Ako je dug napravila vlast bez pristanka naroda, ako je to potrošeno protiv interesa države i ako su poverioci znali za to, narod nema obavezu da ga prihvati
Finansijska, a zatim svetska ekonomska kriza koja divlja svetom od 2007. godine, poslednjih godinu-dve dana pretvorila se u dužničku krizu čija je personifikacija Grčka sa ukupnim dugom od preko 350 milijardi evra. Problem grčkog duga nije ni blizu rešenja, Evropu već opterećuju nova potencijalna dužnička žarišta, Španija ili čak i Italija koja su mnogo veća i opasnija od Grčke.
Kako postaje sve jasnije da Grci nikada neće otplatiti dugove, a dok pokušavaju da to urade preti im dugogodišnja recesija i privredni pad, tamošnja javnost se sve više osvrće na to ko je zadužio državu, na šta je dug potrošen i koja je uloga inostranih poverilaca. Uporedo sa tim, sve češće se govori o retko korišćenoj, ali legitimnoj teoriji nepoštenog duga (eng. odious debt) koju je početkom dvadesetog veka konstruisao Aleksander Sak, Rus koji je nakon Oktobarske revolucije 1917. godine, emigrirao u Zapadnu Evropu, a zatim u SAD.
DUG REŽIMA NE OBAVEZUJE NACIJU Prema njegovoj, međunarodno prihvaćenoj, pravnoj teoriji kada se diktatorski režim zaduži, ne zbog potreba države ili društva, već da bi ojačao sebe ili represiju nad društvom, dug je nepošten i ne obavezuje naciju. To je dug režima, odnosno lični dug koji je vladalac ugovorio. Da bi dug obavezivao državu mora biti korišćen u interesima države i uz pristanak naroda. Dugovi čija je namena protivna interesima države i za koje poverilac zna, ne obavezuju državu. Poverioci su time učinili neprijateljski akt prema narodu i ne mogu očekivati da narod preuzme na sebe dugove režima.
Ovu su teoriju prvi put pretvorili u praksu Amerikanci kada su osvojili Kubu od Španaca krajem 19. veka i odbili da plate dugove koje je španski kolonijalni režim nametnuo Kubi. Amerika je to isto ponovila u ovom veku, kada je svrgla Sadama Huseina sa vlasti u Iraku i dugove Iraka pripisala režimu i proglasila ih nepoštenim.
EKVADORSKI PREKID SA MMF Najnoviji slučaj nepoštenog duga nije, međutim, naišao na odobravanje međunarodne investicione zajednice, a to je dug Ekvadora koji je 2008. novi predsednik Rafael Korea proglasio nepoštenim, prekinuo svaku saradnju sa MMF i Svetskom bankom, a njihove predstavnike izbacio iz zemlje. Uprkos pretnjama investitora, međunarodne zajednice i finansijskih organizacija, Ekvador je odbio da plaća dugove prethodnih režima koji su zaključivali štetne ugovore sa strancima na štetu države, a u korist svoju i investitora. Zemlja koja je bila bogata naftom, sve više je tonula u dugove, a prihodi od crnog zlata išli su na plaćanje kamata. Od duga od 1,17 milijardi dolara 1970. došla je na nivo od 14,25 milijardi 2006. godine.
Jedan od prvih poteza novog ekvadorskog predsednika, ne baš omiljenog na Zapadu, bilo je osnivanje Komisije za reviziju duga sastavljene od domaćih i inostranih stručnjaka koja je 14 meseci češljala sve ugovore od 1976. godine. Na preporuku Komisije, država je prestala da otplaćuje dospele dugove na ime državnih obveznica. Nakon osam meseci neplaćanja, poverioci su otpisali 65 odsto duga, pa je Ekvador za 800 miliona dolara otkupio preko tri milijarde sopstvenog duga i tako se rešio ogromnih kamata koje su pustošile budžet.
Ekvador je umesto na kamate i korupciju, novac usmerio u socijalnu zaštitu, zdravstvo i obrazovanje, što je ovu zemlju pretvorilo u jedno od boljih mesta za život u Latinskoj Americi, a prema nekim ekonomistima zemlju izvuklo iz duge neoliberalne noći.
Treba reći da nakon odbijanja plaćanja dugova, finansijsko tržište ostaje zatvoreno za zemlju. Ekvador je, na primer, finansijera našao u Kini.
POLITIčARI NEćE PROVERU Sličnosti između Grčke i Ekvadora su očigledne. I u Ekvadoru, kao sada u Grčkoj, MMF je zahtevao da se štedi, da se smanje plate, penzije, izdaci za zdravstvo, školstvo i sve drugo kako bi se vratili dugovi. Privreda je smanjivana, pa je uprkos štednji i smanjenju standarda – dug i dalje rastao. Razlika je što je predsednik Korea učinio nešto što se retko spominje kao alternativa – proverio dugove i odbio da plati one koji su rezultat korupcije i čiji je cilj bio punjenje džepova vladajuće elite, a odbio je i usluge MMF-a. S druge strane, grčkim političkim liderima to ne pada na pamet, jer su i sami decenijama učestvovali u nagomilavanju sličnih dugova.
Iako redak, nije nečuven ni primer da je neka od razvijenih zemalja kreditora proglasila deo duga nelegitimnim i odrekla ga se. Tako se Norveška 2006. godine odrekla oko 62 miliona evra potraživanja od Ekvadora, Egipta, Jamajke, Perua i Sijera Leonea. Norvežani su ovim siromašnim zemljama pozajmili preko 440 miliona evra kako bi one kupile 156 norveških brodova. Tako je u stvari pomoć norveškoj industriji predstavljena kao dug prezaduženih zemalja. U Ekvadoru je otkriveno da je inicijalni dug za kupovinu brodova bio privatni i iznosio 13,6 miliona dolara kasnije pretvoren u državni dug od 50 miliona dolara.
Slična taktika korišćena je i u Grčkoj koju Nemačka pritiska da štedi, a u isto vreme prodaje joj, na primer, podmornice za preko milijardu evra.
Erik Tusen (Eric Toussaint) profesor na Univerzitetu u Liježu koji je bio jedan od članova ekvadorske Komisije za reviziju dugova i osnivač organizacije Komitet za aboliranje dugova trećeg sveta ističe da je Korea savetovao bivšeg grčkog premijera Papandreua da ne traži pomoć od MMF-a i da osnuje Komitet za reviziju grčkog duga. Ispostavilo se da je grčki premijer uradio upravo suprotno.
Pravila koja je Grčkoj postavila Trojka (MMF, EU, ECB) su rušenje ekonomskih i socijalnih prava grčkih građana, ilustrovana smanjenjem plata, penzija. Na primer, prvi Memorandum nije ni odobren od strane grčkog parlamenta kako treba, procedura njegovog usvajanja nije bila demokratska. Trojka je rekla morate da prihvatite. Ako ne prihvatite naša pravila, nećete dobiti pomoć. Sve to je totalno bez poštovanja principa demokratije u upravljanju zemljom. Za mene novi dug u 2013. godini koji će predstavljati većinu ukupnog spoljnog javnog duga Grčke je nelegitiman i trebalo bi da bude poništen, objasnio je nedavno Tosen u intervjuu grčkom magazinu Crash.
POMOć BANKARIMA A NE DRŽAVAMA Glavnina pomoći EU Grčkoj faktički služi za spasavanje francuskih, nemačkih i britanskih banaka koje su prednjačile u kreditiranju Grčke. S druge strane, Evropska centralna banka je, u sklopu pomoći bankama, davala zajmove po kamatnoj stopi od jedan odsto, sa čim su onda banke kupovale državne hartije od vrednosti zemalja sa kamatama od 5,6 ili sedam odsto.
Belgijski stručnjak baca svetlost i na politiku pomoći MMF-a u Latinskoj Americi, Aziji i Istočnoj Evropi 1980-ih i 1990-ih godina, koju sada u saradnji sa EU nameće i Grčkoj, dok u redu čekaju Portugalci, Irci i Španci.
Ono što sada rade u Grčkoj već je primenivano pre 20 ili 30 godina u Latinskoj Americi, Aziji, Africi i zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza. To je propalo jer nije stvoren rast i zaposlenost. Ali prava motivacija i nije ekonomski rast. Prava motivacija MMF-a i drugih članova Trojke je da ne obezbede rast. Oni znaju savršeno da se sa takvom vrstom ekonomske politike Grčka neće ekonomski oporaviti. Oni nisu glupi, veoma su pametni. Koriste krizu strateški, da smanje plate i životni standard stanovništva zato što žele zemlju i svet večno rastućih profita za velike korporacije. To je prava motivacija. Oni žele da pomognu i ojačaju velike finansijske korporacije kao što su Goldman Saks, Dojče banku, JP Morgan i ostale velike privatne banke iz Evrope i SAD, precizno objašnjava namere međunarodne finansijske pomoći Tusen.
Dobar primer nelegitimnog duga je i onaj koji je vlada Islanda pokušala da nametne svojim građanima kako bi spasla banke i isplatila skoro sedam milijardi evra njihovim štedišama iz Velike Britanije i Holandije. Uprkos zakonu koji je donela skupština, predsednik Islanda je odbio da ga potpiše i umesto toga raspisao je referendum na kome je oko 90 odsto građana odbilo da vraća dugove bankara i njihovih poverilaca. Uprkos najavljenoj odmazdi engleskih zvaničnika, Island u poslednje dve godine beleži privredni rast.
SRBIJA NA PUTU PREZADUŽENOSTI Srbija, iako daleko od nivoa duga kakav je u Grčkoj, ipak se nalazi na šinama koje vode u dužničku krizu. Spoljni dug je prešao 80 odsto BDP-a što nas i po najrastegljivijim merilima svrstava u visokozadužene zemlje. Sada čekamo formiranje vlade, koja po svemu sudeći neće morati da brine o vođenju fiskalne politike, jer spas nalazi u MMF-u koji ima zahteve slične onim u Ekvadoru ili Grčkoj – zamrzavanje ili smanjenje plata i penzija, povećanje poreza, privatizacija svega što još nije prodato. Revizija duga Srbije nikome nije ni na kraj pameti.
Priliku za proglašavanje duga nelegitimnim Srbija je imala početkom 2000-tih godina, nakon promene vlasti, ali tada su međunarodne finansijske institucije i kreditori igrali značajnu ulogu u reformama. U međuvremenu, tokom sankcija SR Jugoslaviji, međunarodni kreditori su zaračunavali zatezne kamate na dugove koje Jugoslavija nije mogla da plaća zbog zabranjenog platnog prometa. Tako je dug od 6,4 milijardi dolara iz 1990. godine narastao na skoro 11 milijardi samo po osnovu kamata, budući da se Jugoslavija nije mogla zaduživati. Kasnije su nam velikodušni Pariski i Londonski klubovi poverilaca oprostili oko dve trećine duga, odnosno otprilike onoliko koliko su iznosile kamate na kamate, na dug koji nismo smeli da vraćamo.
