ova mi je reč, oprostite, toliko idiotska da moram stalno da je ponavljam) priča o tome kako je jednog dana, jedan bogati naslednik moćnog oca i pravog gurua takozvane Druge Srbije uložio novac da ta redakcija nastane i započne sa radom. A redakcija je bila dosta alava i (to na samom početku) pojedinci su išli na sva zamisliva i nezamisliva studijska putovanja o trošku bogatog naslednika tog moćnika što je jedan od vrhovnih žreca Druge Srbije. I onda spala na brod, besparicu i sve ono što je logično kada se bogatom donatoru bilo dojadilo slušati kuloarske“ priče o tome kako je obična budala što dopušta da mu novac tako arče.
Rat koji ekipa čiji jedan od portpalora upoređuje s mafijaškim (to je ono što sledi kada prestane zavera šutnje“) postaje javan jeste samo jedan rat oko para, i kao što Nataša Kandić hoće da njenu istoriju za nju pišu (i ako je nema, neka je stvore), njeni mali radnici koji podsećaju na one što stoje iznad fabričke trake i dan-noć stavljaju jednu te istu konzervu u kalup, dok im glave padaju od umora i dok jednog dana ne postanu neupotrebljivi, pa stoga zamenjeni boljim i mlađim koji mogu da postignu veći spid“ u svakom smislu te reči; tako i Dereta & familija imaju svoje razloge da novac preusmere na neku drugu, sebi bližu, stranu.
AKO TEPIH PODIGNEM… U ulozi kolumniste Danasa“ osoba Popović greši što brani Deretu tako što napada Natašu, a u sve to uzgredno meša jedan portal podsećajući svakoga ko je eventualno zaboravio koga je sve glavni urednik istog izvređao ili oklevetao. To nekako deluje jadno, da ne kažem nešto gore. To deluje kao pozivanje u pomoć svih onih kojima si se zamerio mafijaškim kodeksom ćutanja“ ako ne i na gori način, i pokušaj da se čak i neistomišljenici ili neprijatelji mobilišu u ovom ratu, i da sada budu na tvojoj strani jer si, bože moj, rekao da treba podići tepih, kako Pera Luković vređa ljude na portalu a Nataša Kandić šikanira zaposlene, neprofesionalno se bavi ozbiljnim stvarima i otima pare (od čega je problem to što radi ova druga, a onaj prvi je kolateralna šteta) . A zašto osoba Popović sama ne uzme pa podigne taj tepih? Ne sme?
Ili je ovaj tekst samo najava da tepih može da bude i podignut, pa vi vidite kome ćete da se žalite što niste dobili pare i ko su čiji donatori? Dakle, ne diraj mi donatore, ne tužakaj me na svojim crnim listama i u pismima gde me raskrinkavaš, a u cilju da dobiješ pare za koje ja smatram da bih ih bolje potrošio bez tebe – i neću dizati tepih. Eto, to tako deluje. Sukob na levici, kada bi se ova gomila tužibaba mogla nazvati levicom, sveo bi se na – ne tužakaj me kod donatora da ti ne bih jebao mater“
I, ubedljivo najbedniji deo teksta (posle onog tužakačkog podsećanja na to koga je naš Pera“ sve izvređao) jeste onaj gde se autor, osoba Popović, priseća slavnih dana kada je društvo organizovalo veličanstvene seanse“ (da, baš kaže seanse) u Domu omladine i pomagalo žrtvama ratnih zločina – gde autor želi ne samo da podseti na svoje zasluge nego i da se dodatno, za zlu ne trebalo, legitimiše kao jedan od nas“, odnosno njih. Odnosno kao član mafije, koji nerado krši kodeks ćutanja, ali eto – gadan je posao, tekst je naručen i tekst mora biti napisan – on sada to čini.
Poltronski, kao što poltronski tužaka svoje arhineprijatelje, nekakve klerofašiste i ostale likove iz crtanog filma (koje, kako ih nema, valja izmisliti) i poltronski kao što tužaka svoju državu gde god se nađe i poltronski kako se samo može nekome zahvaljivati što ti je bombardovao zemlju, poltronski kao što odeš u Prištinu, gde te Albanci gledaju kao kretena koji ne ceni svoje jer oni svoje cene i to će ti pokazati na svakom koraku – eto tako poltronski sada ovaj sektor kroz pero osobe Popović tužaka svoje saborce. Podilazeći čitalaštvu, pišući ono što se želi da pročita, podsećajući bivše i sadašnje neprijatelje na to šta su im sve mangupi iz redova sektora (kojih bi sada deo sektora da se ratosilja) ružno rekli i uradili. Poltronski. Bedno. I, naravno, ne iznenađuje. Taj rat poltrona mogli bismo gledati i kao utakmicu nekakvih ulizica sa posebnim potrebama, ali oni se, nažalost, bave preozbiljnim stvarima u ovoj državi da bi bilo smešno. Nije smešno, odvratno je. Odvratno kao čitanje teksta osobe Popović u Danasu“.
