Politicki i ekonomski rizik karakteristika su poslovne klime u Srbiji. Stoga i nije cudo što strani kapital još nedovoljno pristiže na ove prostore. Grupa od tridesetak strucnjaka okupljenih u Ekonomskom institutu u Beogradu pokušala je da za potrebe republicke vlade, a na osnovu ankete u 91 firmi sa stranim vlasništvom, odnosno ucešcem stranog kapitala, ovu opštepoznatu konstataciju potkrepi i konkretnim primerima. I da, ujedno, naruciocu studije sugeriše nacin rešavanja i sled poteza u uklanjanju pomenutih prepreka.
Jedan od saradnika na izradi pomenute studije Nikola Fabris, sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, podseca na tradicionalnu strukturu stranih ulaganja u kojoj dominira Nemacka (16 odsto). Ova zemlja, kao naš partner, apsolutni je „prvak“ u proizvodnoj delatnosti (cetvrtina svih stranih ulaganja) susedne zemlje i Austrija imaju primat u trgovini, a Francuska i Nemacka u uslužnim delatnostima. Uocljivo je, pri tome, da nema partnera iz SAD i Japana.
Špekulacije zbog neobaveštenosti
– Kao veci deo srpske privrede, i ova preduzeca pretežno posluju na domacem tržištu. Svega sedam odsto firmi sve što proizvede proda preko granice, dok direktan izvoz nema cak 45 odsto preduzeca. Od ispitanih firmi njih 35 odsto koristi iskljucivo inostrane sirovine, a samo 33 odsto više od polovine sirovina pribavlja sa domaceg tržišta. Pri tome, oko 55 odsto firmi sirovine direktno uvozi, 11 odsto to cini putem posrednika, a od stranog partnera sirovine nabavlja 32 odsto preduzeca – kaže Fabris.
Studija za uklanjanje prepreka za strana ulaganja u Srbiji bavi se i analizom: na koji nacin se najcešce stupa u kontakt sa stranim partnerom. Tako, trecina ispitanih preduzeca ovaj kontakt ostvaruje zahvaljujuci cinjenici da su i ranije saradivali sa istim partnerom, a cetvrtina putem privatnog posrednika. Direktna ponuda saradnje, bez prethodnih veza, odnosi se na 11 odsto slucajeva, kontakt putem firme koja je saradivala sa stranom kompanijom meri se procentom od devet odsto, što je samo za procenat niže od slucaja kada smo mi ponudu za saradnju uputili direktno, bez prethodnih poznanstava. Skroman procenat, od cetiri odsto, rezervisan je za posredovanje od strane državnih institucija.
Fabris napominje da je prosecna ocena saradnje sa inostranim partnerom na skali od jedan do pet – 3,8 – i da su najviše ocene stranci dobili za brzinu i preciznost u komuniciranju, za pracenje proizvodnog programa stranog partnera, za prenošenje tehnoloških inovacija i usvajanje medunarodnih standarda za kvalitet. To sve potvrduje cinjenicu da saradnja sa inostranim partnerima unapreduje poslovanje domace firme. Najnižu ocenu – 3,3 – dobili su strani partneri za obezbedenje kredita i drugih finansijskih instrumenata.
Po recima Fabrisa, ispitanicima je ponuden i spisak od 17 faktora poslovanja sa zadatkom da oznace, na skali od nula do cetiri, koliko su problematicni za njihovo poslovanje. Prosecna ocena je vrlo dobra – 1,6 – pri cemu je najlošija ocena dodeljena korupciji i nelojalnoj i neformalnoj konkurenciji. Makroekonomska nestabilnost i neizvesna ekonomska politika na samom su vrhu faktora poslovanja koji ometaju saradnju. Navodi se i slaba informisanost o namerama države i mnoštvo špekulacija koje iz te cinjenice proizlaze.
Za uspeh poslovanja firme važna je i tehnika komuniciranja, smatra Fabris i navodi da E-mail vezu koristi 71 odsto anketiranih. Oko 18 odsto firmi imalo je srednje, a 1,5 odsto velike probleme pri uvodenju ove vrste komunikacije. Internet je izvor informisanja za 43 odsto anketiranih, a ovo sredstvo opštenja sa svetom koristi se u Beogradu u procentu od 54 odsto, dok je u unutrašnjosti taj procenat 34 odsto.
Kamata veca od polovine kredita
Prema podacima iz ankete, u proteklom periodu su postojala samo dva osnovna izvora obrtnog kapitala: sopstveni – u 58,5 odsto slucajeva – i kapital stranog partnera – u 34,6 odsto slucajeva. U protekloj godini, inace, kredit nije koristilo cak 68 odsto ispitanih firmi. Od onih koji su tu pozajmicu koristili 23 odsto je moralo da obezbedi garanciju ili depozit. Pri tome, od 29 firmi 41 odsto je platilo kamatu u visini od 20 odsto vrednosti kredita, njih 28 odsto od 20 do 50 odsto i 31 odsto firmi platilo je kamatu vecu od polovine vrednosti kredita.
Nepovoljna je cinjenica do koje se došlo anketiranjem pomenutih firmi, da rukovodioci troše više od 20 odsto radnog vremena rešavajuci zahteve postavljene vladinim propisima. Tako je u 39 pomenutih preduzeca. Simptomaticno je, smatra Fabris, i da je 28 odsto anketiranih izjavilo da je za podmicivanje državnih službenika uložilo do pet odsto godišnjeg prihoda, a cak 22 odsto – više od pet odsto ovog iznosa.
I kašnjenje u poslovanju preduzeca sa državom predstavlja, po mišljenju privrednika, ozbiljan problem. Tako su za dobijanje državnih ugovora bila neophodna 103 dana, za dobijanje gradevinske dozvole 253 dana, za dobijanje licenci i dozvola 63 dana, a za prikljucenje na javne usluge 41 dan. Nešto efikasniji bili su poreznici i carinici. Na izvršenje njihovih usluga cekalo se od 10 do 14 dana. Firmama lociranim u Beogradu još je teže. Pet puta duže cekaju na prikljucenje na javne usluge, dva puta duže na dobijanje licenci i cetiri puta duže na dobijanje državnih ugovora. Jedino se u unutrašnjosti duže ceka na dobijanje gradevinske dozvole i taj je rok, kaže Fabris, neverovatnih 380 dana!
Daj robu, pa na sud
Sistem placanja predstavlja crnu sliku jugoslovenske privrede. Cetvrtina prodaja placa se unapred, dok 28 odsto znatno kasni. Naplata zakasnelih obaveza traje u proseku osam nedelja, sudskim putem naplati se sedam odsto prihoda, a sudski postupak traje i po cetrdeset nedelja.
Prijavljuje se tri cetvrtine pazara
Prema odgovorima ispitanika na pitanje koliki procenat prodaje jedno tipicno preduzece prijavi poreskim organima dolazi se do podatka da se prosecno 72 odsto prodaje registruje u poslovnim knjigama. Posete inspekcija su, inace, cešce, prosecno više od cetiri puta godišnje. Pri tome, trecina firmi smatra da je bilo zloupotreba inspekcija od strane državnih organa.
