U dramatičnoj i po mnogo čemu problematičnoj utakmici, između košarkaša Turske i Srbije bilo je trenutaka kada su svi igrači na terenu, bez obzira na boju dresa, mogli da komuniciraju na srpskom jeziku, iz prostog razloga što su sadašnji Srbi igrali protiv bivših Srba
Za jednu sekundu koš mogu postići samo…ovaj…Srbi, rekao je novinar Hrvatske televizije, Slavko Cvitković, u finišu susreta hrvatskih i srpskih košarkaša na upravo završenom Svetskom prvenstvu u Istambulu i dodatno uvećao jedan od kompleksa postjugoslovenske hrvatske košarke naspram Srba i Srbije. A onda je došlo polufinale Turska – Srbija u kojem su Turci uradili ono što je, po Cvitkoviću, srpska specijalnost; zabili su pobednički koš u poslednjoj sekundi igre.
SRPSKA GENETIKA
To je u Hrvatskoj, ne bez zluradosti, iskorišćeno za bezbroj pokušaja obaranja gornje teze, a sve na odrednici: E, pa nije ta smirenost i odlučnost u evropskoj košarci svojstvena samo Srbima. Klimava teorija. Zašto?
Zato što je turska košarka, sa dosadašnjim i sadašnjim rezultatima, produkt srpske genetike. Ovo nije moja hipoteza, zasnovana na, pomisliće neko, Ratkovom opsednutošću teorijom da su svi narodi bivše Jugoslavije poreklom Srbi, već se radi o tvrdnji čoveka koji se zove Kemal Kutlu. Nekada se prezivao Šehović, rođen je u Turskoj, ali su njegovi roditelji sa prostora Sandžaka. Crnogorska strana, Bijelo Polje.
Taj Kemal, kao veliki zaljubljenik u košarku, volontirao je na Svetskom prvenstvu i koristio svaku priliku da uspostavi kontakt sa Srbima i ostalima koji su u Tursku doputovali iz Srbije, Crne Gore, Bosne… Na sav glas je pričao da turski ekipni sport nije moguće ni zamisliti bez Muslimana, islamizovanih Srba, Bošnjaka…kako je kome drago da ih zove.
Ja sam – kazuje Kemal Kutlu – odrastao u Istambulu, u mahali sa 75.000 stanovnika i svi smo pričali srpski. Do sedme godine nisam znao ni reč turskog jezika, a moj deda je umro ne izgovorivši ni jednu rečenicu na turskom. Znao je i govorio samo srpski. Sa nama je odrastao i Hido, vukli smo ga sa sobom i učili da igra košarku, ali sada nas i ne poznaje. Milioni čine svoje.
SIN TURSKE
Hido je, pogađate, Hidajet Turkoglu, najbolji turski košarkaš svih vremena, čovek sa zapaženom NBA-karijerom, veliki prijatelj Vlade Divca i Predraga Stojakovića, iz vremena kada su sva trojica nosili dres Sakramenta. Njegovo sadašnje prezime na turskom znači sin Turske a da njegovi preci nisu u Tursku otišli iz jednog malog sela u blizini Sjenice, Hido bi se danas prezivao Ramićević. To prezime nosio je njegov deda.
U širem smislu malo ko je znao da se u onoj dramatičnoj utakmici između Turske i Srbije – svakako spornoj, što je ovde potpuno nevažno-dogodio sudar sadašnjih i bivših Srba. U postavi Turske, koju je vodio Srbin Bogdan Tanjević, bilo je čak pet igrača poreklom iz Srbije, sa prostora Sandžaka ili Raške oblasti. Evo ih: Hidajet Turkoglu, Semih Erdan, Sinan Guler, Ender Arslan i Omar Ašik. Njih petorica zajedno postigli su 45 od ukupno 83 koša, koje su ubacili momci u crvenim dresovima na kojima je pisalo Turska.
Onaj Kemal kaže da svi oni, od Hide do Ašika, govore srpski, jer tako se govori u njihovim porodicama. Dodaje da 80 posto turske košarke počiva na momcima iz Srbije, Sandžaka, dok je preko 90 procenata odbojkaša te zemlje poreklom iz opština: Sjenica, Prijepolje, Tutin, Bijelo Polje, Novi Pazar…
Kemal, koji je inače šef obezbeđenja u turskoj filijali kompaniji Filip Moris, u slobodno vreme vodi amaterski košarkaški klub Sandžak i planira da pošalje sina na usavršavanje u neki od košarkaških kampova u Srbiji. Bar mu jezik neće biti problem, kaže Kemal.
Priča sandžačkih Muslimana, valjda poslednjih među Srbima koji su prešli na islam, bolna je i tragična. Ne svojom dobrom voljom, već zarad straha šta bi u promenjenim okolnostima, na ruševinama poražene turske imperije i ponovo uspostavljene srpske države, iz osvete mogli da im učine rođaci i komšije, koji su izdržali pritisak i ostali izvan islamskog verskog i civilizacijskog kruga – muslimani Sandžaka masovno su krenuli prema Turskoj. A da je bilo osvete i neljudskog odnosa prema tom življu – bilo je.
NOVI MUSLIMANI
Prvi veliki talas iseljavanja muslimana iz Sandžaka zabeležen je u periodu Prvog i Drugog srpskog ustanka i sticanja nezavisnosti Kneževine Srbije. Šesnaest godina pre Berlinskog kongresa, kada je bilo jasno da Otomansko carstvo živi svoje poslednje godine, 22. novembra 1862. godine, na Međunarodnoj konferenciji velikih sila održanoj u Kanlidži, na Bosforu, doneta je odluka o iseljavanju muslimanskog življa iz Kneževine Srbije. U nadi da će se zeleni barjak bar negde na Balkanu zadržati, bivši hrišćani, novi muslimani, osim u Tursku odlaze i u Bosnu, odnosno u novopazarski Sandžak. A onda ih sustiže najpre Berlinski kongres, pa aneksija Bosne i Hercegovine (1908) od strane Austrije i konačan udarac u vidu Prvog balkanskog rata.
Oni koji su umesto u Tursku otišli preko Drine, u Bosnu, dospevali su sve gore do Like i rubova Dalmacije, a interesantno je da su, tako kažu istorijski izvori, gotovo svi oni tražili da im se dozvoli život uz reke ili u dolinama reka. Među beogradskim muslimanima, koji su napustili taj grad i smestili se u bosanskoj posavini bila je i porodica Alije Izetbegovića. Tada su se prezivali Biogradlija. Alija Izetbegović se, to je opštepoznata činjenica, sve do šezdesetih godina dvadesetog veka nacionalno izjašnjavao kao Srbin.
U prvoj polovini 1912. godine, od početka aprila do kraja juna, preko luke Bar, skoro 60 hiljada sandžačkih muslimana otišlo je u Tursku. Hroničari su ostavili potresna svedočenja iz tih dana; izbezumljene porodice sa kolima na kojima je bila sva njihova imovina, plač staraca svesnih da zauvek napuštaju zavičaj, samoubistva ljudi koji su strahovali (opravdano ili ne, svejedno je) koliko od nove vlasti u Sandžaku toliko od neizvesnosti i novog početka u zemlji sa kojom ih je vezivala samo vera.
Turska je muslimane iz Srbije, Crne Gore i Bosne naseljavala uglavnom u krajeve sa kojih su prethodno proterani Kurdi, Jermeni i Grci, ali je veoma mnogo naših muslimana smešteno na rubovima Carigrada, koji će 1923. godine Kemal Ataturk preimenovati u Istambul, nakon što je Ankara proglašena za glavni grad nove, modernizovane Turske.
SLUŽBENICI OTOMANSKE IMPERIJE
Nikada se neće tačno utvrditi koliko je islamizovanih Srba napustilo navedene krajeve i svoju novu domovinu našlo na prostorima sa kojih je došla njihova nova vera, ali se realno pretpostavlja da se može govoriti o nekoliko stotina hiljada ljudi.
Tu ne spadaju Albanci, koji su takođe odlazili u Tursku, a živeli su na prostoru današnje Srbije, uključujući Niš, Leskovac, dolinu Morave…
U novoj domovini srpski muslimani relativno brzo su se adaptirali, a veliku pomoć imali su od brojnih porodica janičara i drugih službenika Otomanske imperije koji su mnogo ranije napustili Bosnu, Srbiju i Crnu Goru.
Među takvima bili su vrlo visoko pozicionirani ljudi i te nove Turske i oni su činili sve što je bilo u njihovoj moći da bivšim i eto ponovnim zemljacima olakšaju život. I tada i danas svi oni govore srpski i to prenose sa kolena na koleno. Znaju koje su im bile krsne slave i kako su se prezivali u starom kraju.
Do sredine 19. veka srpski jezik bio je, uz turski, francuski i engleski, jedan od diplomatskih jezika Otomanske imperije, a oficirski kadar turske vojske bio je obavezan, sve do Prvog balkanskog rata da uz turski govori i srpski jezik.
Ovi detalji asociraju na jednu tragikomičnu emisiju na Hrvatskoj televiziji, emitovanu pre nekoliko godina, u kojoj je autor, Mladen Trnski, neverovatnim istorijskim falsifikatima, pokušavao da istoriju Hrvatske i Hrvata prikaže onakvom kakva ona nikada nije bila. Tako je, mučenik, kazao da se prema nekim izvorima čak i na turskom dvoru govorilo hrvatskim jezikom, a da je, opet po nekim izvorima, Mehmed paša Sokolović bio hrvatskog porekla, iz okoline Bihaća.
Beograđanin, Dragan Milosavljević, predsednik Udruženja srpsko-turskog prijateljstva iznosi frapantan podatak, da samo u Istambulu živi tri miliona (nije greška) ljudi sa ovakvim biografijama. Preci nekih od njih došli su u Tursku pre 300 pa i 400 godina (kao čuveni Sokolovići od kojih je i Bajo kasnije Mehmed paša, rođen u istoimenom selu iznad Rudog, u Istočnoj Bosni, u srpskoj pravoslavnoj porodici. Otac mu se zvao Dimitrije), ali su do današnjeg dana svojim potomcima prenosili sećanje na srpsko poreklo i kraj iz kojeg su došli.
Inače, Milosavljević kaže da u celoj Turskoj, prema podacima iz kojih stoji turska administracija, danas živi čak devet miliona ljudi koji su svesni svojih srpskih korena. Mnogi od njih, u kontaktima sa našim poslovnim ljudima i turistima, izražavaju žaljenje što ih ni jedna vlast u Beogradu ne spominje niti ih svrstava u srpsku dijasporu. Dodaju kako je ogromna greška što Srbija, zajedno sa Srpskom pravoslavnom crkvom, tamo negde od kraja 19 i početkom 20 veka, primenjuje nepisano pravilo da samo pravoslavac može da bude Srbin.
O svemu ovome Slavko Cvitković, naravno, pojma nema. Ne znaju ni drugi Hrvati, a i da znaju ne bi u to dirali, pošto bi u tom slučaju imali nametnutu obavezu da se pozabave poreklom svojih košarkaških velikana: Aleksandra i Dražena Petrovića, Stojana Stojka Vrankovića, Arijana Komazeca, Marka Popovića…
Elem, ništa se novo nije dogodilo; na meču Turska – Srbija videli smo srpsku završnicu.
