У својој књизи „Пета колона антисрпске коалиције“, Батрић Јовановић је својевремено објавио документе Коминтерне и КПЈ који убједљиво свједоче да је Стаљин иницијатор стварања црногорске нације, односно да је упорно радио на расрбљавању Црногораца
Батрић Јовановић, Пета колона антисрпске коалиције
Батрић Јовановић (1922-2011) познати црногорски политичар, али и носилац Партизанске споменице 1941, објавио је својевремено веома полемичну књигу „Црногорци о себи“. У њој је забиљежио свједочења предака данашњих Црногораца о њиховој исконској припадности српском народу, као и вјековној борби за ослобођење и уједињење цијелог српства. Још једна Јовановићева књига, „Пета колона антисрпске коалиције“, аргументовано се обрачунавала са онима о којима наслов говори све најбоље.
Осим огорчења на своје сународнике који су „продали вјеру за вечеру“, Јовановића је на писање друге књиге подстакла мало позната студија др Бранислава Глигоријевића „Коминтерна, југословенско и српско питање“, која садржи доказе о генези једног од најстрашнијих зала која су задесила српки народ у 20. вијеку, а то је расрбљавање Црне Горе и Црногораца. Др Глигоријевић је, наиме, у овој студији, заснованој на документима Комунистичке интернационале (Коминтерне) и њене секције – КПЈ, аргументовано утврдио кад је, како и зашто Стаљин измислио црногорску нацију, односно дао сигнал за расрбљавање Црногораца.
Најкраћа скица тог злочиначког сценарија, изгледа овако. У Србији је нашао свој нови дом велики дио српски руских бјелогардејаца, поражених у Октобарској револуцији. Међу њима је било и на десетине генерала руске царске армије, као и других веома образованих Руса. То је за болесни мозак новопеченог самодршца огромне Русије – чвршће засјелог на трон руског императора од било кога прије њега, произвело ужасан кошмар. Нарочито га је погодило што су руски емигранти на својим скуповима „извикивали“ краља Александра за руског цара, пошто су бољшевици побили цијелу руску царску породицу.
Слиједио је налог руководству Коминтерне за припрему и спровођење европске (свјетске) социјалистичке револуције и кампању за разбијање Југославије, односно слабљење српског народа. Тада је кренула лавина антијугословенских и антисрпских резолуција Коминтерне и КПЈ.
Новембра 1924. године, по налогу Стаљина, попут грома из ведра неба, ЦК КПЈ лансира нечувену лаж: да Црногорци не само што нијесу Срби, већ да их Срби „национално угњетавају“. У то вријеме није било ниједног Црногорца који би сматрао да постоји посебна црногорска нација. Чак ни један члан или симпатизер Црногорске федералистичке странке, настале од зеленаша, поборника самосталне Краљевине Црне Горе, 1918. године, није сматрао да постоји црногорска нација.
У резолуцији 3. Конгреса КПЈ одржаном у Бечу 1926. године, каже се: „Да би КПЈ повратила свој утицај у Црној Гори, треба популарисати садашњи исправан став Партије о црногорском националном питању.“
А онда слиједи Четврти конгрес КПЈ у Дрездену, октобра 1928. године, који доноси Резолуцију о привредном и политичком положају Југославије и о задацима КПЈ, у којој се, између осталог, каже: „…конкретизовање ове наше пароле (самоопредељење до отцјепљења) значи најпотпуније помагање свију акција маса које воде ка образовању независне Хрватске… Партија ће најпотпуније помагати све акције маса које воде ка образовању независне Црне Горе… Партија позива радничку класу да свестрано помаже борбу за независну и уједињену Македонију, као и борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију… Признајући мађарској националној мањини у Сјеверној Војводини право на отцјепљење… и истичући паролу независне Словеније…“ (извор: „Историјски архив КПЈ“, том други, стране 162-163).
Јовановић закључује да је крешендо те кампање био новембра 1942. на пленуму ЦК КПЈ, коме је претходило вишемјесечно тајно вршљање у КПЈ Стаљиновог емисара „Станислава“. У резолуцији тог пленума, коју је Стаљин редиговао, а натурио „Станилава“, уз остало пише да ће „КПЈ помагати покрете угњетених нација у циљу формирања независних држава – Хрватске, Словеније, Македоније и Црне Горе, и ради ослобођења Албанаца, то јест ради припојења Косова и Метохије – Албанији“. Та резолуција представља октроисање „црногорске нације“ и почетак злочиначке кампање расрбљивања Црне Горе и Црногораца.
Умјесто закључка, Јоановић каже: „У току минулих вјекова, вршено је однорођавање Срба – турчењем, албанизовањем, мађаризовањем, хрватизовањем, а у 20. вијеку и македонизовањем. Расрбљивање Црногораца у 20. вијеку јесте, у својој суштини, најподлији чин у цијелој лепези разнородних видова асимилације Срба, јер се ради о однорођавању оног дијела српског народа, који су учени Европљани сматрали за најсрпскији. Зато се мора учинити све да се заустави овај срамни процес.“
Бранка Чуљић
Извор: Седмица
