Iako je turski premijer Redžep Tajip Erdogan proglasio pobedu nad antivladinim demonstracijama na istanbulskom trgu Taksim, drama koja je tresla Tursku gotovo tri nedelje još je daleko od svog razrešenja.
Govoreći u utorak pred članovima svoje Partije pravde i razvoja (AKP), Erdogan je rekao da je naša demokratija ponovo stavljena na probu, i iz toga smo izašli kao pobednici. Narod i vlada AKP onemogućili su zaveru (…) koju su planirali izdajnici i njihovi strani saučesnici, rekao je Erdogan, prekidan aplauzima svojih partijskih istomišljenika.
Prethodno su jake snage turske policije nasilno okončale demonstracije na trgu Taksim, zaokružujući zbir od nekoliko mrtvih i oko 7.500 povređenih. Iako su se Erdoganovi zapadni partneri – od Vašingtona, preko Brisela do Berlina – protivili upotrebi sile protiv demonstranata, on je odlučio da ih svom snagom razbije čim su protesti zapretili da će podići na noge celu Tursku i da će ozbiljnio ugroziti njegovu desetogodišnju vladavinu.
Iako je Turska prethodnih godina bila predstavljana u većini zapadnih medija kao novi ekonomski i politički tigar na vratima Bliskog Istoka, iako se činilo da nijedna zemlja nije toliko proširila svoj uticaj posle političkih i ratnih potresa poznatih pod imenom Afričko proleće, iako su isti ti mediji njenu fundamentalističku vladu rado prikazivali kao model islama za 21. vek – sve je to bilo nedovoljno i Turska se za samo nekoliko dana pokazala u svom pravom svetlu – kao podeljeno društvo, opterećeno teškim suprotnostima – od religijskih, preko nacionalih (problem Kurda) do socijalnih.
Na kraju, sa uzdrmanim Erdoganom, doskoro neprikosnovenim liderom, načet je i možda najbrižnije negovan mit o Turskoj na Zapadu. Naime, kako je Erdogan na svim izborima od 2002. godine do danas neprestano uvećavao svoju nadmoć nad konkurencijom, izgledalo je na Zapadu da je konačno pronađena formula liderstva u jednom islamskom koliko-toliko demokratskom društvu, prema kojoj se to liderstvo politički sasvim oslanja na SAD, a da ga to ne košta podrške građana.
EKSPLOZIJA ODLOŽENOG OTPORA I, naravno, kako to često biva, Erdogan se oklizuo kad mu se učinilo da je najjači, u trenutku kad je – pošto je relativno bezbolno porazio tursku vojsku, najjače kemalističko uporište u Turskoj, i u zatvor stavio gotovo trećinu generala – doneo odluku da promeni ustav. Prema nacrtu novog ustava, veoma su ojačane nadležnosti predsednika Republike, mesta na kome je koliko sledeće godine Erdogan video upravo sebe.
Ima nagoveštaja da neki u Turskoj i izvan nje, i to prilično uticajni krugovi, smatraju da je Erdogan počeo da vodi isuviše ličnu autokratsku politiku, da je počeo da ukida demokratiju i da doživljava sebe kao sultana, tvrdi najbolji poznavalac Turske u Srbiji Darko Tanasković.
Iako je nemoguće odrediti glavnu temu oko koje su se skupljale stotine hiljada demonstranata po gradovima širom Turske, sigurno je da to nije bila seča stabala i istanbulskom parku Gezi, na čijem mestu je trebao da nikne veliki tržni centar. Park Gezi je bio samo povod, koji je, međutim, nosio snažan simbolički i emotivni naboj.
čini se da desetogodišnja islamizacija turskog društva, koja se provodi pod Erdoganom i njegovim glavnim ideologom – šefom diplomatije Ahmetom Davutogluom (sudeći po transparentima i parolama, najomraženijoj ličnosti u turskom vrhu među demonstrantima) – nije prošla bez otpora, kako je to izgledalo u prvi mah. Takođe, čini se da nije bez posledica prošlo ni razbijanje tradicionalnog sekularističkog jezgra u turskoj vojsci, kako se jednako činilo u trenutku dok se događalo pre četiri godine. (To što je izgledalo kako Erdogan kroz veoma osetljive društvene zahvate prolazi kao kroz puter, moglo bi da bude nauk i za srpsko vođstvo, kome se danas čini da mu bez otpora građana prolazi predaja Kosova i Metohije, jer ta lakoća je stvar koja često ume da zavara.) četiri godine od početka afere Ergenekon – kada su pritvorene desetine vojnika, intelektualaca, aktivista i novinara zbog optužbi da su pripremale državni udar boreći se za povratak kemalističkih sekularističkih načela – demonstracije su pokazale koliko je kemalizam u Turskoj još uvek živ, posebno u gradovima, među intelektualcima i unutar srednje klase.
Drugi važan momenat jeste taj što je tursko društvo, uprkos velikom ekonomskom rastu, u deceniji tog rasta postalo društvo dramatičnih socijalnih razlika. Već po tome, pa i po tome što su demonstracije na Taksimu, imale jak socijalni naboj, pokazalo se da Turska ipak nije svetsko čudo, koje je uspelo da harmonizuje radikalnu islamizaciju društva sa jednako radikalnim liberalnim kapitalizmom. Iako je malo verovatno da će Erdogan u talasu demonstracija biti srušen, očigledno je da je brzina turskih promena samo produbila postojeće pukotine u društvu, dramatično ga deleći.
SRPSKI TUMAč DEMOKRATIJE Najvažniji momenat demonstracija na Taksimu je taj da Turska posle njih teško da može da bude uzor u konfliktnim i postkonfliktnim društvima – od država nekadašnjeg Sovjetskog Saveza sa muslimanskim stanovništvom do severa Afrike, od Bliskog i Srednjeg Istoka do Balkana. Poslednjih godina Turska je pokušavala da se nametne na toj teritoriji (proširenog) nekadašnjeg Otomanskog carstva kao neka vrsta izvoznika demokratije i kao zemlja koja, deleći deo istorije i kulture sa tim delovima sveta i poznavajući i jezik i tradiciju lokalnog autoritarizma, ume da im približi i prevede jezik evropske demokratije. Naravno, ta vrsta preporuke Erdoganu i Davutogluu autorizovana je u Vašingtonu.
Posle brojnih kritika sa Zapada za nasilno rasterivanje demonstracija, Erdogan, naravno, neće ostati bez uticaja na tim teritorijama, ali će teško uspeti da zadrži dostignute pozicije. Jer on posle taksima teško da može biti u punom formatu istočni tumač zapadne demokratije, ma šta to značilo.
čini da je i on sam toga svestan, zbog čega je, okupljajući posle razbijanja demonstracija stotine hiljada svojih pristalica u centru Istanbula, pozdravio Sarajevo, Skoplje, Islamabad, Kuala Lumpur… Okupili smo se da nas čuju Sarajevo, Zenica, Islamabad, Kuala Lumpur, Skoplje, Gostivar, ali i celi svet, rekao je Erdogan pitajući prisutne da li su Sarajevo, Skoplje, Islamabad i drugi gradovi prisutni na mitingu, dok su su građani odgovarali afirmativno.
Erdogan nije pomenuo Beograd, u kome je njegov uticaj takođe rastao pošto ga je kao partnera srpskom vrhu nametnuo američki potpredsednik Džo Bajden tokom svoje posete Beogradu u proleće 2009. godine. Od tada Turska je veoma prisutna u politici i privredi zemalja nekadašnje Jugoslavije. Ona je uspela da organizuje trilateralu između Beograda, Sarajeva i Istanbula, koja se već nekoliko godina odvija na račun i uz sve slabije protivljenje Republike Srpske. Osim toga, Turska od tada nema nikakav otpor Beograda za uvećavanje svog uticaja u Raškoj oblasti, koji je danas tamo veći nego ikad za poslednjih sto godina. Na kraju, Turska se, doduše posle nerazumnog zahteva iz Beograda, pojavila pre dve godine kao medijator u mirenju dve sukobljene islamske zajednice u Srbiji.
Taksim je načeo idealizovanu sliku o snazi Turske, i to bi za Srbiju moglo da bude dobro, kad njeno slabljnje i propadanje ne bi bilo brže od turskog, i to bez ijednog demonstranta na ulicama Beograda i drugih gradova. Šire gledano, međutim, Tursko prisustvo na Balkanu redovno je, kao danas, bilo podržano od zapadnih sila kada bi jačao ruski uticaj u tom regionu. Upravo to je i bio razlog zašto je Bajden Borisu Tadiću pre četiri godine Tursku nametnuo kao partnera. A to znači da, čak i ako Srbija ne bude u stanju da iskoristi ovo dramatično suočavanje Turske sa svojim unutrašnjim problemima, Rusija će teško propustiti tu priliku. Ne samo na Balkanu i u Siriji već i u bivšim sovjetskim republikama koje gravitiraju Turskoj, preko koje obezbeđuju američki uticaj u tom delu sveta.
