Turska na Balkanu budi stare ljubavi, ali i neprijateljstva. Dušan Reljić, analitičar Nemačkog instituta za međunarodnu politiku i bezbednost u Berlinu, istraživao je motive i rezultate turskog angažmana u regionu.
U Ankari se često čuje da je turski angažman na Zapadnom Balkanu izraz poštovanja i interesa sopstvenog stanovništva za dobrobit rođaka na Balkanu. Osim toga, preko Zapadnog Balkana je moguće doći do važnih tržišta, a u igri su strateški i politički interesi. Analitičar Nemačkog instituta za međunarodnu politiku i bezbednost u Berlinu Dušan Reljić kaže da je za Tursku posebno važno da u regionu ponovo ima uticaj kako bi bila ravnopravan partner sa EU i ostalim eksternim akterima iz regiona u oblikovanju bezbednosne arhitekture u Evrope i tom delu kontinenta.
Reljić kaže da je Turska u pojedinim konfliktima na Balkanu nastupila kao važan politički akter. Ankara se na primer nakon rata na prostoru bivše Jugoslavije trudila da posreduje između Bosanaca i Srba. Turska se zalaže u rešavanju spora između Makedonije i Grčke oko imena Makedonija.
Na teritoriji zapadnog Balkana se sve više otvara turskih kulturnih centara, škola i univerziteta. Turska medijska ponuda je takođe bogata – od radio programa do televizijskih novela.
EU ili Turska?
Simpatije prema Turskoj su najviše izražene među Bošnjacima u BiH. Mlađa grupa Bošnjaka je nedavno slavila pobedu Turske u polufinalu Svetskog prvenstva u košarci kada je Turska savladala Srbiju. Turskim zastavama se rado maše i u Novom Pazaru, čije stanovništvo želi što bolje odnose sa Turskom.
Prema rezultatima ispitivanja javnog mnjenja, Turska je prijateljska država za oko 40 odsto građana Zapadnog Balkana. Neki intelektualci iz Srbije, kao što je bivši ambasador Srbije u Turskoj Darko Tanasković, smatraju da se iz diplomatije zvanične Ankare sprovodi neo-osmanizam: želja za renesansom osmanlijskog carstva i reislamizacijom regiona.
Dušan Reljić smatra da će simpatije prema Turskoj biti još veće ukoliko i dalje ostane nejasna evropska budućnost zemalja na zapadnom Balkanu. Kod određenog broja ljudi to bi moglo pokrenuti nova politička razmišljanja: Ako ne možemo u EU i ako je Turska naš partner, dakle zemlja koja je sve veća privredna sila u regionu, zatim najmnogoljudnija država koja želi da zauzme važnu ulogu na svetskoj političkoj sceni, tada bi više mogli da razmišljamo o kratkoročnom ili dugoročnom strateškom partnerstvu sa Ankarom, nego čekati da EU u regionu nastavi svoju politiku proširenja.“
Ukoliko EU i dalje ostavi balkanske države u beskonačnom redu za čekanje, Turska bi se mogla naći na čelu tzv. Saveza odbačenih rođaka.
